Paralelno s potpuno nepotrebnim rebootom filma „RoboCop”, na tržište je izbačena potpuno nepotrebna pucačka igra na istu temu. Ipak, na nju ćemo se kritički-tekstualno osvrnuti iz razloga koji imaju veze s probijanjem mentalne barijere onoga što se smatra kulturnim i prihvatljivim u svetu free2play igara koje se finansiraju mikrotransakcijama.

Ovaj digitalni RoboCop je pravi mikrotransakcijski tumor, igra koja providnom mimikrijom pokušava da zamaskira bledu šaku koja vam kopa po džepovima i traži kovanice i mrvice. Ovde se sve plaća, od oružja, paketa za prvu pomoć, apgrejda oklopa i pucaljki, energije koju trošite igrajući... Ako ne želite da platite, pripremite se na vrlo surov grind, mada ni on nije mogućan ako niste spremni na čekanje nakon svakih nekoliko nivoa. Oh yes, energija se troši, tako da platiti morate - bilo u kešu, bilo u vrtenju prstima dok se ne obnovi.

A zašto biste to radili? Zašto biste ulagali vreme i novac u stacionarnu, takozvanu shooting gallery pucačinu koja nema stila ni šlifa? Svaki nivo se sastoji od stacionarnog RoboCopa, sposobnog samo za automatsko prebacivanje iz levog u desni zaklon, i gomile protivnika koji će vam iskati ispred nišana ili vas „trolovati” s distance. Kampanjski nivoi brzo postaju eksponencijalno teži, tako da ćete morati da pravite ogromne grind pauze, pabirčeći lovu za nadogradnju, što je mentalna tortura koja vam nije potrebna.