Vladimir PISODOROV

1. novembar 2024.

Po Hasbrovoj franšizi akcionih figurica - „G.I. Joe” snimani su filmovi, „sklapani” su crtaći, ali su se stvarale i igre. I baš smo se u prvoj - G.I. Joe: Cobra Strike, objavljenoj za Atari 2600, daleke 1983. godine, sukobili protiv maligne organizacije Cobra, kojoj je cilj da zavlada svetom bez obzira na cenu i žrtve. 41 godinu kasnije, stari znanci se opet gledaju preko nišana...

Wrath of Cobra počinje kao crtać iz osamdesetih, ali nemojte da se radujete prerano, jer se tokom igre nećete nagledati međuscena. Umesto toga, odmah ćete preći na „odmotavanje” akcije, s tim da misije (čitaj: nivoe) možete da birate ukoliko ste ih prethodno „otključali”. Ukupno ih je 12 i prosečno će vam biti potrebno oko deset minuta da kompletirate svaki. Da, igra je prilično kratka, ali treba da znate da je iz prodavnice moguće aktivirati dodatne igračke režime. Na svu sreću, to se ne obavlja zamenom za pravi novac, već za diskete koje ostaju iza eliminisanih neprijatelja.

U odnosu na Teenage Mutant Ninja Turtles i Double Dragon, čija smo reizdanja nedavno imali prilike da igramo, Wrath of Cobra je prilično jednostavna tabačina. Skrol je horizontalan, možete da se krećete i „po dubini”, ali to je, u principu, sve. Nivoi su linearni i ne postoji mogućnost da ulazite u građevine ili da skrenete sa glavnog puta. Na kraju svakog nivoa očekuje vas, ne preterano težak, obračun sa šefom oblasti, a onda možete da se vratite u glavni meni, odaberete nekog drugog lika i nastavite avanturu.

Na početku, na raspolaganju su četiri lika (dodatna dva možete da „kupite” u pomenutoj prodavnici), koji se međusobno razlikuju po brzini, izdržljivosti, ali i udarcima koje mogu da zadaju. Pored „običnog”, na raspolaganju je i razorni napad, a agresiju prema neprijatelju možete da ispoljite i nakon što skočite. Svaki lik poseduje specijalni napad, koji postaje dostupan onda kada precizno zadatim udarcima popunite naročitu skalu. Igra nudi mogućnost kooperativnog igranja i to za četiri igrača istovremeno, nažalost, jedino u lokalu. Osim pesnica, moguće je koristiti i oružje koje ostaje iza neprijatelja ili ga pronalazite u sanducima razbacanim po nivoima. Tako, na raspolaganju je automatska puška, samostrel koji ispaljuje elektricitetom nabijene strelice, sačmara, lanser granata i tome slično. Osim što je municija ograničena, nedostatak korišćenja oružja ogleda se u tome što vam ih protivnici kao od šale izbijaju iz ruku. Kada ostanete bez municije, oružje možete da zavitlate protivniku u glavu.

Okolina je destruktabilna tek u pojedinim slučajevima, a objekte na koje nailazite ne možete da koristite prilikom obračuna. Umesto toga, onesvešćene neprijatelje možete da podignete sa zemlje i zavrljačite ih, ali je to slaba uteha. Da ne zaboravimo, u arsenalu pokreta nalazi se i blok, ali ćete ga retko koristiti, s obzirom na to da ćete ekrane čistiti i prostim button mashingom.

Tehničke karakteristike su izuzetne, naročito ako volite retro notu. Igru krase pixel art grafička rešenja i zarazna pozadinska numera. Tu je i prstohvat specijalnih efekata, ali ništa prenaglašeno što bi narušilo atmosferu beat ’em up naslova u kojima smo uživali osamdesetih i devedesetih godina. Cilj autora upravo je bio da postignu ovakav efekat na igrača.

Osim što nivoi liče jedan na drugi i što ne postoji smisleniji kombo-sistem, najveća mana igre je gomila nedorađenosti i bagova. Na primer, posle primljenih udaraca možete da završite na suprotnom delu ekrana, kao da ste se teleportovali, oružje iz ruku vam ispada, iako niste pritisnuli taster za njegovo „bacanje”, na ekranu će se pojaviti dodatni karakter, iako niste odabrali kooperativni režim, igra povremeno zna i da se „zamrzne”... Pozadinska priča nije dovoljno razrađena da bi vas držala duže prikovane za ekran, pa jedino što ostaje jeste to što su likovi potpuno drugačiji i što u poteri za hi-scoreom, možete iznova da se okušavate na dostupnim nivoima.