Redakcijom „Sveta kompjutera” često se muvaju random likovi; jedni dolaze poslom, drugi žele da nas pipnu, treći iskaju čašicu razgovora, some of them want to be abused... U neopreznoj naivnosti, pridošlice ponekad u usta uzmu Apple, prostodušno pitajući kako je moguće da profesionalnu pripremu štampe ne radimo na mekintošu?

Čupanje pluća pogledom, dislociranje vilice mišlju, gnječenje abdomena željom... Laseri iz očiju Zorana Oluića i vatra iz ušiju Miodraga Kuzmanovića najčešće su poslednje stvari koje to nesrećno lice vidi, pre nego što spontano počne da citira poemu „Jama”. Nikada nismo imali diskusiju na temu Applea koja se nije završila ratnim zločinom, bez obzira na neutralne stavove ostalih članova redakcije i njihovo zapévanje: „Gdje će vam duša, djeco, pustite ga, ljudi smo, Kuzmane, Zorane, nemojte, bolan”. „Mi smo ljudi, on je Apple fanboy”, zlogoblinski ciči Oluja dok podmazuje kolac, a ja mu dodajem ulje i spremam čengele.

OK, malo sam predimenzionisao posledice, ali mislim da shvatate generalni feel militantnog antagonizma ka Appleu, koji deli 35 odsto redakcije. Oktobarsku konzervu crva otvorio je naš glavni urednik, predlažući Apple Lion OS za naslovnu stranu: balansiranje ravnoteže Univerzuma može biti urađeno samo kroz provlačenje Jabuke kroz blato, a ko je bolji za to od Qzme, poslednjeg Politikinog Targaryena?

Zašto ne podnosim Apple? Ne zbog samog Applea, to je megasigurno. Stivu Džobsu i kompaniji se divim na najuspešnijoj realizaciji koncepta „ovce su za šišanje” u istoriji galaksije. Od plastike, aluminijuma i taktilnog stakla napravili su tele-evanđelijskog mutanta sa legijom disciplesa koji stoje mirno i salutiraju. Stiv Džobs je moderni i uljudni koktel Mandraka, Sai Babe i Hitlera, ali njegov motiv nije dijaboličan nego sasvim prizeman. On ne želi da vam uzme dušu zato što mu Belzebub tako kaže, niti mu je vaše telo potrebno za pačvork-abominacije: on samo želi vaše pare, a njih će vam najlakše uzeti ako vam zabije šilo u mozak i lobotomizuje instikt za samoodržanjem. Apple fanboy se ne rađa, on voljno postaje užasni debil, spreman na skok sa stene kada mu Talsa Dum mahne prstom.

Možda bih o Džobsu trebalo da govorim u perfektu? Greši svako ko predviđa da će Appleu nešto faliti kada Stiva više ne bude bilo. Ni sajentolozi nisu nestali nestankom Roba Habarda, naprotiv.

Kao što rekoh, u njegovom planu nema ničeg ličnog. Ja, zapravo, mrzim Apple korisnike, ali ne i nesrećnike koji se iskreno primaju na scenario i režiju, nesvesni parareligioznosti njihove pasije, nesvesni paralela sa celivanjem ikone (dodir touchscreena), primanjem pričešća (spajanje na iTunes) i prozelitizmom (koristi Apple ili ćeš biti proklet). Ne, moj problem su profesionalni pozeri koji kažu: „Koristim to jer to radi”, a zapravo misle: „Koristim to jer sam bolji od tebe”. U vojci takvi bivaju ćebovani i naterani da čiste WC četkicom za zube, ali pošto vojske više nema, možemo samo da ih mrzimo i ostavljamo im dlake na sapunu. Nikada, ali baš nikada nisam upoznao domaćeg vlasnika Apple uređaja koji na ovaj ili onaj način nije bio iritantni, arogantni smrad: stranci koje poznajem, a koji imaju Apple gedžet često su jadni glupani zadojeni pseudoverom ili naivni homoseksualci, ali domaći juzeri su sasvim druga priča. Biti Apple fanboy u Srbiji zahteva napor i pare, i svaki juzer koji se dokopao slavne plastike misli da je bolji i belji od ostatka svoje opštine. X puta mi se desilo da se sam sa sobom opkladim u to da li će dobro odeveni ljigavac sa kojim sam se upoznao pre pet minuta izvaditi iPhone ili ne, i gotovo uvek sam bio u pravu.

U glavi imam jedan mentalni koš u koji ubacujem pojmove koje ne podnosim. Cipele sa pačjim kljunom, mladi menadžeri, Windows Millenium, GLIC, LDP, Apple fanbojsi, late frapućino, Hašim Tači, „Seks i grad”... Dok je čovek u pubertetu ili mlađoj adolescenciji, sve nabrojano mu može biti simpatično (osim Hašima, razume se). Pre 15 godina, sa uživanjem sam gledao „Friendse”, smejao se luckastoj Fibi i snenom Rosu Geleru. Sada kad ih slučajno nabodem na televiziji, dobijam poriv da ih mučim klještima.

Dakle, ako danas imate blagonakloni stav ka Appleu, ne pomišljajte na samoubistvo ili paradiranje Beogradom, već položite nadu u najvećeg otrežnjivača pubertetskog ludila. Vreme.