Ćelav, naoružan i opasan, Agent 47 lagano dobija status pop kulturne ikonice s pedigreom. U prilog toj tvrdnji govori i činjenica da se u Holivudu ozbiljno razmatra snimanje klasičnog akcionog filma, čime bi naš famozni junak prerastao uske okvire protagoniste serije video igara. U prethodna dva nastavka urađen je ozbiljan posao na polju naracije, oblikovanja lika, okruženja i motiva, čime su postavljeni realni temelji za pravu komercijalnu franšizu koja bi prerasla interaktivni medij. Uostalom, gospođica Lara Kroft je vlasništvo iste kuće (Eidos), a njen razvojni put od poligona do Anđeline je tekao otprilike istim tokom...

Iako nešto sporiji, tempo novih avantura Agenta 47 verno sledi utabanu stazu Tomb Raidera. Čak i forma Hitman: Contractsa sledi tu nit, efikasno oponašajući ideju i strukturu Tomb Raider Chroniclesa. Nalik na Laru koja je nestala u piramidi, naš agent navodno umire od rana koje je zadobio na zadatku; kompilaciju Larinih avantura od detinjstva do zrelosti ovde zamenjuju flešbekovi misija iz prošlosti, nepovezani (bar na početku) po generalnoj ideji. Ni Hitman: Contracts ne donosi radikalne novine na polju koncepcije ili audio-vizuelnih dometa (sem nekoliko novih efekata), čime se stiče snažan utisak da je ovo samo varalica pred buduću pojavu nečeg radikalno novog. Hitman 3 još nije zvanično najavljen (bar ne na sajmu E3, ali tu je jesenji ECTS...), ali možemo da mu poželimo više sreće i sigurniji kurs od igre Tomb Raider: Angel of Darkness, što je lekcija koju je novi Eidosov menadžment sasvim sigurno naučio.

Posle nekoliko sati uz Hitman: Contracts postaćete svesni promene koju je autorski tim napravio na polju generalne atmosfere. Igra je mnogo tamnija i mnogo „teža” od prethodnih nastavaka, koji su i pored surovosti tematike uspeli da izbegnu mračnu tupost koja podseća na film noire. Ovo sigurno ima neke veze s Maxom Payneom 2, igrom čiji kolorit definišu pastelni rezovi, mnogo turobniji od onih u prethodnoj igri. Hitman: Contracts vas uvodi u svet perverznih ludaka, narkomana, psihopata i neonacista, uz dozu klasičnih mafijaških likova. Budući da su misije fleševi iz Agentove prošlosti, neke od njih su moderna replika onih iz originalnog Hitmana: rumunski sanatorijum u kojem je naš antiheroj genetski inženjerisan i likvidacija u Hongkongu uspeli su primeri toga da rimejk može biti bolji od originala. Ne mislimo da su misije u Hitmanu bile loše zamišljene: naprosto, tehnički problemi i rogobatne kontrole (naročito selektovanje objekata u okruženju) sprečavali su da „kec” dostigne svoj puni potencijal.

Način za rešavanje svake pojedinačne misije direktno zavisi od nivoa težine koji ste izabrali na početku. Na „normalnom” nivou nećete imati nikakvu motivaciju za stealth pristup celoj stvari: neprijatelji su relativno neprecizni i ne oštećuju vas previše, a Agent 47 je u stanju da i SWAT komandosa u panciru usmrti sa nekoliko pogodaka iz pištolja (pored sposobnosti da primi neverovatnu količinu municije u svoje telo). Ako nivo „normal” s pravom možemo prekrstiti u „easy”, „expert” i „professional” su ono što Hitmana čini Hitmanom. Pravila su radikalno drugačija, a otvaranje vatre i započinjanje oružanog obračuna tada postaje opcija koju ćete koristiti samo u krajnjoj nuždi, a izolovanje pojedinačnih stražara/vojnika/krimosa i njihova tiha likvidacija žicom, prigušivačem ili sličnim rekvizitom apsolutna obaveza. To svakako i dalje nije na nivou jednog Splinter Cella, ali je mnogo više u duhu igre i lika protagoniste od pukog „roštiljanja” svega što se mrda.

Male koncepcijske izmene tiču se nešto poboljšanog AI-ja vaših protivnika, uz dodavanje nekoliko novih modela oružja. Iako će neprijatelji i dalje jurišati u vašem pravcu, sada će se bar truditi da izbegnu metke bacanjem u stranu i povremenim sakrivanjem. Nažalost, AI civila je i dalje neubedljiv. Izraziti primer za to je drugi nivo na kojem ćete imati zadatak da likvidirate magnata mesne industrije u Rumuniji, upadajući na njegovu žurku u klanici. Dotični nivo je, pored straže, prepun zvanica i prostitutki koje će, kada počne pucnjava, početi da beže i vrište. Ali samo neke od njih. Bar polovina će i dalje igrati uz muziku, ignorišući lika kojeg probadate mesarskom kukom u neposrednoj blizini ili nasumične rafale iz automatskog oružja. Atmosferu koju su sa nekoliko instrukcija u C++ mogli da učine nezaboravnom, autori su ostavili nedovršenom.

Iako je baziran na istom engineu kao Hitman: Silent Assasin, Hitman: Contracts donosi unapređenja sa nekoliko dodatnih nalepljenih funkcija, čemu je doprinela ekspanzija grafičkih kartica sa Pixel shaderima. To se najbolje vidi u dinamičnom karakteru osvetljenja koje se na nekim nivoima ritmički pali i gasi, leluja i baca senke zavisno od intenziteta i pozicije, kao i u transparentnim reflektujućim baricama vode/krvi/tečnosti i atmosferskim efektima kiše ili snega. Ako ga ponovo uporedimo sa Splinter Cellom, ni ovaj segment Hitman: Contractsa nije nikakva revolucija, već prost evolutivni pomak u skladu sa 2004. godinom.