Na stranicama vašeg omiljenog časopisa, a verovatno i na drugim mestima, sigurno ste se susretali sa mističnim pojmom „roguelike”, koji se provlačio kroz tekstove bez objašnjenja, što je iziskivalo da neumorno guglate, ne nalazeći odgovore na mnoga pitanja. Vreme je da se svim nejasnoćama vezanim za taj pojam zabode glogov kolac tamo gde sunce ne sija.

Kada kažemo „roguelike”, najčešće mislimo na single-player RPG igru koja vam daje samo jednu šansu, ne dozvoljava vam da snimite poziciju po želji i ima nasumično i proceduralno kreirane nivoe u svakoj partiji. Igra Rogue iz 1980. godine je začetnik podžanra roguelike (engleski za „nalik na Rogue”). Ovaj potezni dungeon crawler sa proceduralno generisanim nivoima kreirala je mala grupa studenata entuzijasta u verziji za UNIX mainframe na jednom američkom univerzitetu. Rogue je imao rudimentarnu ASCII grafiku (recimo, zombi protivnik bio je predstavljen slovom „Z”), ali i sve atribute koji danas definišu ovaj žanr: permanentnu smrt, nasumično kreirane nivoe, loot, pozicije protivnika i hard-core gameplay, zasnovan na konstantnoj neizvesnosti. Iako ovo nije prva igra koja je imala te atribute (Beneath Apple Manor za Apple II iz 1978. doneo je slično iskustvo, doduše u mnogo prostijoj varijanti), zbog jasne definisanosti forme i superiornog gameplaya, smatra se osnivačem roguelike podžanra. Tokom osamdesetih godina Rogue je bio komercijalizovan i portovan na sve moguće platforme iz tog vremena, stekavši malu, ali prilično ozbiljnu grupu fanova.

Taj podžanr je jasno definisan tek u prvoj deceniji 21. veka, kada su roguelike igre počele da se omasovljavaju i „sišle u narod”. Osamdesete i devedesete godine donele su solidan broj roguelike naslova, ali u vremenima kada su video igre još uvek smatrane egzotičnom zabavom, taj misteriozni hard-core podržanr bio je popularan samo u uskim krugovima entuzijasta. Moderna vremena donose ekspanziju ponude roguelike igara, kako za fiksne, tako i za, paradoksalno, mobilne platfome. O rouglike igrama za Android/iOS ovom prilikom nećemo govoriti, jer je tema prilično obimna i zaslužuje poseban osvrt.

Savremene roguelike igre uveliko su počele da nadrastaju svoju početnu formu, koju je kodifikovao drevni Rogue, odnosno, zakoračile su van sveta poteznih fantasy RPG-ova, što ne znači da su klasici manje popularni. Naslovi kao što su Enter the Gungeon, Necropolis, Darkest Dungeon i Dungeon of the Endless privukli su dosta pažnje zato što, pored unosa svežih gameplay i vizuelnih elemenata, ipak stoje u istoj ravni sa Roguelikeom i njegovim ranim klonovima, zasnivajući se na nasumičnoj tamnici sa nasumičnim protivnicima i nasumičnim loot dropovima i jednom jedinom šansom koja se daje igraču (potezni karakter se ipak smatra opcionim). Dalji, najčešće kvalitetniji otklon od takvog gejmpleja donose Sword of the Stars: The Pit i Crypt of the Necrodancer: prva je uvela SF teme i crafting kao neophodni elemenat preživljavanja i napretka, druga kretanje i borbu u ritmu muzike za ples, a obe sadrže elemente progresije koji prate igrača i nakon pogibije (recimo, otkriveni crafting recepti i dešifrovani logovi u SotS-u ostaju otključani i u narednim partijama).

Prelomnom tačkom u daljoj diversifikaciji roguelike ideje smatra se FTL, fenomenalna igra koja je serijom genijalnih i hrabrih poteza zauzela počasno mesto u istoriji igranja. Osim jedne šanse, perma-smrti i proceduralno kreiranog sadržaja u svakoj partiji, FTL nije imao dodirnih tačaka sa klasičnim, dungeon crawling roguelike konceptima. Roguelike klasifikacija igre usvojena je zato što u tom trenutku nikome na pamet nije palo ništa bolje i definicija je, silom prilika, veoma brzo opšteprihvaćena. Posledično, označavanje igara roguelike atributima bilo je previše slobodno korišćeno. Autori igre The Flame in the Flood skovali su termin rogue-lite, koji je trebalo da označi roguelike karakter u obliku koji nije roguelike, ali nije bio prihvaćen. Vremenom su počele da se pojavljuju sve čudnije kombinacije žanrova koje su dobijale prefiks roguelike: Everspace, koji je još uvek u Steam Early Access programu, prva je svemirska pseudo-simulacija sa roguelike atributima; Ironcast je prva roguelike mešavina match 3+ puzzle i poteznog RPG-a, Spelunky je prva roguelike istraživačka platforma... Među roguelike naslove mnogi ubrajaju i serijal Dark Souls, što je sasvim pogrešno, jer osim hard-core težine i činjenice da se radi o RPG igrama, naslovi iz franšize Souls nemaju ni jedan drugi roguelike atribut. Smrt u Dark Souls igrama ne predstavlja kraj, već šansu za učenje i napredak.

Šta je tajna sve veće popularnosti roguelike igara? Verovatno kombinacija faktora, od kojih je najbitniji proliferacija igara kao dominantnog oblika zabave i rekreacije. Sve veći broj ljudi okreće se elektronskoj zabavi i igrama na sve većem broju platformi. Posledica toga je da grupe igrača sa specifičnim ukusima više nisu nevidljiva manjina za koju se ne isplati praviti igre, već značajan komercijalni faktor, kome ima smisla ići niz dlaku i (pro)davati iskustva koja želi da iskusi.