Vladimir PISODOROV

1. april 2021.

Pisali smo o tome nadugačko i naširoko - emuliranje operativnog sistema Android stvar je koju moderni kućni kompjuteri obavljaju bez previše napora. Pritom, akcenat se baca na „oponašanje” stvarnih mobilnih uređaja, a to dalje znači da na desktopu možete da „zavrtite” tablet ili telefon u širokom rasponu radnih rezolucija i veličina ekrana. Autorima emulatora, ipak, na listi prioriteta nije se našla mogućnost da korisnicima ponude radno okruženje koje će biti indigo kopija onih sa mobilnih uređaja, već što tačnija i brža emulacija. Pretpostavljate, akcenat je na igrama, jer postoji hrpa kvalitetnih ostvarenja koje bi daleko ugodnije bilo igrati na velikom ekranu i uz upotrebu tastature i miša.

Do sada smo obradili gotovo sve projekte koji su vredni pažnje, međutim, stvari se na polju Android emulacije menjaju brzo, pa još jednom pravimo osvrt na tu temu. U poslednje vreme, na tržištu se izdvojio trio emulatora koji se korisnicima nameću velikom kompatibilnošću, sjajnom brzinom, ali i mnoštvom propratnih funkcija. Naravno, svi su besplatni i nude jednostavan proces instalacije i postavljanja u pogon, tako da će moći da ih koriste i manje iskusni korisnici.

Da biste bili u prilici da uživate u svemu što donosi Android emulacija, ipak ćete morati da ispunite neke osnovne stvari. Procesor i matična ploča valjalo bi da podržavaju hardversku virtuelizaciju, koja nije obavezna, ali će drastično povećati performanse. S druge strane, moraćete da se pobrinete da „utulite” Hyper-V i prateće Microsoftove servise, čija prisutnost će dovesti do toga da emulatori jednostavno neće moći da se podignu. Na svu sreću, autori emulatora dobro su dokumentovali na koji način je to moguće obaviti, pa ako pažljivo budete pratili (video) uputstva, problema ne bi trebalo da bude. Izuzetak od ovoga je emulator BlueStacks, čiji autori nude Beta verziju programa koja se oslanja upravo na Hyper-V. Ovaj emulator izdvaja se zbog još jedne stvari i upravo od njega krećemo...

BlueStacks 4.27

BlueStacks (www.bluestacks.com, 5,29 GB) primarno je namenjen pokretanju igara i donosi radno okruženje prilagođeno tome. To znači da se obrisi operativnog sistema Android jedva primećuju i da je akcenat na kompatibilnosti i brzini, a ne na verno reprezentovanom radnom okruženju. Ruku na srce, tokom godina, BlueStacks se znatno promenio i od obične „školjke” za pokretanje igara, pretvorio se u program sofisticiranog i ugodnog izgleda.

Na početku vas dočekuje Game center, svojevrsni katalog igara koje se nalaze na samo jedan klik mišem od vas. Igre su podeljene po kategorijama, dok se pri desnoj ivici ekrana nalazi sidebar u kom su smeštene neke od najpopularnijih igara. Ono što morate da znate jeste to da instaliranje igara nije moguće dok program ne povežete sa Googleovim nalogom. To će vam omogućiti i pristup Google Playu, koji je integralni deo paketa. Ako se sa taba Game center prebacite na onaj pod nazivom My games, pristupićete spisku svih instaliranih igara, ali i preinstaliranog softvera. Pored pomenute Prodavnice, tu su samo još Media Manager - aplikacija za pregled slika, slušanje muzike i reprodukciju video-datoteka; internet browser Chrome, aplikacija za kontrolu kamere i sekcija sa sistemskim podešavanjima. Potonje, u neku ruku, ogoljuje tvrdu fasadu programa i pokazuje da se ispod nje nalazi klasičan Android. Zanimljivo je da se otvaranje sadržaja obavlja u tabovima, kojima se pristupa sa horizontalnog toolbara pri vrhu ekrana. Na taj način, jednostavno se prebacujete između pokrenutih igara, internet browsera, podešavanja i tome slično.

Kad smo već kod podešavanja, valja istaći da BlueStacks nudi sasvim dovoljno manevarskog prostora. Na primer, možete da odredite koliko će se procesorskih jezgara angažovati na poslu emulacije, koliko ćete radne memorije odvojiti za obavljanje posla (maksimalno je četiri gigabajta), da li će se renderovanje obavljati u OpenGL ili DirectX okruženju, te da li želite da idete na performanse ili kompatibilnost. BlueStacks sada, doduše probno, podržava i tehnologiju ASTC, sa kojom može da radi softverski ili hardverski. Veliki broj modernih igara podržava ASTC, specijalni način kompresovanja tekstura, pa je ovo dobar potez autora. Kako bi se omogućilo glatko izvršavanje igara, na raspolaganju je i određivanje frameratea u rasponu od jedne do 60 sličica u sekundi. Čak i mogućnost korišćenja vertikalne sinhronizacije...

BlueStacks može da emulira i mobilne telefone i tablete, uz opciju da možete da odredite radnu rezoluciju virtuelnog ekrana, te „gustinu” piksela. Rezolucija može i da se ručno podesi, pa čak i da se iskoristi Ultrawide šablon kom će se obradovati ljubitelji LOL-a. Ovde je važno istaći da program obavlja automatsku detekciju „prisutnosti” kontrolera, promenu izgleda kursora u igrama, donosi mogućnost snimanja sadržaja ekrana (i u vidu screenshotova i u vidu video-snimaka), što uz fantastičnu kompatibilnost BlueStack čini izborom koji nije lako zanemariti.

Obratite pažnju na desnu ivicu radnog ekrana. Rekli smo da se tamo nalazi sidebar u kom se smeštaju neke od popularnijih igara. Međutim, ako mišem kliknete na taster >> ovde će se pojaviti dodatni, vertikalno orijentisani toolbar. On nudi mogućnost jednostavnog i brzog pristupa važnim funkcijama emulatora. Na primer, odavde može da se promeni orijentacija ekrana, da se „otključa” ili „zaključa” kursor u igri, da se pristupi sideloadovanju aplikacija, obavi pristup hard-disku na lokalnoj mašini, podese kontrole u igrama, izradi screenshot i tako dalje.

BlueStacks ostaje veran prvobitnoj nameni i za njega možemo da kažemo da je svojevrsni launcher igara pisanih za operativni sistem Android. Njegovom upotrebom nećete morati puno da zalazite u sve čari ovog mobilnog OS-a, a dobićete željenu kompatibilnost i brzinu izvršavanja. Upravljački interfejs daleko je moderniji i privlačniji za oko u odnosu na one iz prethodnih verzija, pa jedino što bismo voleli da vidimo jeste da autori malo brže porade na „vađenju” pojedinih featuresa iz Beta faze. Tu pre svega mislimo na podršku za kreiranje video-snimaka, podršku za ASTC i Hyper-V kompatibilnost.

LDPlayer 4.0.50

LDPlayer (www.ldplayer.net, 2,41 GB) trenutno je zvezda, program koji se nalazi u fokusu korisnika kada je Android emulacija u pitanju. Naravno, radi se o besplatnom ostvarenju koje, u principu, može da se koristi u as is formatu, a ako nešto zapne, tu su dobro dokumentovane instrukcije šta i kako uraditi.

Najnovija verzija zasnovana je na Androidu 7.1 Nougat, a sa zvanične internet stranice projekta moguće je preuzeti i iteraciju 3.x, koja je zasnovana na Androidu 5.1 Lollipop. Kao svojevrsni kuriozitet, tu je i mogućnost pokretanja emulacije u 64-bitnom radnom okruženju, to jest, korišćenje 64-bitne verzije Androida. Po pokretanju emulacije imate utisak kao da zaista koristite neki Android uređaj. Komponente operativnog sistema nisu sakrivene, pa je tako na home ekranu moguće prikazati notification bar, a tu je i polje Search, preko kog pretražujete sadržaj Googleove Prodavnice. Kada otvorite sekciju Settings, na ekranu će se ukazati dobro poznati meni, a sve radi toliko brzo i tečno da nemate osećaj da je reč o emulaciji. Baš kao i kod BlueStacksa, primenjen je sistem rada s tabovima, a za desnu ivicu prozora „prišivena” je paleta sa alatkama (o njoj detaljnije kasnije) na kojoj su i tasteri Back, Home i App Switch.

Osim što ne skriva svoje poreklo, LDPlayer se od BlueStacksa razlikuje i po tome što vas po pokretanju ne bombarduje predlozima za igre, čime je izbrisan osećaj da koristite launcher. Očekivano, kako i nagovestismo, Google Play integralni je deo paketa, a tu su još i Browser, Galerija, File Manager...

U sekciji sa podešavanjima nalazi se sijaset opcija preko kojih možete da prilagodite rad programa svojim potrebama. One se donekle razlikuju od onih kod BlueStacksa, mada ima i dosta sličnosti. Recimo, moguće je emulirati funkcionisanje mobilnog telefona ili tableta, uz izbor neke od predefinisanih radnih rezolucija i „gustine” ekrana. Ultra wide podrška za LOL se podrazumeva, baš kao i opcije za određivanje koliko će se procesorskih jezgara koristiti i koliko ćete emulatoru prepustiti radne memorije. LDPlayer može da adresira čitavih osam gigabajta memorije (duplo više nego BlueStacks), ali zato može da radi maksimalno sa četiri procesorska jezgra (duplo manje nego BlueStacks). Virtuelnom mobilnom uređaju možete da dodelite i virtuelni skladišni prostor, uz mogućnost da ručno očistite keš memoriju. Podrška za ASTC postoji, baš kao i za podešavanje frameratea, iako su tu na meniju samo vrednosti od 60, 90 i 120 sličica u sekundi. Čitava grupa opcija odnosi se na pokretanje igre PUBG, čije emuliranje je autorima očigledno neobično drago. Naravno, podržana je i vertikalna sinhronizacija slike, automatska detekcija kontrolera i tako dalje.

Na vertikalnoj paleti alatki koju smo pomenuli na početku, nalazi se klasičan dijapazon komandnih ikonica. Odavde na jednostavan način prelazite u režim rada preko celog ekrana, menjate orijentaciju ekrana, sideloadujete aplikacije, pokrećete snimanje ekrana, aktivirate virtuelni GPS uređaj... U suštini, sve što može BlueStacks može i LDPlayer i jedina razlika bila bi u tome što se prvi bolje prilagođava radu sa tastaturom, mišem i kontrolerom.

NoxPlayer 7.0.1

NoxPlayer (www.bignox.com, 1,47 GB) još jedan je Android emulator koji se odlikuje vrlo dobrom kompatibilnošću (preko 90 procenata) i sjajnim performansama koje korisnika neće koštati ni prebijene pare. Zasnovan je na Androidu 7.1.2 i donosi slično iskustvo korišćenja kao LDPlayer. To znači da je u pitanju čistokrvni emulator čijim korišćenjem ćete biti u prilici da otkrijete brojne zakonitosti Androida, a ne samo da pokrećete igre i aplikacije.

Imajući prethodno rečeno u vidu, izgled upravljačkog interfejsa je očekivan. Moramo da kažemo da ovde nema puno iznenađenja, a to znači da radnom površinom dominira home ekran mobilnog uređaja koji ste odlučili da emulirate. Možete da dođete do notification bara, baš kao i da pozovete sistemsku sekciju sa podešavanjima koja se tek neznatno razlikuje od one na pravom uređaju. Emulator vas neće izbombardovati ni predlozima igara, kao što to radi BlueStacks, već ćete morati da ih potražite u Google Playu koji je integralni deo paketa. Na neki način, autori će pokušati da vas prevare, s obzirom na to da je sadržaj smešten u okviru internog App Centera, ali čim budete pokušali nešto da preuzmete, moraćete da se prijavite na Google Play. Što se ostalih ugrađenih aplikacija tiče, na raspolaganju su najosnovnije stvari, poput Galerije, Browsera, Amaze fajl-menadžera, Lite verzije Facebooka... Za razliku od prethodna dva ostvarenja, NoxPlayer ne koristi tabove, pa navigaciju obavljate koristeći tastere Back, Home i Tasks (pandan App Switchu iz LDPlayera).

Na prvi pogled, ovde je smešteno nešto manje funkcija nego kod konkurenata, ali kad budete kliknuli mišem na taster ..., pojaviće se dodatna paleta alatki sa gotovo tucetom novih opcija. NoxPlayer nudi pristup fajlovima na kompjuteru, omogućava snimanje sadržaja ekrana u obliku screenshotova ili video-snimaka, podržava promenu orijentacije ekrana, korišćenje virtuelnog GPS uređaja, mapiranje komandi i tako dalje. Nema puno razlike u odnosu na BlueStacks i LDPlayer i slobodno možemo da kažemo da su sva tri programa, a naročito potonja dva, veoma slična po mogućnostima.

Sekcija sa podešavanjima donosi očekivan dijapazon mogućnosti, sa ponekim iznenađenjem. Na primer, možete da odaberete da li želite da rootujete uređaj, a na raspolaganju je čak pet različitih kursora za korišćenje u igrama. Pored emuliranja tableta i mobilnih telefona, NoxPlayer donosi i režim Widescreen, te mogućnost da sami odaberete radnu rezoluciju i postavite gustinu piksela u rasponu od 150 do 480 DPI. Nešto veći manevarski prostor zatičemo i u sekciji iz koje se podešava broj angažovanih procesorskih jezgara i količina radne memorije - maltene su dozvoljene sve kombinacije. Povećana kompatibilnost postiže se korišćenjem radnog režima OpenGL, dok komplement Basic u vatru baca DirectX. Framerate se podešava u koracima od po deset sličica u sekundi i podržan je režim od 120 FPS, baš kao i famozni ASTC. U suštini, nema toga što ostala ostvarenja iz klase mogu, a da to ne može i NoxPlayer.

• • •

Trka je toliko izjednačena da je pobednika bilo gotovo nemoguće odabrati. Ipak, u ovom trenutku nama je LDPlayer na vrhu liste, mada ga NoxPlayer prati u stopu. Treće mesto zauzeo je BlueStacks, ali isključivo zbog toga što nije u pitanju punokrvni Android emulator (mada se stvari kreću u tom pravcu), već neuobičajena platforma za pokretanje igara i aplikacija pisanih za ovaj operativni sistem. Ovo je, zapravo, i jedina objektivna stavka koju možemo da istaknemo u celoj priči, jer je izbor trenutno najboljeg ostvarenja iz klase stvar subjektivne prirode.