U pretprošlom broju ste mogli da pročitate tekst o tehničkim specifikacijama RFID tehnologije, koja uvodi potpuno nove dimenzije u globalne sfere društvenog života. Pomenuta tehnologija nema negativnih uticaja na zdravlje, no da li se time iscrpljuju sve negativne konsekvence njenog bezrezervnog uvođenja? Pomenuli smo da bi neke primene mogle imati direktnih implikacija na povredu osnovnih prava ličnosti, ali je to samo deo problema.

Razmotrićemo primenu date tehnologije sa opštedruštvenog aspekta, uzimajući u obzir prvenstveno pravne, filozofske i teološke premise.

Pravni aspekt

Celokupna zapadna civilizacija počiva na poštovanju prava individue, što se često navodi kao zapadni individualizam u odnosu na nekadašnji istočni kolektivizam (tada oličen u SSSR-u). Tim pre i čudi što se upravo na zapadnoj hemisferi začinje ideja o totalnom evidentiranju, a time posredno i praćenju i kontroli pojedinca od strane države.

Zašto je nekoj državnoj instanci potrebno toliko podataka o ličnosti, osim onih osnovnih koji su neophodni za funkcionisanje društva? Primera radi, ako bi se RFID čipovima beležile isključivo informacije vezane za sve kupoprodajne aranžmane, one bi sa sobom nosile potencijalnu zloupotrebu jer otkrivaju i kretanje subjekta, kao i njegove preference prilikom kupovine. Informacije o kretanju čoveka lako bi mogle da iskoriste razne obaveštajne službe (zamislite šta bi se desilo da su u vreme Hruščova imali pristup takvim informacijama), dok bi podaci o kupovini govorili još više o tom čoveku (primera radi, samim praćenjem kupljene literature već se može izvući zaključak o podobnosti ili nepodobnosti ličnosti za određeni režim).

Dr Milan Tuba je svojevremeno naveo jedan zanimljiv primer u vezi sa štetnošću sličnog totalnog evidentiranja, aktuelan i danas, kada traje globalna borba protiv terorizma. Zamislite da, recimo, državni statistički aparat zaključi da teroristi uglavnom dnevno troše 50$ u kešu, kupuju tu i tu vrstu hrane i pića, iznajmljuju stanove određenog tipa, imaju određeni odnos gradskih i međugradskih razgovora... Prostom uporednom analizom ovi podaci mogli bi da se upotrebe za markiranje bilo kog pojedinca koji bi se u njih uklopio, a on bi najčešće ni kriv ni dužan bio meta državne kontrole. U tom slučaju bi verovatno bili uključeni mehanizmi poput prisluškivanja, nadzora i ostalog - a što je najvažnije, to bi bilo potpuno pravno neosnovano!

Druga primena ovih čipova još je totalitarnija u pravnom smislu. Naime, ako bi se takvi čipovi koristili za identifikaciju umesto klasičnih ličnih karti, to bi dovelo do niza novih, nimalo bezazlenih problema i kršenja ljudskih prava. Prvo što pada na pamet jeste pitanje o osobama kojima su dostupne identifikacione informacije, a još bitnije: ko je uopšte dovoljno „autorizovan” da ispravlja baze takvih podataka, koje bi po pravilu trebalo da budu centralizovane. Nije teško zamisliti scenu u kojoj zbunjeni građanin ubeđuje organe vlasti da neki podatak o njemu nije tačan, iako identifikacioni čip daje drugačije informacije, ko zna čijom greškom (ili namerom). U slučaju papirnih dokumenata ili evidentiranja na više strana, to je veoma lako.

Nije naivno ni pitanje o količini informacija koja bi se beležila na takvom ID čipu. Sve što bi prelazilo osnovne podatke iz lične karte moglo bi da se svede pod nelegalno širenje nadzora države nad pojedincem i upliv u intimnu sferu. S tim u vezi treba pomenuti i plan o uvođenju novih ličnih karti u SCG, u vidu biometričkih karti sa čipovima. Veliki propust je što taj predlog nije prošao javnu debatu u koju bi bili uključeni intelektualci svih profila, uključujući i informatičare, naravno.

Ovaj pravni diskurs bismo mogli da završimo pitanjem o pouzdanosti i integritetu ovako čuvanih podataka. Ovo već prepuštamo mašti čitalaca, s obzirom na učestalost tekstova o hakerskim upadima u državne i privatne arhive podataka. Zamislite samo proceduru dokazivanja nevinosti u slučaju zlonamernog prepravljanja podataka...

Filozofska kritika

Upotreba RFID tehnologije u sistemu identifikacije ljudi mora se dobro prodiskutovati i sa filozofskog aspekta. Još pre pedesetak godina, nemački filozof Ginter Anders primetio je da se kod tzv. autorizovane upotrebe uvodi načelo nepogrešivosti državne instance. U našem slučaju to praktično znači da je „autorizovana” promena podataka u ovakvim identifikacioniom čipovima od strane države a priori proglašena za legitimnu, bez daljeg ulaska u moguće katastrofalne propuste takvog pristupa. Međutim, više je nego očigledno da je takav pristup mogućan jedino u nekakvoj utopističkoj i idealističkoj formi jer su sve državne tvorevine do sada obilato koristile sve moguće mehanizme kontrole nad pojedincem. U ovom slučaju „jedini autorizovani činilac” (čitaj: država) imao bi praktično neograničene mogućnosti kontrole, nadgledanja i praćenja, ali i ucenjivanja - što bi dovelo do realizacije crnih slutnji orvelovsko-kafkinog tipa.

Veliki broj ljudi ima potpunu averziju prema načinu primene ovog tehnološkog rešenja koje se predlaže u vidu ugradnje čipova pod kožu. Mnoge takav postupak i te kako podseća na fašističke metode žigosanja zatvorenika po zloglasnim logorima.

Teološki problemi

Ideja ugradnje RFID čipova u ljudska tela (već su počeli probni projekti s dobrovoljcima) dovela je do burne reakcije mnogih religijskih zajednica. Pošto živimo na pravoslavnom podneblju, vredi reći da su dve najuglednije pravoslavne crkve, grčka i ruska, već nekoliko puta dale zvanične (sinodske) izjave povodom sličnih problema, zahtevajući demokratsko pravo drugačijeg izbora za svoje vernike. Reakcije u rimokatoličkom i protestantskom svetu takođe su jake.

Reč je pre svega o 13. glavi knjige Otkrovenja Jovanovog (poznatijoj kao Apokalipsa) koja je u sastavu Svetog pisma i u kojoj se eksplicitno navodi postupak obeležavanja ljudi u cilju totalitarne uprave jednog svetskog hegemona (zanimljivo je što u istoj glavi stoji da će bez takvog „žiga” biti onemogućena i svaka finansijska transakcija)!

Kao informatičari, moramo biti svesni toga da tehnologije koje implementiramo koriste ljudi s različitim religijskim uverenjima. Stoga je neprihvatljivo uvođenje tehnologije (obavezne za sve, kao u slučaju lične karte) koja bi kršila jedno od osnovnih prava ljudske ličnosti - pravo religioznosti - i vređala verovanje miliona ljudi širom sveta.

• • •

Ukoliko se bude dozvolila nekritička implementacija RFID-a i sličnih tehnologija, onda će to biti svojevrstan presedan par ekselans - pravo profita i državnog aparata će brutalno nadjačati pravo ličnosti, što može dovesti do najtotalitarnijeg društvenog režima koji je svet ikada video. S druge strane, sigurno se mogu naći upotrebe ove tehnologije koje ne bi kršile ljudska prava. Stoga je u ovom trenutku najbitnije da elita pravnika, filozofa i teologa da jasne smernice informatičkim stručnjacima i društvu o tome dokle ova tehnologija ima pravo da ulazi u naše živote. U suprotnom nam se može desiti da početna svetlost progresa vrlo brzo pređe u potpuni mrak totalitarne kontrole.