D. MIHOKOVIĆ

1. januar 2020.

Nindže i karatisti behu svojevrsan pop fenomen osamdesetih godina prošlog veka, ali se nešto od te popularnosti prelilo i u narednu deceniju, pa smo tako 1992. godine dobili igru Dojo Dan. Ovu „borilačku platformu” prati već mnogo puta prežvakana priča o pojavi iskonskog zla koje će karatista Den pokušati da, uz vašu pomoć, porazi. Za razliku od sličnih igara gde se neprijatelja rešavate gaženjem ili napucavanjem, Den je vičan samo borbi prsa u prsa, sa repertoarom od nekoliko karate udaraca koji se izvode kombinacijom povlačenja džojstika i pucanja.

Autori igre očigledno su završili kurs „kako iznervirati igrača na 100 načina”, jer su miksujući trome kontrole glavnog lika i prenaglašenu inerciju od skakutanja po sitnim platformama napravili pravu noćnu moru. Ako tome dodamo smetala koja vam bukvalno izviru pod nogama i relativno retke checkpointe, dobijamo savršen recept za čupanje kose i to na duže staze jer igra ima dvadesetak nivoa. Mnoštvo neprijatelja ipak ima i pozitivnu stranu. Kada ih savladate, za sobom ostavljaju razne bonuse, pre svega jin-jang amulete koji popunjavaju či skalu, čineći vas nakratko neranjivim.

Kako Dojo Dan pripada drugom ešalonu Amiginih platformi, nije pošteno porediti ga sa perjanicama žanra, kako po izvođenju, tako ni po vizuelnim dometima. S druge strane, igru prate dinamične orijentalne melodije, delo čuvenog Alistera Brimbla.