Pre desetak godina, kada je sadašnja generacija „gejmera” tek stasavala, imali smo prilike da uživamo u izvanrednim stripovima italijanske izdavačke kuće „Bonelli”. Jedan od najinteresantnijih serijala ove plodne kuće bio je „Martin Mystere, il Detective dell’Impossibile” scenariste Alfreda Kastelija (i brojnih crtača, od kojih je najistaknutiji Alesandrini), kod nas nezgrapno preveden kao „Marti Misterija”. Trebalo je da prođe čak 22 godine od izlaska prvog broja Martinovih avantura do njihove kompjuterske inkarnacije, i to, hvala Bogu, ne u vidu neke priglupe akcije, već prave pravcate i čistokrvne point & click avanture. Igra se pojavila krajem prošle godine na italijanskom jeziku, a od prošlog meseca dostupna je i verzija na engleskom. Da ne bude zabune, ova igra je zasnovana na izvornim idejama tj. na samom stripu, a ne na američkom animiranom serijalu koji je Martina prikazao kao priglupog tinejdžera. Da se podsetimo ko beše detektiv nemogućeg...

Martin Mystere je rođeni Njujorčanin, diplomirani harvardovac, specijalizovani arheolog, umetnik pa čak i kibernetičar. Svoje ogromno znanje koristi istražujući misterije širom planete, objavljuje knjige na tu temu, a čak ima i svoju TV emisiju „Mystereove misterije”. Uprkos brojnim putovanjima pustio je korenje na adresi Vašington Mjuz 3 gde živi sa vernim pomoćnikom i najboljim prijateljem Javom (neandertalac koga je Martin upoznao u Mongoliji) i nekadašnjom verenicom, a kasnije i suprugom, Dianom Lombard. Martin ima dve pasije - Apple kompjutere (svaka sličnost s jednim od urednika SK je slučajna) i Ferrarijeve automobile (u stripu je vozio „Mondial 8” i „Testarossu”, a u ovoj igri legendarni model „F40”).

Zaplet igre, podeljen na osam kratkih ali zanimljivih poglavlja, vrti se oko ubistva uglednog profesora Eulemberga sa instituta M.I.T. koji je, kako će se ispostaviti, proučavao način postizanja jednog od večitih ciljeva okultista - večne mladosti (otuda i podnaslov igre, pozajmljen iz dela Oskara Vajlda). Ispostaviće se da je u ubistvo umešao prste niko drugi do Mister Jinx, jedan od najvećih Martinovih neprijatelja... Gotovo svi likovi iz serijala su tu, počev od Jave i Diane, preko policijskog inspektora Travisa pa do Dylana Doga (inače Martinovog prijatelja) koji se pominje na duhovit način; jedino se oseća nedostatak omiljenog negativca, Sergeia Orloffa (još jedan nezgrapni domaći prevod - Serž Orli).

Operation Dorian Gray je klasična point & click avantura, stoga i koristi mehaniku igranja kakvu već odavno poznajemo. Svi likovi su trodimenzionalni i kreću se na predivnim prerenderovanim scenama (princip viđen, recimo, u Syberiji). Nažalost, „pametni” kursor ovde ne postoji, već je primenjen odavno prevaziđen „sierroliki” koncept pritiskanja desnog tastera miša za pozivanje različitih akcija koje je moguće izvesti nad nekim objektom (ispitivanje, uzimanje itd.). U najboljem duhu starih avantura (a prva koja nam pada na pamet jeste Waxworks), i u ovoj igri glavni lik može da smesti u svoj inventar „sto kila” stvari, što i nije toliko loše jer budi sećanja na stara, dobra vremena...

Da ne bi ispalo kako je ova igra u većini svojih aspekata retro, prisutna je standardna boljka od koje pati većina avantura nove generacije - pixel hunting, tj. predstavljanje ključnih objekata na ekranu neupadljivim bojama i malim dimenzijama. Pored toga, Operation Dorian Gray uvodi još jedan frustrirajući element. Naime, gotovo svaka scena sadrži najmanje deset tačaka tj. predmeta koje je moguće ispitati. Neke od njih u početku nije moguće pokupiti, što igrača navodi na logičnu pomisao da mu u daljem toku igranja neće biti potrebni i on više nikada neće poželeti da pređe kursorom preko njih. Međutim, kako se radnja odvija, ti davno posećeni predmeti odjednom će moći da se uzmu. Kada se na ovo doda sporost Martinovog hodanja (ni u jednom trenutku mu neće pasti na pamet da potrči), a i veličina pojedinih scena, jasno je da će nestrpljivi igrači jako brzo odustati od cele stvari.

Rezolucija igre je fiksirana na 1024 x 768 tačaka, a od opcija je jedino dostupna ona za uključivanje/isključivanje titlova. Iako su scene na kojima se sve odigrava prelepe, previše su statične i imaju veoma malo animiranih elemenata. Likovi su previše „ćoškasti” i hodaju kao da su progutali telefonski stub, a i sam Martin je previše iskarikiran (više izgleda kao komična kreacija jednog Uderza nego realističnog Alessandrinija). Između poglavlja se pojavljuju kratke video-sekvence čiji je kvalitet na granici zadovoljavajućeg. Izgleda da šest meseci nije bilo dovoljno za preradu igre s italijanskog na engleski, što za posledicu ima loše odrađen lip synch (sinhronizacija usana likova s izgovorenim tekstom). Pored toga Martin koji je, podsećamo, rođen i živi u Americi i Travis, koji je pak poreklom Irac, govore britanskim kokni akcentom. Martinovi duhoviti komentari i opaske su nešto što se dugo pamti, baš kao što je bio slučaj i sa stripom. Čak je moguće okrenuti broj mobilnog telefona samog Alfreda Castellija, a svaki razgovor između „tvorca” i „kreacije” je izuzetno zanimljiv... Muzičke teme su odlično komponovane i tu ima svega - od bluza, preko etno motiva, do klasičnih melodija.

Zagonetke i zadaci u igri nisu teški pa će i manje iskusni igrači uživati u njoj, dok će je prekaljeni avanturisti završiti za dva popodneva. Najuspešniji element ove igre je atmosfera - igrajući Operation Dorian Gray imaćete utisak da čitate jednu jako dugačku i kvalitetnu epizodu stripa. Drago nam je što je Martin u svetu PC igara debitovao na ovaj način, a zadovoljstvo se tu ne završava jer je Artematica najavila i nastavak Martinovih avantura. Još samo kada bi se neko dosetio da na sličan način ovekoveči stanovitog duha sa sekirom...