Mnogi eksperimenti u naučnim laboratorijama pokazuju koliko su male današnje brzine na Internetu. Međutim, većina njih nema neku upotrebnu vrednost, a i ako ima, veoma teško dolazi do njihove primene u praksi. Razlog tome je faza višegodišnjeg testiranja, nakon koje sledi konačno odobravanje novih standarda za korišćenje. Ipak, svi ovi eksperimenti ukazuju na to da ćemo u budućnosti surfovati sve brže.

Dosadašnji rekorder

Na jesen prošle godine, evropski CERN (European Organization for Nuclear Research) je u svom eksperimentu postigao 5,4 Gb/s, što je bio rekordni protok do sada. U pitanju je bio 1,1 terabajt podataka koji su poslati na put dug 7000 km preko Atlantika, od Švajcarske do Kalifornije, tačnije Kalifornijskog tehnološkog instituta. Korišćen je standardni TCP protokol, obogaćen s nekoliko dodatnih protokola za osiguranje puta paketa. Sama emisija podataka je trajala 30 minuta, a o postignutoj brzini najbolje govori podatak da je bila ekvivalentna slanju jednog DVD filma za sedam sekundi.

BIC-TCP

Na Univerzitetu Severna Karolina razvijen je novi mrežni protokol Binary Increase Congestion Transmission Control Protocol (BIC-TCP), koji postiže protok od 8,4 Gb/s. Predstavljen je 11. marta na konferenciji Infocom u Hongkongu, a istraživači sa Univerziteta Severna Karolina tvrde da je njegovom upotrebom moguće dostići 10 Gb/s, ali uz odgovarajuće veze. Vođa projekta doktor Indžong Ri ističe da problem sporosti današnjeg Interneta leži u činjenici da je TCP pravljen osamdesetih godina prošlog veka, kada su granične brzine u komunikacionim vodovima bile male u odnosu na današnje.

Prednost protokola BIC-TCP nad klasičnim TCP protokolom se najbolje opisuje vremenom koje je potrebno da se jedan paket pošalje. Kada bi klasični TCP radio na brzini od 10 Gb/s, slanje jednog paketa i odgovor o prijemu trajao bi 0,1 sekundu, dok je to vreme kod protokola BIC-TCP smanjeno na dve milisekunde. Da bi se ovo postiglo, BIC varijanta koristi pakete izmenljive veličine koja se određuje prema propusnom opsegu veze koja se koristi. Autori ovog standarda vide njegovu primenu u naučnim institucijama - ovakve brzine mogu se koristiti za prenos opsežnih naučnih simulacija, koje bi se distribuirale mnogobrojnim korisnicima u realnom vremenu.

Bitno za naučnike

Ako ne može usavršavanjem protokola, može i grubom silom. Frustrirani zbog popularnosti Interneta i velikog zagušenja u saobraćaju, naučnici iz SAD-a odlučili su da naprave svoju mrežu. Projekat je nazvan National LabdaRail (www.nationallambdarail.org) i predstavlja mrežu koja će povezivati superkompjutere u američkim istraživačkim centrima. Planirano je preko 16 hiljada kilometara optičkih kablova, a protok podataka ovom optičkom vezom biće 400 Gb/s. Projekat je vredan 80 miliona USD, a prvi kilometri optičkog kabla već su postavljeni između Sijetla i Portlanda, kao i između Čikaga i Pitsburga.

Ovaj projekat se ocenjuje kao Internet budućnosti. Bazira se na kombinaciji obične Ethernet mreže i standardnog seta Internet protokola, a brzina se postiže tehnologijom Dense Wavelength Division Multiplexing (DWDM) - multipleksiranje talasa kroz optički kabl, tako da se u jednoj sekundi može progurati do 40 nosećih talasa od kojih svaki ima po 10 Gb podataka. Kraj razvoja se očekuje 2005. godine, ali će dozvolu za njegovo korišćenje imati samo naučnici.

Gomila podataka

Godišnje se na svetsku Mrežu postavi 5,4 milijarde gigabajta novih podataka, a popularnost i velika glad za ovom gomilom sve više rastu. O zagušenju u Internet saobraćaju najbolje govori sajt Internet Traffic Report (www.internettrafficreport.com) koji daje analize saobraćaja po kontinentima i pojedinim zemljama. Upravo ove cifre i sve veća glomaznost Interneta dovode do potrebe da se protok podataka poveća. Koji će od eksperimenata „upaliti” i ući u masovnu upotrebu, ostaje otvoreno pitanje. Nas očekuje novi IPv6 (SK 3/2004), a uzdah za brzinama iz pomenutih eksperimenata i projekata trajaće makar još desetak godina.