Da ste pre koju godinu zaustavili na ulici prosečnog Jugoslovena i pitali ga šta zna o Meksiku, verovatno ne biste dobili naročit odgovor. No, danas, kada razne Esmeralde, Ljovisne i Kasandre defiluju našim malim ekranima, pomenuta država i Južna Amerika uopšte, postali su nam skoro najbliži komšiluk.

Taj isti Meksiko nekada je bio postojbina ponosnog ratničkog naroda koji u istorijskom smislu pripada drevnim civilizacijama, ali koji je uspeo da opstane sve do sredine XVI veka kada su ga desetkovali španski konkvistadori predvođeni Hernanom Kortesom. Astečka imperija nastala je na prelazu izmeđju XIII i XIV veka, nakon velike plemenske migracije potomaka starih Tolteka koja je trajala preko dve stotine godina. Za razliku od miroljubivih Maja, i bez obzira na izvanredna naučno-tehnička i umetnička dostignuća, Asteci su bili surov i praznoveran narod koji je gajio kult smrti i prinošenje ljudskih žrtava. Na mestu današnjeg Meksiko Sitija nekada se uzdizao Tenohtitlan, glavni grad astečke civilizacije koji je u istorijskim analima ostao zabeležen kao „zlatni grad” koga su „civilizovani” Evropljani opljačkali i skoro sravnili sa zemljom.

Francuski „Cryo” je jedna od retkih firmi koje su ostale verne „point & click” avanturama. Njihova serija igara sa istorijskom tematikom dobila je, nakon Egypta i Chine, novog člana. U pitanju je Aztec, u kome pratimo život Male Zmije (Little Serpent), pripadnika najniže, seljačke kaste Asteka, čiji se pomalo monoton život oduvek svodio na obrađivanje zemlje i lov na divljač. Ali, jednoga dana dok je lutao prašumom u potrazi za ručkom, bio je svedok brutalnog ubistva vlastelina visokog ranga. Pošto je viđen na mestu zločina i postao glavni osumnjičeni, preostalo mu je da otkrije pozadinu onoga što je video. Na svoje veliko iznenađenje, otkriće da je na sceni zavera protiv kralja Montezume II, koji je, inače, istorijska ličnost i za čiju vladavinu se vezuje vrhunac napretka astečke civilizacije.

Od Atlantisa pa naovamo, sve avanture firme „Cryo” koristile su „Omni 3D engine” za relistično dočaravanje okoline što se, naravno, odnosi i na Aztec. U grafičkom pogledu ovo je najbolji primer njegove primene posle Atlantisa. Grafika je pomalo krzava zbog niske rezolucije, ali je njena prava vrednost u tome što predstavlja vernu rekonstrukciju Tenohtitlana sa glavnim ceremonijalnim trgovima na kojima su se nalazili hramovi najpoznatijih astečkih bogova kao što su Kvecalkoatl i Teckatlipoka. Neke lokacije u igri, poput zatvorenih cvetnih bašta ili gradskih avenija izgledaju zaista impresivno i teraju čoveka na razmišljanje kako se Kortes mogao osećati kada je prvi put kročio u „zlatni grad”. Igra, naravno, obiluje lepim animacijama, a prati je i autentična južnoamerička muzika.

Aztec je veoma laka avantura, čak mnogo lakša od Egypta, ali na jednom mestu može da zada velike muke igraču: da bi došao do potrebnih informacija o jednom od zaverenika, Mala Zmija treba dva puta da pobedi uličnog prosjaka u igri „patoli” koja predstavlja starovremensku varijantu igre „Ne ljuti se čoveče”. Ne bi to bio nikakav problem da softverska rutina koja kontroliše bacanje kamenčića (analogija sa kockiciom) nije napravljena tako da bukvalno minira igrača kad god on povede protiv kompjutera. Tada računar po pravilu sebi namešta daleko bolja bacanja, za tren oka sustiže čoveka i pobeđuje ga u velikom stilu. Nakon desete ili dvadesete izgubljene partije, to prestaje da bude zanimljivo i prerasta u problem za koji ne postoji drugo rešenje nego biti uporan i čekati da mašina konačno počne da baca kamenčiće u korist svoje štete.

„Cryove” istorijske avanture nisu samo obične kompjuterske igre, već i solidan izvor znanja zahvaljujući enciklopedijama koje su njihov sastavni deo. Sa svojih sto pedeset tematskih referenci, Aztec nudi podatke koji po obimu prevazilaze okvire opšte kulture prosečnog čoveka. Enciklopedija je podeljena u celine koje govore o astečkim običajima, kulturi, arhitekturi, svakodnevnom životu, religiji i organizaciji društva uopšte (sportisti će, recimo, moći da saznaju više detalja o igri „tlahtli” koja se smatra pretečom savremene košarke). Nedostatak multimedijalnih karakteristika u prezentaciji ovih podataka nadoknađen je njihovom integracijom u samu avanturu, i to na taj način što se oni mogu pozivati u bilo kom trenutku u toku igranja. Informacije iz enciklopedije nisu od ključnog značaja za rešavanje zagonetki, ali su često dobrodošle jer detaljno objašnjavaju neke neobične pojmove sa kojima se čovek susreće u avanturi.

Na Azteca treba gledati kao na relativno uspešan pokušaj približavanja jedne davno nestale kulture širokoj narodnoj masi. Kada se sagleda u celini, zajedno sa enciklopedijom, čini se da je on mnogo bolji i duži od Egypta, ali je i dalje daleko od ozbiljne avanture. „Cryo” bi ubuduće trebalo da svoje istorijske igre radi ambicioznije, jer za to postoje svi potrebni preduslovi: neiscrpno bogatstvo istorijskih tema, odličan „engine” i dobra volja da se pokuša sa edukacijom ljudi kroz igru. Nedostaje samo šminka, a to je u današnje vreme važan faktor uspeha.