Spektakl „Alien vs Predator” (prevod distributera Tuck: „Osmi putnik protiv predatora”) predstavlja savremenu verziju nekada popularnih duela velikih filmskih monstruma, kao što su bili „Frankenštajn protiv Drakule” i slično. Odmeravanje snaga moćnih i nezaustavljivih čudovišta uvek povlači za sobom polemiku među gledaocima - ko je jači i „šta bi bilo kad bi bilo”...

Ideja o ovakvom sučeljavanju nastala je prilično davno, 1989. godine, na sastanku urednika poznatog izdavača stripova Dark Horse. Još ranije su od 20 Century Foxa kupili prava da rade stripove o alienu i stripove o predatoru. Jednom od urednika tada je palo na pamet da se dve stripske priče spoje u jednu. Rečeno - učinjeno... Pod uticajem novog stripskog serijala u filmu „Predator 2” ubačena je lobanja aliena među predatorove trofeje, premda mnogi gledaoci veruju suprotno - da je taj detalj kasnije inspirisao strip-autore.

Koncept sukoba aliena i predatora dobro je poznat korisnicima PC-a jer se do sada pojavilo više istoimenih igara i expansion packova koji su, bez izuzetka, dostigli pozamašnu popularnost među igračima. Obe Alien vs Predator igre osvojile su laskavu titulu Igre meseca kada smo ih predstavljali, u brojevima 7/99 i 12/2001. Bilo je samo pitanje trenutka kada će se ovaj „večiti derbi” preseliti i na filmsko platno, s kojeg su protagonisti inicijalno i potekli. Režije se latio Pol Anderson, koji je već ekranizovao kompjuterske igre „Mortal Kombat” i „Resident Evil”.

Film je prikazan na ovogodišnjoj manifestaciji Cinemania, a tokom novembra ulazi u redovnu bioskopsku distribuciju. Filmska priča prati grupu istraživača koji na Antarktiku otkrivaju skrivenu drevnu piramidu, zakopanu duboko ispod ledenog omotača. Kada dopru u njenu unutrašnjost, krhki i preplašeni ljudi shvataju da su se umešali usred sukoba daleko nadmoćnijih rivala. Kako kaže reklamna fraza filma: „Ko god da pobedi u tom ratu - mi gubimo.”

Ovakav poduhvat bio bi nezamisliv bez upotrebe kompjuterske animacije. Međutim, Anderson nije želeo da mu film bude još jedna parada akrobatskih likova generisanih na računaru. Sveo je kompjuterske efekte na minimum, insistirajući na animatronik robotima i snimanju fizičkih modela. Na računaru su dodavani detalji, kao na primer rep aliena čije se silovito šibanje mnogo lakše kreira specijalizovanim softverom nego što bi se pravilo na snimanju.

Slično tome, i osnovne forme aliena, tzv. „facehuggeri” koji u letu prianjaju na lice žrtve, generisani su na računaru. Protetički modeli korišćeni su na snimanju samo za prikupljanje podataka o osvetljenosti i senkama, a kasnije su zamenjivani na kompjuteru.

Najsloženiji animatronik je bila kraljica-matica aliena, jedan od najambicioznijih poduhvata u ovoj sferi do sada. Pored animatronika u stvarnim razmerama, visokog pet metara, napravljena je i minijatura nešto veća od metra, te još jedan „dubler” na računaru. Sve tri varijante korišćene su naizmenično od scene do scene, zavisno od složenosti snimanja.