D. MIHOKOVIĆ

1. maj 2021.

Mnogo pre nego što je Maxis umislio da je sa svojim Sporeom povukao Boga za bradu, japanski Enix je izdao igru E.V.O.: Search for Eden, koja se na sličan način bavila konceptom evolucije vrsta. Kao i mnoge igre iz zemlje izlazećeg sunca i ova ima prilično uvrnut zaplet, gde igrač mora da prođe kroz sve etape u evoluciji - od riba do ranih humanoida, ne bi li zavredeo sastanak u raju sa boginjom Gajom. Dakle, počinjete kao obična ribica u drevnom okeanu, okruženi raznoraznim organizmima, a nakon što ih savladate i pojedete, dobijate nešto njihovog genetskog materijala. Taj isti materijal kasnije koristite za sopstvene evolutivne promene: za jači napad investiraćete u veće čeljusti, za brže kretanje u veća peraja, za veću otpornost na udarce u jače krljušti i tako dalje. Nakon određenog vremena, riba će iz peraja razviti noge i izaći na kopno u obličju ranih vodozemaca, nastavljajući evolutivni put preko velikih guštera (koji mogu i da lete), zatim sisara, sve do prvih pećinskih ljudi. Izvođenje je u maniru klasične skrolujuće platforme, dok se borba većinom odvija prsa u prsa, pri čemu je teško proceniti da li ste vi ili protivnik zapravo uputili udarac. Srećom, pobeđeni protivnici iza sebe ostavljaju dopunu energije, a u istu svrhu možete grickati i biljke na koje naiđete. E.V.O. nudi nesvakidašnji koncept, donekle unazađen repetitivnim gameplayom, jer je jedini način za napredak besomučno proždiranje svega što se miče na ekranu.