She’s broke her back, she’ll never jump again”, rezignirani raport Sola Taja iz poslednje epizode „Battlestar Galactice” bio je prva stvar koja mi je proletela kroz šokirani mozak kada sam 12 sati pre odlaska ovog broja u štampariju shvatio da imam epski hardware malfunction na sopstvenom računaru i da ne mogu da dođem do beta verzija dobrog dela sopstvenih tekstova za tekući mesec. Ne znam da li je iko od vas imao situaciju u kojoj je poželeo da mu se tlo otvori pod nogama, da se kao Gandalf omotan Balrogom stropošta u kilometarsku prazninu na čijem ga dnu čeka spasonosna lava... Telefon je baš tada zazvonio, a glas nadležnog urednika, donekle izmenjen crnom metalnom maskom, pitao me je za zdravlje... i za tekstove. Kako da mu kažem da je „Millenium Falcon” pobegao... „Apology accepted, Captain Needa” nije odgovor koji bilo ko želi da čuje van konteksta pukog zezanja.

Disk broj dva u mom stripe raidu konačno je ispustio dušu jedva čujnim „frzzle”, koji je mogao da znači samo jedno: kuršlus sa upravljačkom elektronikom. No hope. Nema mu spasa, bar ne u toku popodneva i večeri pre nego što musavi „Politikini” štampari zasuču rukave. Šest godina stari par Seagate Barracuda od po 120 GB, koje sam sa surovošću janjičara maltretirao danju i noću, kod mene su prošli habanje koje im prosečan korisnik ne bi priredio ni za dve pune decenije skakanja u klompama po magnetnim pločama. Naravno da su morali da odapnu, ali to vreme je došlo pre nego kad. Zbog sopstvene legendarne lenjosti propustio sam da ih zamenim pre godinu dana, mada sam bio savršeno svestan toga da je svaki sekund normalnog rada posle pet godina totalne eksploatacije čist bonus. Svaki novi HDD koji sam tokom godina nabavljao prosto sam nabijao u kućište zarad arhiviranja podataka prikupljenih besmislenim bekapovanjem kompletnog Interneta. Filmove, igre... Linux distribucije i ostale legalne sadržaje nije ni dotakao kuršlus sa sistemskim diskovima, ali sudbina moje email baze (arhiva od cca 10 godina, scream!) i tekstova bila je sasvim drugačija...

Odlučio sam da se ne predam bez borbe, ali da bih bio sposoban da smislim strategiju oporavka, morao sam da ostanem u jednom komadu, sa oba oka i sa netaknutim kolenima, što bi bila naučna fantastika da tekstove nisam predao na vreme. Ali, kako celomesečni trud ponoviti za 11 sati (the clock is ticking...) bez odlaska na raskrsnicu puteva i prodavanja duše Belialu?

Pogled na prastaru novčanicu od 20.000 dinara rešio je sve moje nedoumice. Alija Sirotanović (na onoj od 10 dinara je metalac iz Zenice Arif Heralić, ljudi ih često mešaju...), rudar iz Breze (Bosnia), koji je u jednoj smeni iskopao 17 tona uglja oborivši tako rekord sovjetskog rudara Alekseja Stahanova, ne bi se dao pokolebati crkavanjem hard diskova i raspadom raida. Ovaj višestruki udarnik i heroj socijalističkog rada, koji je od J. B. Tita tražio da mu se obezbedi veća lopata da bi mogao da kopa još većim intenzitetom, inspirisao je stotine hiljada mladih pregalaca. Možda je na staroj hartiji ostalo još malo energije koja bi i mene, zabrađenog cinika koji mrzi komuniste i rad, mogla inspirisati na to da se iščupam iz bezizlazne situacije. Alija, wake up...

Onda sam se setio bitke za Midvej, u kojoj je učestvovao U.S.S. „Yorktown”, američki nosač aviona koji je pretrpeo teška oštećenja u bici u Koralnom moru i za koga su predviđali dvomesečne popravke u suvom doku. Mehaničari u Perl Harburu, međutim, uspeli su da saniraju palubu i avionske liftove posle 72 sata danonoćnog rada... „Yorktown” je uleteo u klinč sa Jamamotovom flotom i pobedio.

Alija na levom, admiral Čester Nimic na desnom ramenu, ja u sredini ispred belog ekrana na starom Tošibinom laptopu. Na stolu kahva i nekoliko limenki guarane, na satu neka veoma sitna cifra, u glavi maglovito sećanje na otkucane rečenice zamrznute u karbonitu spaljenog raida... Deset sati superkoncentracije, povremeno gledanje na sate koji preostaju pre eksplozije, kucanje u kojem sam umesto hrane sagorevao ugalj i kerozin urodilo je plodom. Mission accomplished. Poslednjim ostatkom zdrave pameti ukucao sam FTL koordinate iz pesme koja je probudila Cajlonca u meni, kliknuo na Send i materijalizovao se u krevetu. Ovako se valjda oseća neko ko je pobegao iz turskog zatvora.

Nema bolje motivacije od lopate za vratom, prošaputao je Alija pre nego što mi je Morfej dunuo u lice.