Legalizacija softverskog tržišta u Srbiji? Buhaahaaaha! Neke stvari su veoma, veoma tvrd orah čak i za kombinovanu silu međunarodnih zakona, velikih kompanija i domaće finansijske policije. Lakše je zamisliti odlazak američkih generala u Hag ili preorijentaciju kolumbijskih narko kartela na gajenje lala, šećerne trske i pirinča, nego disciplinovane konzumere softvera sa ovih prostora kako, recimo, u ovlašćenoj prodavnici razbijaju glavu razmišljanjem „da li da još malo uštedim pa da pazarim Photoshop 8.0 ili da dam poslednjih šest plata za verziju 7.50 koja je na rasprodaji?”. Po mom skromnom mišljenju, to se neće desiti u narednih 40 godina. Takvo razmišljanje nije „politički korektno”, ali koga je uopšte briga za korektnost takve vrste?

Opšte je poznato da smo narod sa jako izraženim individualizmom pojedinaca, od rođenja orijentisanih na nesvesnu dekonstrukciju bilo kog sistema u kome važe neka pravila. Disciplinu bilo koje vrste možemo da pojmimo, ali je nikada nećemo prihvatiti kao neminovnost. Jedna banalnost govori tome u prilog: prelaženje ulice preko pešačkog prelaza koristimo samo u krajnjoj nuždi kada saobraćajna gužva zaista onemogućava slalom između automobila. Ko će takvog čoveka ubediti u bilo kakvu neminovnost? Nas su jedino Turci mogli da uteraju u tor, što im se u oba ustanka prilično krvavo osvetilo.

Gotovo dvadeset godina korišćenja presnimljenog softvera stvorili su refleks koji je jači od uslovnog. Suprotno popularnoj terminologiji taj softver uopšte nije ilegalan, niti je ilegalno nabavljen ili prodat. Pošto naši zakoni nikad eksplicirno nisu zabranjivali trgovinu softverom, pozivanje na legalitet stoji samo sa stanovišta prirodnog prava i morala (ili sudskih tumačenja). Možda je sve to obična floskularna egzibicija? Dvadeset godina izobilja, gađanja kasetama, disketama i kompakt diskovima niko neće zameniti za 100 ili 1000 puta skuplji softver, pa makar uz njega dolazila i Dženifer Eniston kao lični asistent za tehničku podršku.

Čak i u slučaju da zakonska regulativa donese jasne i nedvosmislene zakone, postojaće izobilje mogućnosti za nastavak po starom. Pirati će, recimo, u slučaju „blažeg” shvatanja primene zakona uvek moći da nastave rad u lokalima, s tim što će police sa CD-ima jednostavno prebaciti na HDD pod pretpostavkom da potrebu za takvom mini-ilegalom dobiju za dve-tri godine. S obzirom da se kapacitet HDD-a duplira svake godine (za istu cenu), pretpostavka je da će standardni, konfekcijski hard-disk u 2003. iznositi najmanje 100 GB. Pirati će uzeti nekoliko nestandardnih (4*500 GB) i lepo raširiti svoje blago na 2 terabajta magnetne memorije koje će kriptovati na takav način da domaći finansijski policajci neće moći čak ni da se slikaju, a kamoli da ih provale. U slučaju da im i to zabrane, neće se naoružani povući u šume, već će rad nastaviti na supertajnim kućnim lokacijama, narudžbine primati preko Yahoo e-mail naloga, dok će im novac dolaziti na poštanski fah. Domaća finansijska policija će dotle igrati originalnu verziju Solitaira...

Čak i da totalno ukinu piratstvo, za šta bi im bila potrebna divizija Robokapa na čelu sa Eliotom Nesom, neće moći da uđu u kuću svakog pojedinačnog korisnika (nismo Kina, zar ne?). Broadband Internet konekcija će biti sastavni deo svakog desetog domaćinstva sa računarom: srećni vlasnik kabla ili antene će bez teškoća svlačiti krekovane verzije igara i snimati ih svojim prijateljima (uostalom, domaći CD klubovi tako i nabavljaju softver). Platiš malu mesečnu pretplatu na server u Uzbekistanu i skidaš najnoviji softver dok se boje ne rastope.

Tu je, zatim, i neophodna doza (ponekad pravednog) inata. Gledajući novosadske mostove razvaljene u poslednjem bombardovanju, u meni se javlja snažan nagon za neplaćanjem softvera. Iracionalno, zar ne? Iako to nema veze jedno s drugim, minus od nekoliko stotina miliona dolara pretačem u svoj novčanik, uveren da nikada neću postati disciplinovani Danac koji, kupujući originalni softver, zabrinuto razmišlja o sudbini tuljana ubeđen da će deo poreza na Windows biti potrošen za „prezervaciju njihovog prirodnog habitata”. Ili finansiranje anarhokomunista iz „Grinpisa”.

Celu ovu priču ne treba shvatiti kao propagiranje bilo kakvih ideja. Stvarnost je takva, sviđalo se to nekome ili ne. Pošto se velikoj većini sviđa, možda se naprosto radi o formi demokratije nespretno shvaćenoj kao gusarenje?