Zbog sve sumanutijih i nerazumnijih poteza, kompanija Bethesda preti da pođe putem među igračima omraženog EA Gamesa. Njihov poslednji gaf je izdavanje legendarnog Dooma za Android platformu, a sve u cilju proslave 25. godišnjice bitisanja igre na tržištu. Ako su već hteli to da urade kako valja, onda je ova svojevrsna konverzija trebalo da se pojavi još prošle godine (Doom je, inicijalno, svetlost dana ugledao krajem 1993. godine), ali to nije najveći problem.

Igre mogu da se pokrenu na ograničenom broju uređaja, a čak ni tamo ne ferceraju u stilu u kojem smo očekivali. Naime, evidentni su problemi sa optimizacijom, što dovodi do pojave opasnog „gutanja” sličica, iako na igri nisu rađene nikakve prepravke ili remasterizacija. Doom 1 i 2 igrate u originalu, baš onako kako je to bilo kada su se pojavili na rafovima prodavnica pre 25, odnosno 26 godina.

Doom nudi mogućnost single player igranja i tek nekoliko opcija u sekciji sa podešavanjima. Tako, možete da definišete intenzitet specijalnih efekata i muzičke pratnje, odnosno da podesite osetljivost virtuelnog upravljača. Započinjanje nove igre nudi i izbor jedne od četiri dostupne epizode, među kojima su Knee-Deep in the Dead, The Shores of Hell, Inferno i The Flesh Consumed. Naravno, ništa nije moglo da prođe bez čuvenog „opisnog” izbora težine igranja, a mi vam za početak savetujemo da izaberete onaj najlakši - I’m Too Young to Die. Zašto je to tako, treba potražiti u implementiranom sistemu upravljanja koji je blago rečeno užasan. Levi deo ekrana koristite za strejfovanje, ali i kretanje napred-nazad; sredina se „overava” kada želite da obavite neku akciju (pritiskanje tastera, na primer); dok se desni deo, i to bez overlaya „pečurkice”, koristi za nišanjenje. Pri tome, prolićete hektolitre znoja dok ne budete pronašli osetljivost koja vam odgovara i činiće vam se da se uvek krećete uz određeni lag i poveliku inerciju. Ostavivši to po strani, Doom izgleda i zvuči kao u originalu, a mi smo imali sreće da ne iskusimo bilo kakve tehničke probleme koje igrači redovno prijavljuju autorima. Igru je izuzetno teško igrati, ali da vas vraća nostalgičnim putem, vraća vas.

Baš kao ni Doom 1, ni Doom 2 ne koristi površinu celog ekrana za „iscrtavanje” sadržaja. S leve i desne strane prisutni su vertikalni „kaiševi” popunjeni pozadinskom slikom. I upravljanje je isto, tako da vas očekuju problemi na koje smo vas već upozorili. Ipak, za razliku od prvog dela koji dolazi sa devet dodatnih nivoa, Dvojka donosi čak 20 bonus deonica. Ponovo je u pitanju „bit na bit” konverzija, što znači da se u audio-vizuelnom sadržaju uživa u originalu.

Ako ste već zainteresovani da igrate Doom na vašem Android uređaju, postoje daleko bolji načini da to uradite i poštedite sebe muke sa upravljačkim sistemom, kompatibilnošću i tehničkim glitchevima.