U početku Bog stvori nebo i zemlju. Beše ona bez obličja i pusta, pa on odluči, onako radi zabave, da je učini zanimljivijim mestom. Radio je Bog čitavih šest dana, napravio mora i reke, biljke i životinje, i na kraju ljude. Onda baci pogled na sve ono što je stvorio i beše više nego zadovoljan.

Od tada je proteklo mnogo godina. Nije Bog obraćao pažnju šta se dešava na kugli zemaljskoj sve do sredine 21. veka. A onda, jednoga dana, baci pogled na postojbinu ljudske rase i... pade u nesvest (što za Bogove baš i nije karakteristično). Dugo mu je trebalo da se oporavi od šoka, a onda svojim prodornim glasom uzviknu: „Ovo je prekardašilo svaku meru! Pozovite Boba!” Nekoliko minuta kasnije u salu utrča maleni anđelčić u pelenama. „Ona moja kreacija će otići do đavola!”, reče Bog, „i to bukvalno! Izgleda da je naš „prijatelj” Satana iskoristio moju nemarnost i doveo Zemlju u stanje haosa. Deder siđi dole i vidi šta se može učiniti za spas čovečanstva.” Rečeno - učinjeno.

„Shiny Entertainment”, firma koja je postala poznata po serijalu Earthworm Jim, pune tri godine nije objavila novu igru (toliko je prošlo od njihovog velikog hita MDK). U međuvremenu se pričalo da su skoncentrisali sve svoje snage na dva specijalna projekta: Messiah i Giants: Citizen Kabuto. Dugo im je trebalo da se izbore sa zahtevima koje su sami sebi postavili, i sada je, konačno, prva od te dve igre zaživela.

Messiah je krajnje neobična igra, ne toliko revolucionarna kao što se najavljivalo (da se na vreme pojavila, možda bi to bila), ali svojom idejom svakako odudara od stereotipnih proizvoda. Spasilac Zemlje ovog puta nije superheroj, već anđeo koji u skladu sa svojim godištem, u nedostatku cucle, sisa svoj prstić.

Mališa se, inače, zove Bob i definitivno je najsimpatičniji glavni lik koji se ikada pojavio u jednoj kompjuterskoj igri. Nikada do sada nismo imali prilike da vodimo bepče kome je mesto u kolevci, a ne na ulicama futurističkog grada po imenu Faktur, u kome se vodi pravi rat između vojske i policije u službi diktatora (Satana u drugom obličju) i pripadnika pokreta otpora zvanih „Chots”, koji su mutirali usled dugotrajnog boravka u kanalizacionom sistemu grada. Bob je modelovan prosto savršeno: dok lagano hoda i prikrada se sledećoj žrtvi, gega se i mlatara ručicama kao i svako dete koje je upravo prohodalo; dok trčka unaokolo čoveku se čini da će se svakog momenta spotaknuti (srećom, nema običaj to da radi), a kada puzi pelene samo što mu ne spadnu dok vrcka zadnjicom! U kretanju mu pomažu i krila. Doduše, ne može da leti, ali krilima produžava boravak u vazduhu nakon dugačkog skoka. Bob je, takođe, izvrsno nahsinhornizovan. Glas mu je pozajmio klinac koji nije morao da glumi: verovatno su mu samo rekli da se smeje i viče u mikrofon, i to je bilo dovoljno za savršenu zvučnu podlogu. Uopšte, cela Bobova pojava je zadivljujća i raznežiće svakoga pri prvom susretu sa njim.

Mali anđeo, kao božji izaslanik na Zemlji, ima zadatak da po svaku cenu utvrdi šta se to događa sa „rajem” koji je njegov poslodavac nekada davno stvorio. Iako deluje naivno, Bob to ni slučajno nije. Pre bi se moglo reći da se iza nevine spoljašnjosti krije beskrupulozni nebeski sudija, koji zemaljske probleme rešava po kratkom postupku: nasiljem, naravno. Ali, pošto nije u stanju da podigne ništa teže i opasnije od pištolja na vodu, Bob mora da se služi jedinim oružjem kojim raspolaže, a to je zaposedanje ljudi i životinja (pacova, na primer). Rešavanje zagonetki, dakle, podrazumeva stalno prelaženje iz jednog tela u drugo. Tada igrač umesto bebastog anđela vodi lik kojeg je zaposeo. Može se zaključiti da su autori igre imali pred sobom ogroman posao zato što je trebalo modelovati ne samo Boba, već i desetine drugih likova u koje on može privremeno da se useli.

Iako ne izgleda tako, Messiah je izrazito nasilna i neobično teška igra. Zagonetke su većinom toliko bizarne da čoveku zdrave pameti teško može da padne na pamet da proba da uradi neke stvari (Bob često mora da natera svog „domaćina” da izvrši samoubistvo), dok arkadne sekvence ne liče ni na jednu poznatu igru. Naime, Bob ima mogućnost da se veže za jedinku samo dok u njoj ima života. Kada u toku borbe (recimo, sukob policajaca i mutanata) zaposednuti lik padne mrtav, anđelčić automatski izlazi iz njega. U tim trenucima on je jako ranjiv i da bi preživeo mora što pre naći novog domaćina. Ako borba potraje, taj novi domaćin odmah postaje neprijatelj za svoje dotadašnje drugove. Krug se na taj način zatvara, što znači da je grupu protivnika moguće pobiti na sledeći način: zaposesti prvog, a kada njega ubiju njegovi drugovi ući u sledećeg, i tako dalje sve dok ne ostane jedan jedini lik u kome će se Bob primiriti do prve sledeće prilike. Deluje lako, ali...

I pored sve svoje originalnosti, Messiah se ne može smatarati revolucionarnom igrom iz prostog razloga što u njenoj osnovi leži koncept koji je već mnogo puta viđen u 3D igrama. Ali, to je zapravo najmanji problem. Mnogo je gore to što je igra konfuzna i nejasna po pitanju toga šta činiti u toku igranja i, što je još gore, puna bagova svih vrsta (ovo je izgleda postala uobičajna pojava). Sasvim je sigurno da Messiah neće prijati svakom, ali je isto tako sigurno i to da nije pravljena za svakoga, već samo za one najupornije.