Dobre stare upravljačke simulacije sa svemirskom tematikom odavno su postale ređa roba od domaćih cigareta: em ih je u protekloj deceniji bilo srazmerno malo, em je svakoj falila određena doza „nečeg” da bi se ista mogla bez rezerve uvrstiti u panteon igračkih legendi. Master of Orion 2 je na trenutke bio dosadan, Ascendancy ja pao u zamku nekontrolisanog mikromenadžmenta, a Star Wars: Rebellion je ispao haotično- neigrivi galimatijas ekrana, mapa, menija i submenija. Kao jedini adekvatni reperi kvaliteta ostaju originalni Master of Orion, i od nedavno, Sid Meier’s Alpha Centauri (koji ipak, samo donekle spada u gore pomenutu kategoriju, zbog odsustva interplanetarne šeme, sukoba flotnih sastava i sličnog „rasprostiranja u širinu”).

Na radost mnogobrojnih poklonika „Zvezdanih staza” (koji sebe vole da nazivaju Trekijima), a suprotno tendenciji projektovanja generičke SF podloge za dotične igre, „Microprose” je pod patronatom „Hasbro Interactivea” nedavno publikovao prvu ozbiljnu strategiju vezanu za Star Trek univerzum. Najavljen pre nešto više od godinu dana, Birth of the Federation je probudio nadu da ćemo konačno dobiti dobru igru vezanu za svet popularne filmsko-stripovske licence. Kao što se iz nastavka da zaključiti, nada se, ni prvi ni poslednji put, delimično izjalovila.

Zavisno od ličnog afiniteta, u igri možete preuzeti vođstvo jedne od pet najpoznatijih rasa: Federacije, Klingonaca, Romulanaca, Kardasijanaca ili Ferengija (čiji je najpoznatiji predstavnik ušati vlasnik kantine u „Deep Space Nine”). Pored njih, tu je i veliki broj tzv. „minornih” rasa (Vulkanci, Betazoidi...) koje ne možete neposredno kontrolisati, ali ih možete vrbovati za članstvo u svojoj imperiji, osvajati ili pridobijati za trgovinsku saradnju. Rase se koncepijski značajno razlikuju, potpuno u skladu sa njihovim „stvarnim” (filmsko-fiktivnim) osobinama: vodeći Klingonce, imaćete najefikasnije borce, ostale rase će u većoj meri uvažavati vaše dilomatske pretnje, ali će vam obaveštajni i istraživački sektor od početka stagnirati, a narod će negodovati ako počnete da se oslanjate na diplomatiju i trgovinu (bune se kad nema rata sa nekim !!!). Za Federaciju važe upravno suprotni postulati, dok su Romulanci i Kardasijanci prevashodno orjentisani na špijunažu i covert operations (romulanski brodovi od početka imaju famozni „cloaking device”). Ferengi su, naravno, rasa pohlepnih kapitalista sa najvećim bonusima na priliv kredita iz trgovine...

Uslov za pobedu je dominacija: onoga trenutka kada zavladadate nad 60% galaktičkog prostranstva, igra se uspešno završava. Da bi ste to ostvarili, neohodan je fini balans diplomatije, trgovine i borbe (u sladu sa imperijom koju vodite). U pauzama standardnih aktivnosti, postoji šansa da se desi neki od mnogobrojnih „random events”: može vas iznenada napasti borgovska kocka, može doći do svemirskih anomalija i privremenog prestanka rada warp pogona u čitavoj galasksiji... Osvežavajuće, i potpuno u sladu sa svetlom tradicijom Master of Oriona.

Ako zanemarimo kolažni šou oblika i boja, komandni interfejs na prvi pogled izgleda skladno: desnim dugmetmom miša pozivate kružni meni sa kategorijama (diplomatija, galaktička mapa, istraživački sektor...) u okviru kojih lako vršite željene modifikacije i raspoređivanje resursa. Ali, već posle nekoliko sati igre, kada se suparničke strane malo ozbiljnije razmašu, stvar dobija razmere jedne ozbiljne glavobolje. Kao prvo, nijedan od oba nivoa preglednosti mape (osnovni i umanjeni) ne nudi zadovoljavajući stepen upotrebljivosti: osnovni, koji prikazuje bitno redukovani pogled na galaksiju uzrokuje potrebu za konstatnim skrolovanjem (kursorskim tasterima, pošto je mišu neobjašnjivo ukinuta ova uobičajena funkcija), dok je „odzumirani” toliko sitan da je praktično neupotrebljiv. Takođe, mnogobrojni filteri za prikaz podataka potpuno ukidaju jedni druge (ako želite uvid u stanje i raspored flotnih sastava, zaboravite na pregled izgradnje objekata po sistemima).

Svemirske bitke su urađene u stilu lagane potezno-taktičke simulacije: pri svakom sukobu dobijate trodimenzionalni pregled bojišta, sa dve flote na suprotnim krajevima „virtuelne” borbene sfere. Naređenja za napad (postoji desetak kategorija za taktički plasman, mada ćete u 99% slučajeva koristiti „group charge”) izdajete naizmenično, do pobede ili eventualnog poraza. Pošto su brodovi 3D objekti, a igra ne poseduje podršku za bilo kakav oblik 3D akceleracije, u kasnijem toku igre i sukobima većih razmera cela stvar zna da se drastično uspori i na konfiguracijama koje četvorostruko premašuju minimalnu.

Dve najveće mane smo ostavili za kraj: prvo, igra ne dozvoljava da sami dizajnirate borbena plovila (čak ni da prilagodite naoružanje, što bi svako normalan očekivao), već se morate osloniti na povremenu pojavu novih modela, zavisno od napretka nauke ili krađe tehnologija; drugo, kada postanete vlasnik više od deset zvezdanih sistema, igra polako prerasta u mukotrpno fizikalisanje sa gradnjom i planiranjem planetarnih instalacija i raspoređivanjem brodova i flota na nepreglednoj mapi. Onda vam neko od konkurenanta u trenutku nepažnje osvoji sistem koji proizvodi dragoceni Dilitijium (bez koga nema izgradnje brodova), iznervirate se i, naravno, odustanete od daljeg igranja.