Pored panike u redovima gušterskih elita zbog pobede Donalda Trampa, ova jesen biće zapamćena i po panici izdavačko-developerskih elita, za koje pretpostavljam da se ne sastoje u potpunosti od sauropoda s ljudskom ljušturom koji priželjkuju smrt homo sapiensa. Iznenadni pad u komu bezmalo svih velikih igračkih serijala koji su okušali sreću jesenjim nastavcima bio je iznenađujuć za mnoge, ali prilično zabavan za sve nas koji smo dugo čekali naslađivanje posledicama gluposti i lenjosti koje tresu mainstream gejming industriju. Watch Dogs 2, Dishonored 2 i Call od Duty: Infinite Warfare u toj meri su tržišno pukli da će doći do kotrljanja glava koje nije viđeno od Robespjerovog ludila u zenitu Francuske revolucije. Kolateralna šteta bio je nesrećni Titanfall 2, igra koja objektivno nije zaslužila tako bolan krah, ali dok je Titanik tonuo, niko nije gledao gde su ključevi od treće palube, pa su i njegove poslednje reči bile: „grljhgrhhh”.

Bez obzira na to da li je ova sezonska smrt velikih franšiza privremena ili permanentna, u svakom slučaju predstavlja poslednji ekser u kovčegu teze da piraterija u bilo kojoj meri utiče na tržišni uspeh igara u AAA klasi. Osim CoD-a, nijedan od nabrojanih hitića ne postoji u narodnoj varijanti ni na PC-ju ni na konzolama, tako da su odgovorne kravate ostale prikraćene za fantastičan izgovor koji je palio svih prethodnih godina. Civilization VI, igra koja je krekovana iste sekunde kad se pojavila, popularnija je i igranija od svega nabrojanog uzetog zajedno. U to se možete uveriti i sami ako kresnete Steam i pogledate broj igrača koji trenutno igraju svaki pojedinačni naslov (Titanfall 2 zahteva Origin, ali u igri postoji real-time podatak o trenutnom broju igrača). I šta ćemo sad? Konzolna enkripcija nove generacije neće biti razbucana u skorije vreme (if ever), ali ovo može da pomogne da izdavači i developeri počnu da odbacuju Denuvo u verzijama za PC i time možda dopru do igrača koji vole da probaju stvari pre nego što ih kupe. AAA igre, za koje nikada ne postoje demoi, koštaju kao dobre cipele koje možete da pipate i razgazite pre nego što pljucnete 50 evra. Zašto bi za igre važili drugi aršini, zašto od kupca očekivati slepu veru u obećanja koja su najčešće prazna?

U skladu sa mojim slavnim talentom spajanja nespojivog (neki bi to nazvali sindromom), želeo bih da povučem nekoliko paralela sa mainstream gejmingom i predsedničkim izborima u Americi. Mainstream igre imaju isti problem kao Hilari Klinton, kako u sferi sadržaja i identiteta tako i u pogledu izveštavanja o njima. Prvi sloj koji dele sa (sada već bivšom) kraljicom lizardmena jeste tanka površinska skrama koja se sastoji od koncentrovanog fejka i foliranja. Najbolji primer za to je Ubisoftova proklamacija na splash ekranu pre svake igre koja otprilike glasi ovako: „Našu igru je napravio tim sastavljen od članova sa najrazličitijim verskim ubeđenjima.” Aww, kako ste slatki, ne želite nikoga da povredite, medvjedići... Zašto ne prodrmate malo taj hram tolerancije i diversifikacije? Ne tražim da igre produciraju militantni rasisti koji u podrumu drže prepariranu majku - želim da preventivna opravdanja prestanu da budu bilo čija obaveza. Ovaj Ubisoftov disklejmer je bukvalno dovoljan da me prođe volja za igranjem njihovih igara. Jednostavno znam da će sve imati SJW karakter, da će biti realno bezmudo i da neće baratati teškim temama koje teraju na razmišljanje. Problem je u tome što odnarođene izdavačke elite smatraju da je ta bljutavost pitka i zbog toga gube publiku, to jest glasače iz naroda koji se ne odriču olako svojih 50 dolara i ubeđenja. Ovo je prvi razlog iz kojeg su Hilari i Ubisoft ove sezone podelili zlu sudbinu.

Drugi razlog je zlokobniji i tiče se medijskih laži koje su pravilo za izveštavanje o mainstream kandidatima. Kada ste poslednji put videli da je igra velikog izdavača s masivnim reklamnim budžetom apsolutno sahranjena u medijima, dobila lobanju umesto ocene od jedan do deset i slično? Filmska kritika je neuporedivo hrabrija od igračke iz prostog razloga što ne postoji jaka spona između glasila u kojem se objavljuje i onoga koji daje oglase, dok je u igračkom svetu i politici ta spona čvrsta kao struna za sabljarku. Ako kritikuješ moćnike, nećeš dobiti oglase i umrećeš kao pacov: ovo podjednako važi za medije u Americi i Srbiji, bez obzira na to da li se bave politikom ili igrama. Igrački mediji imaju još jedan samar na leđima koji se tiče review kopija, koje se tradicionalno dostavljaju podobnim medijima nedeljama pre nepodobnih. Zato se sve pretvara u kaljugu koja nema nikakvog smisla, osim ako ste „Svet kompjutera” čiji su stavovi generalno nevidljivi za svakoga ko bi mogao nešto da nam zameri.

Zato će pacovi iz Srbije preživeti kataklizmu koja će ubiti nove dinosauruse.