Hipsteri dovoljno odrasli da su čuli za Čarlsa Bukovskog, a dovoljno mladi da majci izvoljevaju gomboce dva puta nedeljno obožavaju njegov citat: „Pronađi ono što voliš i dozvoli mu da te ubije.” Da li je matori pijanac originalni autor citata ili ga je negde ukrao, uopšte nema veze, bitno je da se svaki golobradi sanjar slaže s delom o nalaženju onoga što se voli, ali da bi preskočio element ubijanja, ako može. A ne može.

Imam tačno deset prijatelja koji se bave ili su se bavili razvojem igara - nekima je to stalan posao, a nekima sporedna, honorarna aktivnost. Niko od njih, ponavljam, NIKO nije zadovoljan svojim poslom i, posledično, životom ili delom života u kojem pravi igre. Svako od njih, ponavljam, SVAKO, uleteo je u razvoj igara kao što se uleće u zagrljaj predivne ljubavnice, smatrajući da je sa dvadeset i nešto godina praktično ušao u raj. Od prelaska tih rajskih vratnica do definitivnog shvatanja da je portal vodio u džehenem prošlo je u proseku više od deset godina, tokom kojih su nasmejane oči i široki zubi entuzijazma ustupili mesto depresivnim bradama, sedim dlakama, sarkazmu i tetovažama koje su se oklembesile zajedno s kožom.

O kako bih voleo da vam ih taksativno navedem zajedno s igrama na kojima su radili, ali bojim se da bi taj publicitet neke definitivno odgurnuo preko ivice. Možda samo strance koji ovo ionako neće pročitati? Najsvežiji primer je Luk Vilijams, moj stari drugar iz WoW-a sa kojim sam proveo pet godina u istom gildu. Proslavio se igrama Surgeon Simulator i I Am Bread (bio je glavni dizajner obe), što mu je omogućilo eskalaciju biznisa i privuklo investitore koji su sa puno entuzijazma uložili lovu u njegov treći, ultraambiciozni projekat, MMRPG pod nazivom Worlds Adrift... Pet godina muke, znoja, šizenja, čupanja kose i ušiju, autorskih blokova i nepremostivih tehničkih izazova kasnije, Worlds Adrift je kanselovan, što mu je firmu dovelo na ivicu ponora. Depresivno-suicidalna koma ili neki drugi osećaj u srcu mog nesrećnog prijatelja? Tu je i Ufe, moj drugar iz Danske, koji je radio za Deadline Games i IO Interactive, znatno doprinoseći razvoju Watchmena: The End is Nigh i nekoliko nastavaka Hitmena. Od tih poslova zaradio je hronični poremećaj spavanja i neki žešći hormonalni debalans usled kojeg se ugojio kao svinja, a zdravlje je počelo da mu se popravlja tek kad je prešao da programira za bankarski sektor. Da ga danas pitate šta misli o karijeri u game developmentu, potegao bi nož na vas iako je pitomi severnjak. Domaći mučenici imaju slične priče, bogatije za detalje koji se tiču kredita za stan, čireva na želucu, bekstva od poverilaca, prodaje zamrzivača na Kupujemprodajem i zarade koja je dovoljna za povremeni odmor sa porodicom na Srebrnom jezeru.

Mladi programeri i dizajneri koji skokom na glavu uskoče u bujicu igračke industrije ni po čemu se ne razlikuju od dobrovoljaca u Napoleonovim ratovima. Vojska je bila obećanje avanture, mogućnost da se vidi nešto drugo osim rodnog sela, prilika da se pobegne od dosadnih, težačkih poslova na njivi i optimizacije koda u softveru za online kladionice. Nisu ni sanjali da će završiti u Rusiji, sečeni kozačkim sabljama, smrznuti i prinuđeni da glođu butne kosti konja.

Postati developer čije ime zna svako podjednako je teško kao evoluirati u slavnog romanopisca ili poznatog glumca - šanse za zaista lukrativan uspeh su minimalne, u rangu stotog dela promila. To važi za individualni, preduzetnički one ili two man show - isti tip rada u nekom konglomeratu A, AA ili AAA developera izdavača je podjednako beznadežan, samo ima drugi, manje fatalni predznak. Bićete ono što se zove wage slave, radićete kao tovarna kobila i zarađivati manje nego frizer ili fitnes trener. Bez obzira na to što su igre odavno postale mainstream zabava, danas ih ima deset puta više nego što bi trebalo. Uspeh igre na kojoj radite često zavisi od predviđanja trendova, a trendove je nemoguće predvideti. Kao što kažu u Holivudu: „Niko ne zna apsolutno ništa, svaki uspeh je potpuno slučajan.”

Ako ste u prilici da birate, a jeste ako ste mladi i imate znanje, izaberite bankarski sektor, privredu ili rad u nekoj stranoj obrazovnoj instituciji. Peglanje bagova u softveru za praćenje saobraćajne statistike, programiranje mikrokontrolera za automatske muzilice krava, indeksiranje kalorija za obroke u studentskim menzama u Magdeburgu - bukvalno je sve bolje osim gejm divelopmenta. Obezbedite sebi kvalitetnu egzistenciju bez stresa i u slobodno vreme uživajte u igrama koje su napravili nesrećnici koji su jurili za nedostižnim snovima i umesto opuštanja sada sagorevaju neurone jureći ciljeve koji se ne mogu ujuriti.