V. PISODOROV

1. april 2021.

Neverovatno je kako smo nekad i u najjednostavnijim zapletima nalazili privlačnost i uopšte nas nije zanimalo što staju u jednu rečenicu. Taitov Jolly Jogger iz daleke 1982. godine jedan je od dobrih primera za to, naročito što se radi o igri koju prati i jednostavno izvođenje.

Nalazite se u ulozi džogera kojeg je predivan dan izmamio napolje. Lepo vreme mu se toliko svidelo da je rešio da „prešparta” grad uzduž i popreko. To se nije svidelo lokalnim tabadžijama, koji ga prate iz kvarta u kvart i pokušavaju da umlate boga u njemu...

Radnja se odvija na statičnom ekranu i neodoljivo nas podseća na Konamijev Amidar, koji je svetlost dana ugledao godinu dana ranije. Ulice u kvartu predstavljene su „istačkanim” linijama i morate da pređete baš preko svake, kako biste mogli da kompletirate nivo. Kvartovi su podeljeni na manje segmente i kada ih obiđete, njihova pozadina će da se promeni naglašavajući vam tako da je taj deo „overen”. Nasilnici koji vas jure nisu preterano pametni i više vole da koriste šake nego oružje, pa na daljinu nisu opasni. Ipak, morate da pazite pošto su mahom brži pa ako vas sateraju u ćošak, gubitak jednog od života je neminovan. Na svu sreću, u svakom kvartu postoji i nekoliko „sigurnih kuća”, a kada protrčite u njihovoj blizini, nakratko ćete dobiti supermoći i tada će nasilnici bežati od vas. Očigledno je da su autori pored Amidara bili inspirisani i Capcomovim Pac-Manom (1980).