Čemu žaljenje nad propašću poteznog ratno-strateškog žanra? Odbrana poklonika najčešće se svodi na argumente tipa „realnost, korišćenje mozga, jedini pravi izazov u svetu kompjuterskih igara, truć-truć...”. Budimo realni, nijedan rat u istoriji nije se vodio naizmeničnim povlačenjem poteza. Mnoge vojskovođe su volele šah, ali nijedan nije džentlmenski čekao svoj red za izdavanje naređenja. Ako je takav i postojao, ne verujemo da je doživeo da ga istorija zabeleži.

„Shrapnel Games” je verovatno poslednji Mohikanac među usko specijalizovanim kućama za izdavanje ovakvih igara. Niska produkcija, mali tiraži, odsustvo prodajne mreže (igre distribuiraju isključivo preko weba) i par dinosaurusa koji kupuju te igre su sve što je ostalo od žanra koji je zenit doživeo sa Panzer Generalom. Ipak, cela stvar nekako funkcioniše.

Combat Command 2: Desert Rats najviše podseća na nabudženi Tobruk sa Commodorea 64. Pustinja, Romel, Paton, tenkovi (tj. taktičko-topografski simboli koji sugerišu tenkove), heksagonalni mozaik, grafika iz 1971... Kampanje ne postoje, već samo niz pojedinačnih scenarija u kojima se možete oprobati u ulozi jedne od sukobljenih strana. Klasičan sistem turnova, začinjen multifaznim konceptom (supply, command, assault...) i neubedljivim AI-jem otprilike je sve što ćete videti i doživeti. Od magije i izazova, ili bilo čega što srcu ubrzava ritam, nema ni traga. Faktor „zatupljivosti” igre je jači od 20 mg Bensedina uzetog na prazan stomak.

Skip.