Većina naših čitalaca spada u grupu ljudi koja je makar elementarno informatički pismena i razume osnovne detalje i razlike među uporedivim modelima uređaja, pa se u skladu sa raspoloživim informacijama i vodi prilikom odabira i kupovine. Iako se tokom svakog testiranja i opisa hardvera trudimo da čitaocima što više približimo uređaj i precizno navedemo sve relevantne podatke i tehničke specifikacije, nekada to jednostavno nije moguće. Uzrok tome su nesavesni proizvođači koji istu oznaku dodeljuju uređajima koji zapravo nisu identični. Nekada te razlike uopšte nisu suptilne i u mnogome utiču na ukupne performanse. Po pravilu, najviše takvih malverzacija javlja se među raznim vidovima i tipovima memorijskih uređaja. Dobro su poznati primeri serija hard-diskova kod kojih su se pod istom oznakom serije krili uređaji sa različitim brojem magnetnih ploča i glava, ali i RAM moduli kod kojih su sami memorijski čipovi neretko bivali proizvod različitih firmi. Iz toga nije teško zaključiti da su i SSD uređaji kao stvoreni za takve mahinacije. Ovoga puta susreli smo se upravo sa takvim slučajem.

Silicon Power već duže od decenije važi za proizvođača koji se ni po čemu ne ističe, ali je, ipak, konstantno prisutan na tržištu. Takođe, već godinama koristi istu nomenklaturu u označavanju svojih SSD uređaja. Tako su prvi primerci S70 serije koja spada u višu srednju klasu stari skoro pet godina. U međuvremenu su se menjali kontroleri i NAND čipovi koji su u njih ugrađivani, kao i izgled samog kućišta. I dok su sa modelima od pre koju godinu korisnici još i mogli da budu sigurni da su kupili određenu kombinaciju kontrolera i memorijskih čipova, danas to nikako nije slučaj. Trenutno aktuelni modeli svih serija iz S linije, i bolji i lošiji od S70 koju ovde pominjemo, raspolažu ili sa nekom varijantom SandForce ili Phison Sx kontrolerom, mada nije isključeno da postoji i poneki Toshibin kontroler među njima. Slično je i sa NAND čipovima. Jedino što se sa sigurnošću može reći je da su svi MLC (Multi-level Cell) tipa, a proizvođača možemo samo da nagađamo u svakom konkretnom primerku. I kao šlag na tortu, u opštem randomnessu dolaze DDR čipovi koji služe za keširanje podataka. DDR3 ili DDR4 tipa, sa Nanya, Samsung ili nekom trećom oznakom.

U takvoj papazjaniji nije lako dati sud i oceniti neki uređaj, jer već sledeći takav iz narednog uvoznog kontingenta može drastično da odudara od viđenog. Ipak, kakve god karte izvukao u ovakvoj igri na sreću, budući vlasnik svakako može da računa na pet godina garancije i deklarisanu brzinu koja spada u prosečne vrednosti. Zbog toga, sva priča o različitom hardveru koji je ugrađen u S70 modele donekle gubi na značaju, ali ipak treba sačuvati dozu rezerve kako se eventualno ne bi desila neka neprijatna iznenađenja. Cena ovih uređaja je, takođe, prosečna. Model od 240 gigabajta košta oko 11, a onaj od 480 gigabajta oko 20 hiljada dinara.

Oba testirana primerka u radu su se pokazala dobro i uglavnom dostizala deklarisane vrednosti od 520/460 megabajta u sekundi prilikom čitanja/upisa podataka u većini situacija koje se mogu uporediti sa svakodnevnom upotrebom. Debljina kućišta od sedam milimetara svrstava ih u slim kategoriju, tako da će verovatno biti najzanimljiviji vlasnicima prenosnih računara kod kojih performanse vrhunskih SSD uređaja uglavnom ne mogu da dođu do punog izražaja zbog drugih hardverskih ograničenja.