Već neko vreme pišemo o promenama koje donosi četvrta industrijska revolucija i efektima koje će ona imati na ljude. Ipak, čini se da neredovno pišemo o raznim primerima zaostavštine treće industrijske revolucije, za koje nije bilo ili nema dovoljno dobrih alternativa. Upravo u situacijama kada dugo vremena nema dovoljno dobrih rešenja za neki izazov, u nekom trenutku se pojavi jedno, koje u potpunosti uzdrma dotadašnji način korišćenja dobara. Ako je to nešto u šta inovacija udara duboko ukopano u našu naviku, utemeljenu u godinama i decenijama upotrebe - tada situacija postaje veoma komplikovana. Možete li da zamislite da ne posedujete Windows koji koristite? Ne, nije u pitanju nelegalno korišćenje kopije operativnog sistema. Zamislite da računarsko iskustvo ne možete uopšte da kupite, već samo da iznajmite. Iako je i tu nelegalno korišćenje teoretski moguće, u praksi ova inovacija praktično znači kraj jednog dugog perioda, dosadašnjeg, i najavu nove ere računarstva. I to tiho, tiše no što biste mogli da pretpostavite.

Kupi pa đuskaj

Ako za trenutak razmislite o tome, način na koji kupujemo i inicijalizujemo računare gotovo je nepromenjen jako dugi niz godina. Odete u prodavnicu, kupite neki uređaj, donesete ga kući, priključite na izvor napajanja i interneta i započnete sa korišćenjem. Katkad ćete mašinu nadograđivati, najčešće dodavanjem novog ili bržeg diska ili memorije, ali ćete u nekom trenutku staru mašinu prodati, pokloniti ili rashodovati i - idemo ponovo u krug. Iako su konkretni primeri, naravno, nešto komplikovaniji od pomenutog, to ne menja suštinu.

Osim što za nama ostaju velike količine starog hardvera, koje se najčešće nesistemski rashoduju i recikliraju (a i te kako se ima šta reciklirati), kao korisnici smo često u veoma čudnom odnosu sa rešenjima, softverskim i hardverskim, na koje smo navikli. Neki su vezani za brend svog laptopa, neki za neku hardversku sposobnost uređaja koju moraju da imaju. Ipak, najveću zavisnost oduvek stvara - operativni sistem. Iako je, naravno, bilo „prelazaka iz jednog tabora u drugi”, u suštini, velika većina dominantno koristi samo jedan operativni sistem. U tom smislu, najveći broj ljudi današnjice koristi, bar na desktop i laptop računarima - Microsoft Windows. Dobro nam je poznata priča o ograničenosti upotrebe starijih verzija ovog operativnog sistema. Prvo je „otišao u istoriju” Windows XP, verovatno najvoljeniji operativni sistem svih generacija koje su ga ikad instalirale i to ponajviše zbog ne tako dobrih prethodnika, a svakako i zbog direktnog naslednika, omražene Viste. Popularnu „sedmicu” (Windows 7) i danas mnogi imaju na računaru i nikada nisu pošli putem tranzitivne „osmice” i njenog naslednika, a kamoli u svet poslednje verzije sa oznakom „10”. Upravo ova zbrka sa verzijama operativnih sistema, koja i kompaniji Microsoft predstavlja noćnu moru u vidu održavanja funkcionisanja, predstavlja ogroman izazov korporacijama koje pod svojom upravom imaju stotine, hiljade ili desetine hiljada računara.

Optimalnog rešenja na ovu temu, primenjivog na velikoj skali i na jednostavan način, do nedavno nije bilo. To ne znači da rešenja nema i da nije bilo relativno uspešnih kompanija u pružanju boljih uslova za rad velikih korporacija. Najčešći način rešavanja ovog problema je upotreba VDI (virtual desktop infrastructure), tehnologije koja omogućava virtuelizaciju desktop operativnog sistema na centralnoj lokaciji i pristup njoj preko mreže. Vodeći igrači u upotrebi ove i srodnih tehnologija su VMware, Citrix i Microsoft. Do pre nekoliko godina, ova rešenja smatrana su apsolutnim standardom u svojoj klasi. Ipak, pojavom računarstva u oblaku i, posebno konvergentnih i hiperkonvergentnih sistema, kao što su AWS (Amazon), Azure (Microsoft) i GCP (Google), počela je nova era rešavanja izazova migracije desktop korisničkog iskustva na centralizovane platforme.

Tiho i šareno

Jednostavno je, zaista. Ukoliko na platformi na kojoj imate svoju virtuelizovanu „radnu mašinu” imate i još niz drugih servisa koji su vam potrebni, pre ćete koristiti tu platformu, nego neku drugu. Ovde je gotovo svima trn u oku Amazon sa svojim AWS rešenjem, koji je u domenu IaaS-a (infrastructure as a service) ostvario ozbiljnu dominaciju. Imajući u vidu da je Microsoft, pod vođstvom direktora Nadele (Satya Nadella), odlučio da ne forsira Windows kao platformu (bar ne na način na koji su to činili prethodnici), već da se skoncentriše na Azure, sasvim je bilo logično da će ova američka kompanija uskoro ponuditi nešto novo i drugačije. U jesen prošle godine najavljeno je lansiranje optimalnog rešenja za neke od izazova o koji su tema ovog teksta. Ove jeseni, tačno godinu dana nakon najave, pred nama je rešenje koje obećava promenu paradigme, tiho i šareno, kako to samo najbolji mađioničari umeju.

Nakon par godina napornog rada i nekoliko akvizicija, među kojima se ističe ona kompanije FSLogix, specijalizovane za upravljanje profilima, Microsoft je kreirao rešenje nazvano Windows Virtual Desktop (WVD), što predstavlja VDI rešenje na Azure infrastrukturi. Suštinski, Microsoft je ovo rešenje napravio evolucijom i to podizanjem Remote Desktop Services rešenja na infrastrukturu Azure oblaka, uz očuvanu integraciju sa vašim Active Directory rešenjem i domenskim kontrolerom. Kako stvari stoje, za sada nema integracije sa Azure Active Directory rešenjem, ali Microsoft sasvim sigurno radi na tome, što potvrđuju intervjui u kojima se navodi da je nemali broj korisnika tražio upravo ovu mogućnost.

Za trenutak, posmatrajmo stvari u kontekstu. Prema dostupnim podacima, oko 92 odsto svih Windows instalacija na svetu su desktop sistemi (uključujući laptope, „2-u-1” i druge uređaje sličnog tipa), dok su samo osam odsto virtuelizovane instance. Od tih osam odsto, polovinu pokrivaju rešenja kompanije Citrix, dok ostatak tržišta koristi VMWare, Microsoft ili rešenja Nutanix/Frame (sećate li se našeg najuspešnijeg startapa?), Workspot, Amazon WorkSpaces, CloudJumper.

Ako se pitate zašto Microsoft nudi rešenje koje cilja svega nekoliko procenata tržišta, nameću se dva konkretna odgovora. Prvi leži u potrebi da Azure zadovolji većinu stvarnih potreba korisnika rešenja kompanije Microsoft. Drugi sa sobom nosi suštinsku promenu za čitavo tržište. No, krenimo redom.

Azure argument i najava transformacije

Sa strateškim opredeljenjem razvoja računarstva u oblaku, Microsoft ima vrlo konvergentan cilj - na jedno mesto treba poslati veliki broj, ako ne sve, usluge i rešenja koje isporučuje, kako bi jednostavnije i efikasnije isporučivao i naplaćivao, ali i održavao rešenje koje doseže stotine miliona, pa i milijarde povezanih uređaja.

Suštinski, razvoj Azure platforme dolazi kada se svi korisnici gotovo svakog Microsoft rešenja, bilo hardverskog ili softverskog, integrišu sa platformom Azure i većinu svojih usluga plaćaju po modelu pretplate ili „po korišćenju”. Uz niz prednosti koje ovo rešenje donosi, nameće se i nekoliko potencijalnih izazova, koje Microsoft, kao i drugi slični provajderi, rešava „u hodu”.

Prebacivanje WVD rešenja na Azure ima smisla i interno. Prema podacima dostupnim na internetu, može se opaziti da je prethodnu verziju ovog rešenja, pod drugim nazivom i bez pune funkcionalnosti i pre dve godine koristilo nekoliko miliona instanci. Dodatno, rast broja ovih instanci je dvocifren (u procentima) i navodno dostiže skoro 30 odsto, što povećava potrebu za resursima namenjenim ovom servisu. Upravo sada je trenutak da Microsoft investira u znatno povećanje resursa koje ovo rešenje ima na raspolaganju. A kada kupujete toliko hardvera i softvera i mrežnih tehnologija i alatki, zašto ne biste kupili još više, pa na kvadrat, i tako postali Amazon umesto Amazona, bar u ovom aspektu? Upravo je tako razmišljao i Microsoft.

Način na koji će ovo biti urađeno veoma je zanimljiv. Kao prvo, ukoliko želite da nastavite da koristite Windows 7 (a mnoge kompanije još uvek koriste ovaj OS), na WVD instancama dobićete produženje podrške u odnosu na on premise rešenje („na licu mesta”, fizičko rešenje, rok je 14. januar 2020.). Dodatno, kada su vam instance u oblaku, osveženja i zakrpe mogu se mnogo jednostavnije primenjivati, sa većom učestalošću. Takođe, jasno je da će resursi hardvera ovde biti bolje iskorišćeni, a WVD, kao rešenje koje „može da primi bilo koju virtuelnu mašinu na svetu”, suštinski poziva da svoj višekorisnički sistem „preselite u oblak”.

Ovde će se u punom svetlu pokazati multi-user funkcionalnost Windowsa 10, koja zahteva Azure, a koja će vam omogućiti da značajno smanjite trošak licence po korisniku. Time će veliki poslovni korisnici biti veoma motivisani da pređu na Azure. Na jednom mestu upravljati svim aspektima „infrastrukture” na nivou „radnih stanica”! Zvuči dobro, zar ne?

Ipak, ono što najavljuje suštinsku promenu jeste činjenica da ustoličenje WVD pokazuje smer u kome će se Microsoft kretati kao kompanija. Neće dugo proći, pa ćete i kao pojedinačni korisnik biti veoma zainteresovani da pređete na model korišćenja Windowsa kroz pretplatu, a ne kroz vlasništvo. Zamislite sledeći scenario: na vašem mobilnom telefonu (pametnom, svakako) imate pristup svom Azure nalogu. Konektujete se bežično na najbliži monitor i na njega projektujete sliku sa svoje Windows 10 instance u oblaku. Plaćate vreme upotrebe instance (trenutno se priča o mesečnoj pretplati stalno aktivnih instanci), koristite nešto smeštajnog kapaciteta i to je to. Zvuči fantastično? Kako kome!

• • •

Centralizacija korisničkih instanci ima puno prednosti, ali i nekoliko veoma značajnih mana. Pored onih koje ćete i sami lako uočiti, evo jedne koja ne pada odmah na pamet. Kada se desila kriza na Krimu i u Donbasu, Visa i Mastercard otkazali su svoje usluge građanima na tim teritorijama, usled naredbe američke administracije. Pre nekoliko sedmica, nekoliko američkih kompanija otkazalo je svoje usluge na tlu Venecuele, po naredbi vrha SAD. Vrlo lako možemo videti scenario u kom centralizacija usluga ove vrste prosto olakšava političke, terorističke i druge vrste pritiska na ljude, teritorije i države.

Jedno je sigurno, vreme konvergentnih platformi tek dolazi. A Windows? Windows nikada neće biti više vaš, a manje njihov.