Zubato sunce, zubato raspoloženje u busu kojim sam se vraćao sa petodnevnog izleta u Rumuniji: famozna „Drakula tura”, high-speed dash po Transilvaniji i Vlaškoj uz posetu remarkabilnim lokacijama na kojima je Vlad Cepeš živeo, vladao, radio i na kolac nabadao, iscedila je moje novembarske rezerve entuzijazma. Ne zbog teme i sadržaja (tor)ture, koji su ispali relativno interesantni, već zbog srbadije u busu koja je konstantno komentarisala da je „platila za ono, a ne za ovo što je dobila”, da je „očekivala sadržaj X, a dobila Y”. Tokom poslednje noći u busu sve sam ih mentalno nabio na kolac, prethodno podmazan sekretom njihovih razmaženih budalaština. Vlade, gade, ne daj da mi zadrhti ruka.

Rutina ulaska u stan, ceđenja guštera, paljenja monitora i provere 40 GB torrenata koje sam pristavio pre odlaska bila je relativno standardna. Bombshell koji sam popio nakon posete Blicovom sajtu, međutim, bio je prilično neočekivan...

Hotel u mondendskom zimovalištu Sinaja, u kome je moja kampfgruppe prespavala dve noći pre povratka, privremeno je zatvoren zbog epidemije svinjskog gripa. Četrdeset hospitalizovanih gostiju, rumunski emergency timovi u hazmat odelima, dezinfekcija nameštaja, escajga i dugmadi u liftovima... Ni reči o srpskoj ekipi koja je sve to pipala i lizala. OMG, da li sam postao živa, kuckajuća biološka bomba? Da li se moje mitohondrije bore protiv mojih ćelija, kako je to već Duško Dugouško objasnio Tasmanijskom đavolu? Udarac po Googleu: inkubacija traje od tri do sedam dana; prošlo je već dva, znači ako za pet ne dobijem poriv za groktanjem, valjanjem u blatu i jedenjem splačina, na konju sam. Šta da radim u međuvremenu? Fleš broj 1: okačiću Politikin ID card, otići u Narodnu skupštinu, kijati na poslanike i gurati im prste u usta pretvarajući se da sam slepi novinar! That’s it! Uz malo sreće, za desetak dana ću uživati u počasnim plotunima i eulogijama na RTS-u. Mmmmmm.

Day 1. Lenjost wins. Ustajem u podne i počinjem da igram Dragon Age. Human noble arhetip, warrior, 1h+shield, odlučujem da ću tenkovati do kraja igre. Shvatam da mi nedostaje moj debeli WoW paladin, koga sam u aprilu ostavio da se suši u nekoj rupi Northrenda. Po podne gledam emisiju o lepri na National Geographicu. Bez veze je biti gubavac, šaljem SMS Zoltanu, na šta on odgovara „WTF?”. Nema izlaska iz kuće do kraja inkubacije, ne želim nikog da nosim na duši, naročito ne rodbinu koja obožava da se ljubi triput, kao da sam došao sa offworld kolonije a ne iz Transilvanije.

Day 2. Mama se raspituje za zdravlje, na šta odgovaram neprofesionalnom miksturom reči i groktanja. Naručujem pizzu i preuzimam je kao nindža kornjača, pružajući ruku sa 800 dinara kroz prorez između vrata i zida. U beskrajnoj milosti, odlučujem da poštedim dostavljača potencijalne emisije H1N1 pahuljica. Poistovećujem se sa paladinom, projektujući auru milosrđa koja zaslepljuje. Uzimam katanu sa zida i počinjem sopstvenu, übernerd verziju vazdušne gitare, mašući sabljom i recitujući naraciju iz teasera za odavno kenselovani Starcraft: Ghost. „The way of the warrior is the path of shadow; the destiny of the warrior is balance in all things; And when th...”. Moja lady diže pogled sa ekrana, i ja prestajem, osramoćen i skrhanog štita.

Day 3. Kako da spalim sredu? Dragon Age all the way! Bar do popodneva, kada ću sa svojom gospodžom, koja se prilično nervira zbog inkubacione neizvesnosti, gledati zombi filmski maraton. „Dead Snow”, norveški horor u kojem grupu tinejdžera-izletnika terorišu naci-zombiji, ostavlja me bez daha! Naci-zombiji u visokobudžetnom filmu! Odavno se nisam ovako opustio uz savršenu mindless zabavu. Možda ću se i ja pretvoriti u zombija kada inkubacioni shield popusti i svinjski virus pobedi? Emocioni bljesak cementiram pesmom „The man comes around” Džonija Keša.

Day 4. Još nema freakin’ temperature. Gotovo da sam zabrinut, tačnije razočaran što se nisam razboleo. Hajde, H1N1, možeš ti to, cmon! Po podne gledamo šestu sezonu „Supernaturala”: Din i Sem se svađaju i mire, po stohiljaditi put kraj svake epizode potpuno je isti. Zamišljam kako jure mene, Svinjotaura, stvorenje koje je H1N1 mutirao u kreaturu koja se ljudskosti seća kao dalekog sna. Groooquee! Hrmuhrrrrmm. Poješću vam jetre i napraviti pitu od gušterača, smušena braćo Vinčester.

Day 5. Petak. Sudbonosni petak, dan odluke za aliena: razbiti mi grudni koš i odskakutati u mrak, ili otpuzati u želudac, biti svaren i završiti u Crnom moru. Prepodne prolazi, gledam na sat i merim temperaturu. Ništa. Bleh. Ličko-istočnosrbijanski genotip ostao je imun na pun mesec i zavijanje vukodlaka. M’lady je takođe košer. Propustili smo epsku priliku da se iz Transilvanije vratimo vampirizirani. Svinjozirani. Whatever. Pobedu tijela i poraz virusa obeležavam celovečernjim multiplayerom Left4Dead 2 demoa, pucajući u glavu 3D modelima čiji imuni sistem nije čvrst kao balkanski. Učim da psujem na danskom, na beskrajno zadovoljstvo mojih skandinavskih drugara.

Grok!