Ja: „Ovde nam je bio svinjac, nećeš verovati!”

Kata: „Svinjac? Imali ste svinju u vojsci, tata?”

Ja: „Dve svinje. Svaka karaula je imala svinje.”

Kata: „Šta je karaula, tata?”

Ja: „Pa ovo gde smo sada, joooj! Rekao sam da ću tebi i mami da pokažem gde je tata služio vojsk...”

Kata: „Dosadno mi je.”

Bila je u pravu, dosadno je. Od šestogodišnjeg deteta, naravno, nisam očekivao da razume tatinu iracionalnu potrebu za auto-izazivanjem glupe nostalgije, ali mislio sam da će makar meni nešto zatalasati dušu nakon povratka na mesto gde sam stajao na braniku svete Srbije i povremeno muljao s bugarskim kolegama graničarima (mi njima konzerve sardina i mleko u prahu, oni nama municiju kalibra 7,62 x 39). Mesto gde smo mi mladi septembarski idioti u patrolama lovili zečeve (bugarskom) pancirno-probojnom municijom i muvali se s jedrim Vlajnama iz obližnjeg sela, zbog čega nas lokalci zamalo nisu uštrojili. Karaula „Branko Perić” već više od decenije zvrji prazna, zarasla u travuljinu kao Tenočtitlan koji niko ne želi da otkrije. Kad sam na Google mapama video na šta liči, plakalo mi se, a kad sam joj došao u posetu, bio sam tup, glup i ravnodušan. ’Ajmo nazad...

Na putu za Beograd mesindžer je vrištao od rafalnog entuzijazma članova mog starog World of Warcraft gilda, koji su pulsirali u iščekivanju da Blizz te noći konačno otvori servere za WoW classic. <Resonance> će se reinkarnirati nakon 10 godina, biće nam predivno kao nekad, OMGZ! Tu mi nostalgični entuzijazam nije opao nakon 30 sekundi. WoW sam batalio kad sam ubio Lich Kinga, razočaran jer je igra postajala sve lakša i gluplja u svakoj ekspanziji - želeo sam ponovo opori pakao vanile, znojavog natezanja u Plejglendsu, agonije Šolomansa i svakodnevnog sportskog gankovanja sa kamaradima hordašima. Zaželeo sam se svog paladina sa retardiranom frizurom i konjskim licem, zaželeo sam se spamovanja petominutnog BoK-a u raidima, nedostajalo mi je majndkontrolovanje od strane hordaških shadow priestova na lancu kod ulaza u Molten Core i salto mortale u jezero lave. Pišem ovo i smeškam se, to je jače od namrštenog čela koncentracije :)

Dosadno mi je. Elwyn Forest. Redovi za Hoggera. Nekadašnji šalabajzeri koji su dočekivali zoru u Black Rock Depthsu, a danas moraju da se izloguju u 21.00 jer sutra rade od 6.00. Koboldi u rudnicima sa svećama na glavi. Sve je toliko primitivno da ružičaste naočare ne pomažu. Gde su nam stajale svinje? Princess Must Die! jeste quest u Elwinu koji od vas zahteva da roknete svinju koja nekom domaćinu rije po bašti. Koliko sati ovakvog smaranja pre nego što levelujem za UBRS? Koliko da se spremimo za Oniksiju? Onoliko koliko više nikad neću imati.

World of Warcraft sam počeo da igram u njegovom ciku nukleusalnog porođaja, kad je krajem 2004. puštena američka verzija. U proleće sledeće godine prešao sam na EU servere, šizeći zbog 56K modema i, kasnije, SBB-a, istovremeno se zabavljajući kao (gotovo) nikad ranije. WoW mi je bio najuzbudljivija stvar koju sam mogao da radim odeven, sve dok jednog dana to nije prestao da bude. Svakom čoveku više puta u životu svane da je podgrejana strast jalova strast, a meni se to desilo tek sad, u godinama kad ozbiljno treba da se spremam za smrt.

Znatno sam se izmenio za tih petnaest godina, prvenstveno u smislu drastično opale tolerancije na bulšit u bilo kojoj kategoriji. Strpljenje mi je takođe umrlo, a bez strpljenja nema igranja klasične verzije WoW-a, pravljenja osvetničkih čeka za gankere koji su vas isekli na putu za Deadmines, klatarenja po beskrajnim zonama i ubijanja beskrajnih mobova, idiotskog grinda da se zaradi za konja... Nisam se nešto zaželeo ni ljudi, jer sam s određenim brojem gildmejtsa ostao u kontaktu i nakon skidanja inženjerijskih healing naočara - oni kojima jednom ili nijednom godišnje lakujem nešto na Fejsu nisu glasovi koji su mi nešto posebno nedostajali na Ventrilu, pardon, Discordu, koji je danas moderan i chic.

Utvrdio sam da me više ne loži zabava bez posledica kakav je jedini tip zabave koju nudi World of Warcraft. Život je roguelike, takvu stimulaciju želim i u igrama, mada uzbuđenje ne mora da ima fatalni predznak. Da pojasnim... Hoću tenziju koja je na zlatnoj sredini između trčanja kroz Split u majici na kojoj piše „Srbin” i pecanja na Dunavu bez važeće dozvole. Neću tenziju koja stvara čekanje u redu da se ubije Hogger i kompletira quest za dosadni zeleni loot. To me više ne zanima, odrastao sam.