1. oktobar 2020.

Znate li šta je stokholmski sindrom? Aktivna empatija žrtve sa svojim mučiteljem definisana je nakon pljačke poslovnice Kreditbanken u Stokholmu 1973, kada su taoci na suđenju aktivno branili krimosa koji im je šest dana držao cev na potiljku. Ne samo da su ga branili, već su se organizovali da skupe novac i plate mu advokata. Ovaj psihološki fenomen je ključan za razumevanje prijaznog raspoloženja prema kompaniji Nvidia nakon premijere Ampere kartica.

Nvidija je ponudila pristojnu grafiku sa teoretskom cenom od 500 evra i svi su odmah zaboravili višegodišnje odvratno, ucenjivačko maltretiranje, bijedno podilaženje kriptovalutnim majnerima i seriju neispunjenih obećanja u vezi sa ray tracingom. Ne samo što su zaboravili, već su sasvim kul sa apsurdno visokim cenama kompletne serije Ampere u kontekstu onoga što se nudi, uzimajući za reper suludost koja se tražila za RTX 2080 Ti. Policajac vas je tukao pendrekom po bosim tabanima, ali sada vas samo šamara i daje vam povremeno čašu vode - više nije falangista, nego organ reda i car od čoveka... Ovog „zaokreta” ka masama entuzijasta, gladnih performansi, ne bi bilo da iza horizonta ne namiguju PlayStation 5 i Xbox Series X, koji će po ceni jednog RTX 3070 ponuditi kompletno rešenje za 4K/60 fps igranje u narednih pet godina. Razumljivo je to što je Nvidia nervozna, ali je iritantno u kojoj meri je KALKULANTSKI nervozna.

Ovo, da se razumemo, nije nikakav socijalistički stav i ja ne tražim preraspodelu dobara neokupanim masama, već jedan, meni omiljeni segment kapitalizma pokušavam da odbranim od pucanja u sopstvene noge. Igranje na PC-ju, usled fleksibilnosti i potencijala za dostizanje neslućenih visina igračkih performansi, oduvek važi, makar u glavama PC entuzijasta, za iskustvo koje je superiornije od onoga što nude igračke konzole. Naš hobi može da se fino uporedi s audio-hobistikom, jer postoji hardver za raju koja želi da joj nešto svirucka dok radi po kući, što je u našem kontekstu Fortnite publika. Na drugom kraju spektra postoje nerdovi koji ulažu tonu love u zlatne kablove i mermerne stalke za gramofon, kastomizuju svoju high-end opremu u kojoj uživaju sa strašću simpatičnih sociopata. Ovo drugo je svaki višedecenijski PC manijak koji nije žalio para za plaćanje iskustva koje nije mogao da stekne igde drugde. Ovo drugo sam i ja, koji je u PC konfiguracije, u proteklih 25 godina, sigurno uložio novčani ekvivalent jednog pristojnog stana u Beogradu. Nekoliko puta sam krenuo da računam tu brojku, jer se kao svaki frik sećam svega što sam nabavljao, ali svaki put sam odustao usled potoka hladnog znoja i lupanja srca koje se čulo i na ulici.

Šta će se desiti ako konfekcija pobedi, ako nove konzole taj high-end hobistički PC koncept učine besmislenim? Ako za jednu četvrtinu cene bukvalno dobijete isti nivo svega, istu ili bolju grafiku i zvuk, istu ili bolju funkcionalnost? Zadržaćete PC za igranje indie igara, ali ćete u high-end naslovima uživati na konzolama, koje, za razliku od preskupog PC-ja, nude i laku razmenu igara u narodu, što je prednost koja je jaka kao warez argument za PC. Šta se dešava s narodima čija elita lagano emigrira, da li taj narod može da napreduje u bilo kom smislu ili ne? Povucimo paralele sa Srbijom i zamislimo se... Svaka kuća će i dalje imati PC, to nije sporno, ali taj PC će verovatno biti laptop, a desktop mašine će raditi dok lagano ne pocrkaju ili ih ne pregazi vreme, a iskreno sumnjam da će veliki procenat porodica u sledećem ciklusu nabavke kupovati desktop. Sa tim crkavanjem nestajaće i masa pravih entuzijasta, jer vojnika na PC hobističkoj sceni nije moguće mobilisati zakletvom notebook računaru. Ovo je globalni trend, nije moja fikcija ni fiksacija.

Za to odumiranje elite, taj praktični Dying of the Light, kriva je Nvidia. Da, super im ide, kupuju ARM, ali novcem koji su iglom isisali iz kičme svoje nekada verne publike, koja je kao Penelopa čekala da se vrate umu. Kriv je i Intel, koji je postao aktivno nezainteresovan da napravi pristojan CPU koji ne košta kao polovni automobil. Kriv je AMD zbog permanentne nesposobnosti da napravi grafiku za igranje i da napiše drajver koji radi. Krivi su proizvođači ploča i njihove početne cene od 200 evra za iole pristojan komad...

Svaki iskreni igrač high-end igara na PC-ju, ako na trenutak zaboravi PC master race mimove i elitizam koji je dobar za zezanje, ali se ne sipa u traktor, u narednih pola godine će morati da razmisli šta mu je činiti. Hoće li da nastavi igranku bez prestanka i plaća hardver po cenama koje su na korak od sveta audio-manijakalnosti, zvučnika od mahagonija i lampaških pojačala ili će da zakorači u svet igračkih konzola, zadržavajući PC zbog posla i indie gaming scene. Kad shvate da bukvalno ništa ne mogu da izgube, a da mogu sve da dobiju, mnogi veterani će sesti i dobro razmisliti da li ima smisla busati se u prsa i svađati sa svakim ko ne želi da za račun Nvidije pogine na brdu PC gejminga.