Aaaah, blaženi nered. Jedino okruženje u kojem se normalan mladi čovek oseća opušteno i neopterećeno. Tokom godina pažljivih i površnih analiza mnogobrojnih ličnosti koje su mi prolazile kroz život, utvrdio sam sledeću matematičku zakonitost: uredni ljudi me u većini slučajeva nerviraju. Ne zato što su im kola oprana, sobe usisane, kosa očešljana, već zato što im uvežbane navike (nalik na higijenu prostora) uvek nekako modifikuju personality, čineći ih nefleksibilno rigidnim, predvidljivim i nemaštovitim. Kao onaj lik koga je u "Majstorskoj radionici" tumačio Stevo Žigon i koji nije dozvoljavao da mu se ptica olakša na auto. Jedva sam čekao da mu se nešto desi s limuzinom, da neka raketa doleti preko horizonta i u paramparčad raspe lakirani ego precenjenog prevoznog sredstva. Lord Bajron je bio neuredan; Albert Ajnštajn je bio neuredan; Šaka-Zulu je bio žovijalan i neuredan, osim kada je komandovao plemenskim vojskama. Genijalnim ljudima svakodnevna rutina predstavlja kuluk i breme, užasno večito ponavljanje pokreta, sizifovsko uklanjanje prašine koja se već sutra ponovo materijalizuje, smejući vam se u lice i praveći pobedničke šare na nameštaju.

U bogatoj ponudi opštih tipova generalne neurednosti, za nas je posebno značajan sindrom „igračko/tehnomanske sobe”, kakvu verovatno i sami posedujete. Tavansko/podrumske prostorije, dečje sobe, prerađene terase i verande gde od malih nogu uspostavljate temelje svojih interaktivnih imperija jednostavno ne mogu da potpadnu pod bilo kakav inertni režim striktnog maintenancea. To je jednostavno nemoguće. Bez odeće na krevetu i stolicama, čarapa na CD-ima i CD-a na gaćama, prašine na monitoru, žvaka na televizoru, ogrizaka jabuke u fioci ili poluprazne kesice čipsa na patosu, muška soba nije to što jeste. Ako prostorije mladog pastuva makar delimično ne liče na štalu, onda je njihov vlasnik sigurno kobila. Ili generički konj.

Od kada sam se odselio od roditelja, nestale su poslednje stege koje su me odvajale od života u preriji. Mojoj poštenoj majci ne dozvoljavam da mi dolazi u posetu sa četkama i gospodom Muskulom i Properom, svestan da bi takav upad potpuno narušio moj delikatni ekvilibrijum Lone Rangera. Utvrdio sam da mnogo bolje živim ako se ne obazirem na pikavce u pepeljarama, gomile DVD-a ispod bala tekstila, razbacane pare po stolu, stvrdnuti soc u šoljici kafe i gusenicu na zidu. Kao Legolas, živim u harmoniji sa silama prirode i haosa, svestan da nikakva ljudska ili vilovnjačka magija nikada neće ukrotiti nepredvidljivost univerzuma. Poput Ejmara od Boa-Morija, jašem srednjovekovnim krajolikom moje raspojasane mladosti, neopterećen socijalno privatljivom formom urbanog života okovanog u umiveni framework.

Praznik opuštenosti i opušaka podrazumeva da ste makar sa prašinom napravili nekakav deal: ne dirate vi nju, ne dira ona vas... Svaki krstaški pohod pajalicom ili krpom navlači elementalni gnev ovog gradivnog sastojka planete, čineći ga duplo perzistentnijim u sledećem pokušaju osvajanja vašeg životnog prostora. Svaka bitka tog tipa je čisti Staljingrad, pri čemu ste vi u ulozi nesrećne Šeste armije. Bilo koja normalna osoba, očišćena od naslaga licemerja, biće u stanju da razume vaše porive za nepristajanjem na ropstvo ritualnoj simfoniji sa četkama i metlom u A-molu. Žene će vas možda čudno gledati, seks nećete tako lako dobiti, ali takav život i okruženje će vam brzo pomoći da razvrstate žito od kukolja. Eventualne grimase vaših gostiju predočiće vam sabijenu skicu njihove svesti za tili čas, na tacni vam donoseći saznanje koje inače zahteva godine poznanstva. Simply, nečija formalna reakcija na tuđ neformalni život je efikasna kao 10 godina braka, sa pravim emocijama koje izbijaju u prvi plan u dva treptaja oka. Iz svega ovoga izdvajam jedino ličnu higijenu, prema kojoj se odnosim sa više poštovanja od prosečnog homo-sapiensa. Ne prija mi kada sam prljav, bez obzira na trening iz nehigijene koji sam svojevremeno odradio u JNA.

Pored mog primera, čiji intenzitet možda možete da zamislite, zlatna medalja za divnu razbarušenu/kreativnu superneurednost definitivno sledi mom prijatelju Zoltanu I. Njegova soba je pravi festival razuzdane mladosti, neformalnog shvatanja estetike prostora i nerafinisane energije rasute poput eksplozije supernove. Čovek se kod njega uvek oseća smireno i blaženo, ležeći na neraspremljenom krevetu, kablovima i koricama časopisa, sa nogama na subwooferu veoma jakih Creative zvučnika. Iako se i sam trudim da oponašam ovog pionira slobodnih shvatanja dinamike okruženja, to mi uspeva samo u određenoj meri: uvek odustanem kada ugazim u nešto bodljikavo, posle čega se latim usisivača i nedelju dana živim u miru sa naslovnom stranom magazina „Bella Casa”. Tada sam obično veoma nervozan.

Ukratko, ako ste uredni, onda ste gej.