Igračkoj sceni na PC-ju definitivno fali nešto što liči na Destiny, naslov koji kombinuje pucanje, akcioni role-playing i elemente MMORPG-a lite. Ubisoftov The Division to jeste, ali istovremeno i nije.

The Division je shared-world cover pucačina s elementima RPG-a, craftingom, PVP-om i single-player misijama, smeštena u Njujork koji je pretrpeo teroristički napad biološkim oružjem, „weaponizovanim” virusom velikih boginja koji je pušten da se širi preko banknota u tradicionalnom šoping ludilu „Crnog petka”. Nacionalna garda se povukla, a policijske strukture su se raspale, tako da kakav-takav red održavaju samo operativci za vanredne situacije, neka vrsta FEMA pete kolone sa sleeper agentima u civilstvu koji su se aktivirali s eskalacijom krize.

Izgleda da se lokacije blokbaster filmova i igara još uvek biraju iz nekog vodiča za medije publikovanog 1982. u Holivudu... NJUJORK! Moja prva reakcija na kombinaciju Njujorka i katastrofe bila je dvostruki facepalm na prvu nesrećnu facu koja mi se našla u blizini. Dahtanje komandosa u kameru koja se trese s ramena i brzo šalta akcione uglove, lokal-patriotsko loženje agenta uz usklik: „Mi ćemo vratiti naš grad” (ko ne brani grad, za njega je smrad), zveckanje nitni i šuštanje uprtača na pešadijskoj opremi, namrgođena lica koja su maska napora i odlučnosti... U NJUJORKU! To je zaista teško svarljiv, umoran materijal koji mozak svakog zasićenog čoveka već odavno agresivno blokira na hemijskom nivou. Da li sam sposoban da igram još jednu igru koja se dešava u Njujorku pod opsadom? Call of Duty zapleti su makar prekoračili prag iza kojeg debilno postaje toliko glupo da evoluira u morbidno zabavno, ali ova igra sebe i svoj predložak shvata suviše ozbiljno da bi bilo ko mogao da napravi takav mentalni otklon.

Iako po strukturi pomalo podseća na Destiny, The Division ne može da se poredi s Bungievom zvjeri iz jednog vrlo bitnog razloga - osećaja koji pruža pucačka akcija. Destiny je od temelja do krova projektovan oko pucaljke koju nosite u rukama i osećaja koji imate otvaranjem vatre, a potraga za novim primercima oružja, njihovo levelovanje i konstantne dileme oko vrste demidža koji vam treba za određene protivnike jesu osnovni elementi atraktivnosti oružane progresije u igri. U Diviziji je svako oružje balističko, svaki automat i svaka sačmara deluju manje-više isto, svako oružje posmatrate iza ramena zbog perspektive trećeg lica... Sve ovo čini da element „gunplay” motivacije, visceralne strasti gledanja u pušku i njenog korišćenja ovde jednostavno ne postoji. Monotonost je prisutna i u sferi protivnika jer se u igri borite mahom s uličnim bandama koje koriste vanrednu situaciju da prave haos, pale i siluju. Da ne grešim dušu, možda će puna verzija igre doneti neku raznovrsnost po ovom pitanju jer je sadržaj koji se mogao igrati u beti bio minimalan...

Kretanje i borba u igri takođe ne liče na Destiny, već u velikoj meri podsećaju na Gears of War i klonove: zauzimanje zaklona, provirivanje s pucanjem i kotrljanje po tlu dok hvatate bolji ugao imaju izvesan taktički prizvuk, pogotovo u borbama s većim grupama protivnika među kojima ima specijalaca i mini-bossova.

Komadić Njujorka dostupan u beti bio je podeljen na dve celine. U prvoj, podrazumevanoj celini egzistiraju vaša instancirana baza i vendori, a u njoj ćete odrađivati i single-player misije. U beti je bila dostupna samo jedna story misija u kojoj ste imali zadatak da izbavite nekakvu doktorku iz kandži ološa koji ju je kidnapovao da krpi i leči članove bande. Misija je bila relativno laka i sadržala je fragment pucanja, malčice in-engine sinematika i navigacije po sumornom terenu lootovanog Njujorka. Kao nagradu za uspešno vađenje medicinske radnice iz pandži lootera dobio sam zeleni automat koji je imao 10% veći DPS od defaultnog. Novu pucaljku sam nadogradio refleksnim nišanom i prigušivačem koje sam dobio kao random drop od mobova na ulici. U finalnoj verziji igre postojaće i crafting. Tokom igre stalno ćete nailaziti na raznovrsne sirovine, a i neželjeno oružje i oprema se mogu razbiti na proste činioce. Crafting stanica u bazi, kao i sve druge strukture osim apoteke, u beta verziji bila je zaključana.

Za igrače koji se smeju u lice opasnosti tu je *drumroll* The Dark Zone. THE DARK ZONE! Ništa dobro ne može da dođe iz THE DARK ZONE, zašto bi iko uopšte tamo ulazio? Zbog otvorenog PVP-a koji je jedino tamo mogućan. Mračna zona je odsečena od ostatka Njujorka zbog visokog stepena kontaminacije, tako da čak i loot koji u njoj pribavite mora da se šalje na dekontaminaciju. U DARK ZONI vas drugi igrač može napasti kada i kako poželi, ali perzistentni player killeri brzo postaju ucenjene glave, što drugim igračima daje novčanu motivaciju da ih jure kao divljač. Pored drugih igrača, dark zonom haraju i kriminalci opasniji od onih iz PVE zone, što znači da stalno morate da budete na oprezu, s prstom na obaraču i kletvom u zraku. Interesantan momenat u dark zoni jeste pozivanje helikoptera za ekstrakciju loota (ako zonu napustite s lootom u džepovima, gubite ga), što se obznanjuje celoj zoni i privlači druge igrače da vam ga otmu. To je otprilike jedini momenat koji mi se dopao tokom celodnevnog igranja bete...

Osim grafike koja zaista izuva iz borbenih čizama, sve ostalo je nekako... meh. The Division, na prvi pogled, emituje isti nivo kula kao proćelavi ujak, sekretar opštinskog odbora SPS-a, koji blago svadbarski pripit vašem društvu priča vic koristeći reč „zadnjica” umesto „dupe” u pančlajnu. HAHAHAHAHA, NJUJORK! THE DARK ZONE! HEROIN! KRAJ!