Novi mesec, nova horor avantura u prvom licu. Od kada se 2010. godine pojavila visokouticajna igra Amnesia: The Dark Descent, popularnost ovakvih naslova je sve više rasla, sve do današnjeg dana kada je tržište preplavljeno jednostavnim horor avanturama čiji junaci imaju amneziju i traže izlaz iz masivnog drevnog zdanja. Velika količina ovakvih igara sama po sebi nije nužno problematična; problem je u tome što se one uglavnom ne uzdižu iznad nivoa neupečatljivog proseka. Nažalost, to je slučaj i sa naslovom koji je predmet ovog teksta. Iako su promotivni trejleri nagoveštavali bolju igru, dizajneri iz ruskog tima Cracked Heads Games pripremili su nam izrazito konvencionalnu avanturu, koja ne oduševljava inventivnošću, ali ni kvalitetom već mnogo puta viđenih elemenata.

Početak igre zatiče vas ispred generičnog ukletog zdanja #237. Pošto se pored vas nalazi slupani automobil, zaključujete da ste preživeli saobraćajnu nesreću i odlučujete da spas potražite unutar grandiozne kuće koja je sagrađena u viktorijanskom stilu. Odmah na početku primećuje se prvi loše rešen detalj, koji započinje trend koji se nastavlja kroz celu igru – zar ne bi bilo bolje da se prva scena dešavala u kolima i da ste i „lično” doživeli tu nesreću? Bilo kako bilo, nakon ulaska u kuću shvatate da je napuštena, ali i da se nešto čudno dešava. Tu je mnoštvo spooky lutaka, uključujući i onu koja sama govori (iako od pripadajućeg ventrilokviste nema ni traga), a najstrašnije je nedodirljivo prisustvo koje se surovo poigrava sa vašim živcima. Kakva je priroda vaše povezanosti sa jezivom kućom i njenim nemrtvim žiteljima, i kako se domoći slobode?

Prvih trideset minuta igre (od ukupno 2-3 potrebnih za kompletiranje priče) ipak obećavaju dobru zabavu. Grafika je lepa, osvetljenje je dobro rešeno, muzičke teme uspešno obavljaju svoju funkciju, kao i zvučni efekti. Tu su ormari u koje možete da se sakrijete, što nagoveštava pojavu stravičnih neprijatelja od kojih ćete morati da bežite. Tenzija je gotovo opipljiva i samo se čeka trenutak kada će biti oslobođena u intenzivnom momentu slatke jeze.

Nažalost, već pri prvom susretu sa duhom (ženskog pola), koji vas povremeno juri kroz igru, magija dobrim delom nestaje. U tom trenutku gubite kontrolu nad kamerom i dobijate closeup zastrašujućeg duha, koji bi bio mnogo strašniji kada, bar u početku, ne biste znali šta je to što vas juri i kako tačno izgleda. Nakon kraće jurnjave, krijete se u ormanu i čekate da se napeta muzika završi, što je znak da ste do sledeće jurnjave bezbedni i da možete slobodno da izađete. Ovaj prvi od nekoliko sličnih skriptovanih momenata još je i najefektniji. Nažalost, vrlo brzo se uočava obrazac po kojem su ovakve deonice sagrađene. Nakon napretka kroz igru (nalaženjem određenih predmeta ili rešavanjem jednostavnih zagonetki), duh(inja) će ponekad pohitati ka sobi u kojoj se trenutno nalazite. Kako su ormani po pravilu raspoređeni, između ostalih mesta, i baš u tim sobama, rešenje je da jednostavno uletite u najbliži orman i da sačekate da se ovaj gnusni entitet udalji. Otvaranje ormana nije na spisku njenih sposobnosti, a do sledeće skriptovane deonice ne postoji drugi način da poginete.

Ovaj propust nije jedina stvar koja narušava atmosferu. Tu su i mnoge druge mane, kako na planu promašenih detalja, tako i u pogledu bitnih konceptualnih grešaka. Osnovni problem je u frustrirajućem dizajnu načelno jednostavnih izazova, koji su nepotrebno zakomplikovani lošim odlukama autora. Većinu brojnih (veoma sličnih) vrata isprva ne možete da otvorite, ali će se jedna od njih magično otvoriti kada uspete da rešite neki zadatak (vi pogodite koji). Interakcija je moguća sa veoma malim brojem objekata, a vi treba da uočite baš taj jedan predmet koji je zaturen u masi sličnih predmeta, i ni po čemu se ne izdvaja. Ovakvih primera ima mnogo, i generalno se stiče utisak da se dizajneri nisu dovoljno potrudili oko testiranja igre kako bi napredak kroz priču igračima bio udoban i kako to ne bi okrnjilo napetu atmosferu. U praksi, zbog toga dobar deo igre otpada na monotono lutanje kroz lavirintski splet jednoličnih hodnika i soba. Nažalost, najveći deo zdanja je vizuelno poprilično sličan, i tu lepa grafika ne pomaže.

Treći krupan propust koji čini ovu igru manje strašnom (ali ne po kvalitetu) tiče se veoma slabog scenarija. Prozaično napisani dijalozi i izvodi iz dnevnika koji dodatno objašnjavaju priču, zajedno sa lošom glasovnom glumom glavnog junaka, od početka nas udaljavaju iz sveta igre. Sama priča predstavlja skup labavo povezanih klišea, sa veoma malo „mesa” bilo koje vrste (niti je zabavna, niti je duboka). Sve to deluje kao loš i nevešto napisan fan fiction...

Silver Chainsu se, ipak, mora odati priznanje, jer je uprkos svim manama ovo na trenutke efektna horor igra. Glavni razlog za ovu tvrdnju jesu prilično dobro odrađene „sečke”. Čim ostvarite napredak, znate da će ubrzo nešto da vas zaskoči, ali to ne umanjuje intenzitet ovih momenata niti posledično uživanje u žmarcima koji mile po koži. Za razliku od ostalih elemenata igre, štrecalice su izvedene sa dovoljno stila i umeća da to znatno poboljšava konačni utisak. Ipak, i to je moglo bolje, jer su one dobre samo tehnički, dok smo idejno viđali znatno interesantnija rešenja u drugim horor igrama.

Sve u svemu, Silver Chains podseća na kuću strave srednje-nižih produkcionih dometa, koja zamara i frustrira dok čekamo da nas nešto sporadično uplaši. Posle pola sata, nalik junaku iz igre, samo želite da izađete odatle i da eventualno tražite pare nazad, jer je cena ulaznice u iznosu od 25 evra previše velika za ono što su „majstori” horora ovom prilikom pripremili. Lepa grafika i nekoliko efektnih štrecalica nisu dovoljni faktori da se jedna horor igra istakne, a posebno ne na današnjem prezasićenom tržištu.

Aleksandar ĐURIĆ