Paralelno s dolaskom još jednog filma o Hariju Poteru na bioskopsko platno, na naše monitore stiže i istoimena igra. I film i igra nose ime treće knjige iz serijala o mladom čarobnjaku „Hari Poter i zatvorenik iz Askabana”. Osnovna radnja knjige/filma je, kao i u prethodnim igrama, uglavnom samo vezivno tkivo za izazove i zagonetke koji imaju veoma labave veze s pričom iz predloška. Zatvorenik iz naslova je Sirijus Blek, osuđen za ubistvo nekoliko čarobnjaka, među kojima su i Harijevi roditelji. Blek je jedina osoba kojoj je pošlo za rukom da pobegne iz zatvora Askaban i sada je u potrazi za Harijem.

Možda najbitnija novost ove školske godine u Hogvortsu, školi za veštičarenje i čarobnjaštvo, jeste to što sada pored Harija možete da kontrolišete i Rona i Hermionu. Pored magija koje ste naučili tokom prethodnih godina, a koje su i dalje korisne, svaki od tri glavna lika će naučiti po jednu novu čaroliju. Kao pre, svaku novu magiju uvežbaćete tokom izazova odnosno prelaženjem poligona gde se kombinuju zagonetke i jednostavna borba sa stvorenjima iz filmova.

Kontrole su krajnje jednostavne i intuitivne tako da ćete pomoću miša i kursorskih tastera nakon minut igre bez problema moći da skačete i bacate čini. Nove čarolije su Carpe Refractem koji Ron koristi kao magijsku lijanu, dok Hermiona baca Lapifors i Draconifors koji oživljava statue zečeva odnosno zmajeva i stavlja ih pod njenu kontrolu. Hari pomoću magije Glacius može da smrzne vodu i napravi klizalište, a ova čarolija je odlična i kada naiđete na vatrene guštere. Tu je i slavni Expecto Patronum za obračunavanje s dementorima. Problem u svemu ovome je što vam igra ne dozvoljava da sami birate koji od tri lika ćete da koristite, već je sve skriptovano. Kao da nam dizajneri ne veruju da ćemo se i sami setiti koja je magija potrebna u kom trenutku?! Dovoljno je što je bacanje „normalnih” (tj. starih) magija potpuno automatizovano, te igra sama „prepoznaje” šta bacate u kojoj prilici. Ako izuzmemo ponekad simpatične dijaloge među likovima, broj magija zapravo je samo kozmetička varka.

One koji vole da istražuju obradovaće vest da je ove godine dostupno još više spratova u Hogvortsu, a za lakšu orijentaciju tu je i „Maroderova mapa”. Kao prošlih godina, ponovo ćete skupljati karte sa slikama čarobnjaka razbacane po igri, i na vama je da nađete tajna mesta na kojima se one nalaze. Karte možete i da kupite od drugih đaka za Berti Bot bombone svih ukusa, a sada postoje i pite od krema i bundeva kao još vrednija valuta za trgovinu u školi. Nova je mogućnost da u prodavnici od Freda i Džordža Veslija kupite lozinke za pristup tajnim lokacijama, gde vas čeka još skrivenih karata i bombona.

Interesantno, ovog puta kvidič nije prisutan među mini-igrama, tačnije - nemate uticaja na mečeve u Hogvorts kvidič kupu. Ovo je prava šteta jer prošli put, kada je veliki broj poena vaše kuće zavisio od rezultata kvidiča, komande su bile tragične. Sada, kada je ovaj sistem doveden gotovo do savršenstva u igri Quidditch Word Cup, kvidič je sveden na animaciju u kojoj pasivno gledate šta se dešava.

Ipak, mini-igre nisu nestale i njihovi fanovi neće biti potpuno razočarani. Sada su tu borbe sa hordama piksija, a možete da jašete i Hagridovog hipogrifa Bakbika. Tu je i obračunavanje sa „Čudovišnom knjigom o čudovištima” koju upoznajete na samom početku igre.

Teško da se nekoj igri iz EA Gamesa, sa ovako popularnim predloškom, mogu uputiti zamerke tehničke prirode. Grafika je kvalitetnija nego u prošloj igri i, premda ni ne pokušava da bude vrhunska, dizajneri su solidno iskoristili Unrealov engine za prikaz Hogvortsa i efekata čarolija. Zvuk i muzika, s druge strane, nenametljivo upotpunjuju atmosferu pa ne smeta što glasove likovima ne daju originalni glumci iz filma.

Osnovne zamerke mogu se uputiti dizajnerskom timu, koji još jednom nije imao hrabrosti da se odlepi od filovanja strogo linearne okvirne priče jednostavnim zagonetkama i skakutanjem. Hari Poter zaista ima potencijala za mnogo više, a pripovedanje u okviru kompjuterske igre može da bude mnogo interesantnije. No, ovi propusti svakako neće umanjiti prodaju ove igre, te ni odgovorni iz EA Gamesa verovatno neće mnogo menjati svoj modus operandi za sledeću Hari Poter igru.

Iako su knjige o najslavnijem čarobnjaku na svetu univerzalne i vole ih čitaoci svih uzrasta, ova igra je, kao i prethodne dve, okrenuta s jedne strane najmlađoj publici, a s druge poklonicima knjiga (i filmova) kojima neće smetati da provedu nekoliko sati uz jednostavnu i kratku interaktivnu verziju Harijevih avantura. Zahtevniji igrači jednostavno ovde nemaju šta da traže. Šaren za mlade i zabavan za fanove, sa svim obrtima zbog kojih je istoimena knjiga jedna od najzanimljivijih u serijalu, Harry Potter and the Prisoner of Azkaban ipak pokazuje mali napredak i više ozbiljnosti u odnosu na prethodnike, te ćemo uz dosta sreće do kraja ove heptalogije možda ipak dobiti igru čiji se kvalitet gameplaya može porediti s literarnim predloškom.