Kada smo pre dve godine imali prilike da igramo eksperimentalnu igru Tower of Goo (SK 8/2006), nismo očekivali da će se neobični koncept koji je prikazan razviti u nešto veće od pukog eksperimenta. Prošlo je neko vreme dok igra nije postala zapažena među igračima i tada je osnovan tim 2D boy, koji nam danas predstavlja World of Goo.

Igra na prvi pogled deluje veoma jednostavno - koristeći loptice od neobične materije nazvane goo potrebno je sastaviti strukturu kojom će se stvoriti put preostalim goo lopticama do cevi i izlaza sa nivoa. Loptice se automatski povezuju sa postojećom strukturom kada se postave dovoljno blizu, a različite „rase” imaju i različita svojstva - neke je moguće zapaliti, neke grade više veza, a neke je moguće odvajati od strukture i ponovo spajati. Sve podleže zakonima fizike, pa će se struktura ugibati, klackati i kriviti kako na nju budu delovali faktori gravitacije i vetra. Svet igre veoma je živ, loptice cvrkuću i šetaju po vašoj kreaciji, dok će vam misteriozni Sign Painter svuda po nivoima ostavljati poruke upoznajući vas sa novim goo lopticama, mehanizmima i davati savete ili sarkastične komentare. Na ovaj način ispričana je i priča o motivima goo loptica, kroz koju se provlači paralela sa realnim svetom, filozofskim momentima i klimaktičnom završnicom u epilogu. Čak i sam koncept igre, gde je potrebno žrtvovati određen broj „stanovnika” goo sveta kako bi se ostvario neki viši cilj (ili dolazak ostalih loptica do cevi), daje notu ozbiljnosti sveopštem šarenilu i naizgled veselom karakteru igre.

World of Goo je prilično šarena igra. Krajolici variraju od blago neobičnih do potpuno otkačenih, obojeni su jarkim bojama i često imaju animirane pozadine. Nadrealni pejzaži kroz koje ćete voditi goo loptice često sadrže elemente koji su kobni po loptice, poput vetrenjača i bodlji. Težina raste kako napredujete kroz poglavlja, uvek postavljajući nove izazove, pa je igra veoma raznovrsna u pogledu glavolomki postavljenih pred igrača, stvarajući određen osećaj zadovoljstva kada samostalno rešite problem. Neki nivoi sigurno će zadavati više muka od drugih, te je zgodna opcija preskakanja nivoa dok eventualne greške možete ispraviti korišćenjem opcije Undo kliktanjem na neku od belih mušica koje se stalno motaju oko vaše građevine. Za naprednije igrače postoje i opcioni OCD (Obsessive Completion Distinction) zadaci u okviru svakog nivoa, za čije je izvršenje potrebno dovesti veći broj loptica do cilja ili završiti nivo u što manjem broju poteza. Ovo je odličan izgovor za drugi prolaz, jer iako igra ima četrdesetak nivoa ona traje svega nekoliko sati, što nikako ne umanjuje njenu vrednost.

World of Goo možemo samo da preporučimo zbog toga što ovako dobru kombinaciju zaraznog gameplaya, simpatične grafike i šarma nikako ne treba propustiti. „Samo još jedan nivo” je u slučaju ovog naslova sasvim očekivana mantra.