Miodrag KUZMANOVIĆ

1. jul 2020.

Domaće televizije su horor, ali ne dobar horor kao „Hellraiser” ili „The Thing”, već socijalni užas poput vriska napuštene sakate babe u predvečerje katastrofe. Dok sam čekao da mi isporuče novo napajanje za PC, nedelju dana sam šaltao kanale i surovo utvrdio da je za naše televizije jedino rešenje eutanazija konjskim kopitom u čelo. Taj njišteći mavaši moguće je izbeći jedino usvajanjem mog predloga koji ću ovde elaborirati...

Svestan sam toga da rijatilije nije moguće izbeći - to je izmet koji niko nigde nije uspeo da izbaci iz programskih šema. Lepljiva mijazma koju pravi takva sorta programa uspešno se može sprati dobrom, ljutom domaćom serijom koja, za promenu, ne bi gađala socijalne teme, niti seljaniju. Treba nam slasna urbana serija, ali ne „urbana” kao „Lisice” iz 2002, za koju se nadam da nije emitovana uz pomoć antene čija predajna snaga dobacuje van Zemljine atmosfere. Alieni koji su nam oprostili emitovanje Hitlerovog govora s otvaranja minhenske Olimpijade, zbog „Lisica” bi nas s pravom samleli u hranljivu pastu za svoje larve.

Potrebna nam je serija koja će povezati ex-Yu prostor, ne zbog neke bijedne jugonostalgije od koje se svakom normalnom bljuje, već zarad prodaje Hrvatima, Slovencima i ostalima koji imaju neku lovu, što bi osiguralo veći budžet za specijalne efekte. Treba nam moderna saga koja bi koristila proverene, prekookeanske obrasce popularnosti. Treba nam oživljeni strip u TV formi, sa puno duha i zamahom koji dobacuje do svačijeg srca.

Već duže vreme u glavi mi se vrti ideja za nešto takvo, za roman i TV seriju o pseudo Betmenu i Džokeru iz Bosanske Krajine. Mišo Slijepčević je bogati vlasnik pilane sa snažnom inženjerskom crtom i izuzetnim smislom za pravdu, koji je tokom rata u Bosni svojim izumima sabotirao armiju BiH u ključnim ofanzivama, lutajući šumama u crnom kostimu šišmiša zbog kog se rodila legenda o, you guessed it, Šišmišu. Sada, u kasnim četrdesetim, ima lukrativan posao s izvozom drvne građe u Italiju, ali duhovi prošlosti u formi njegovog davnašnjeg rivala Đoga počinju da talasaju. Đogo je njegova antiteza, cerekajuća senka kojoj se ne zna poreklo, niti nacionalna pripadnost, a s kojom se Mišo natezao tokom rata. Đogo je sejao haos na obe strane, čas opstruirajući vojsku Republike Srpske, čas armiju BiH, podmetao bombe s jutra u džamiju, s predvečerja u banjalučki vodovod. Đogo je nedavno zapalio staru porodičnu kuću Slijepčevića i ostavio ispresavijanu džoker-kartu, njegov potpis još od dana kada su se vijali po brdima oko Ključa. Mišo će morati da nađe volju i smanji stomak da bi nakon 20 godina ušao u crni kostim i stavio tačku na prošlost.

Logistiku i toplu jutarnju kavu na koju je Mišo navikao obezbeđuje stari Adnan Penjišević, domar koji se starao o Miši i imanju nakon prerane smrti Tome i Marte Slijepčević, ubijenih 1983. u Sarajevu nakon koncerta Hanke Paldum u Zetri. Adnana brine što se Mišo nikada nije oženio i što će loza Slijepčevića umreti s njim.

Tu je i Rođo, ratno siroče sa blagim Aspergerom, snažni drvosječa koji radi za Miša, navijač Zvezde koji ni zimi ni leti ne skida dres. Mišo mu je drugi otac i druga majka, uzeo ga je pod svoje kada su mu roditelji poginuli u granatiranju Bosanskog Grahova. Odškolovao ga je i dao mu je posao, nesvestan da Rođo, usled blage mentalne zaostalosti, vidi ono što drugi ne vide.

Selena Kojić je Mačka, beogradska modna blogerka koja pati od šizofrenije i kliničke kleptomanije. Vest o povratku Šišmiša i Đoga zatiče je na Maldivima - bez premišljanja odmah kupuje kartu za povratak, pijucka mleko u Lufthanzi, lakira nokte i prede, sanjareći o krađi i slepom mišu.

Inspektor Gordan iz Bijeljine, ravničarski policajac, bivši šef policije u Semberiji koji se suprotstavio lokalnom moćniku i dobio prekomandu u Bosansku Krajinu. Ne kapira lokalce brđane, stalno se rve s njihovom tvrdoglavošću, ali i dalje želi da uradi pravu stvar. Shvata da je korupcija u policiji prejaka, te odlučuje da pomogne Miši iz potaje.

Ermin Nedžarević je Rebus, penzionisani enigmatičar iz sarajevskog „Oslobođenja”, opsednut rešavanjem enigme Šišmiša. Za vreme rata je bio rezervni major, koji je vodio kriptografsko odeljenje armije BiH. U miru je ponovo niko, ali ne zadugo.

Olivera Kaldrmu sa Hvara oduvek su zvali Pingvin. Zajedno sa Mišom služio je vojni rok u 11. brigadi mornaričke pešadije u Šibeniku, gde je zauvek zamrzeo arogantnog mladog bogataša iz Drvara, koji je redovno dobijao pakete i bio zvezda spavaone. Nesvesnog spone između Šišmiša i Miša, Pingvina interesuje isključivo prizemna osveta svim Slijepčevićima.

Beograd, Zagreb, Banja Luka, Visoko... U scenariju se mora naći način za povezivanje lokacija sa visokim sponzorskim potencijalom, koje istovremeno imaju stripovski, fantazmagorični vajb. Terme „Čatež”, Đavolja Varoš, bosanske piramide, Brioni i drugo, biće bojna polja za Šišmiša, Đoga i epizodiste svih boja.

Zainteresovanim producentima stojim na raspolaganju za sva pitanja i honorar.