Pretraživači i digitalna prava

Nove verzije browsera onemogućuju isključivanje digitalne zaštite prava

Internet je mračan i pun užasa, kao i naša budućnost. Ne prođe dan da ne pročitamo neku vest koja nam govori da se svi bitni činioci na interentu svojski trude da ostvare monopol, nadzor i kontrolu nad mrežom svih mreža. Zabijanje glave u pesak i razmišljanje na stari dobri način („To se ne može dogoditi ovde”), apsurdno je, pogotovo na našim prostorima, gde se desilo mnogo toga što prkosi zdravom razumu.

Opet dolazimo do zaštite autorskih prava, koja za internet nadzor predstavlja ono što borba protiv terorizma predstavlja za nadzor uopšte. Nova verzija Chroma (57) neće dopuštati korisnicima da isključe Widevine DRM plugin, te će on od sad biti sastavni deo Chroma i permanentno uključena funkcija (verovatno i kod ostalih pregledača baziranih na Chromiumu).

Menadžment prava

Medijski konglomerati stavljaju zaštitu, pa onda oderu korisnika, finansijski, razume se. Digital Rights Management, DRM ili ugrubo prevedeno Upravljanje digitalnim (autorskim) pravima, vrsta je plugina za pretraživače, koje će ostati prisutno na internetu, bez obzira na sve.

DRM pluginovi su postali rasprostranjeni od kad je Netflix, podržan od Googla i Microsofta, osmislio EME, Encrypted Media Extensions, HTML specifikaciju koja omogućava DRM pluginovima da enkriptuju sadržaj koji se šalje korisniku. Korporacije koje podržavaju projekat, najavljivale su da će EME omogućiti korisnicima da gledaju sadržaj bez pluginova koje su proizvela treća lica, poput Flasha ili Silverlighta (koje je Netflix prethodno koristio). Korisnici nisu oslobođeni briga o pluginovima, iako su se HTML alternative plejerima raširile. DRM plaginovi su se takođe diversifikovali, jer Google, Apple, Microsoft, Adobe, Amazon, Disney itd, imaju svoje DRM platforme. EME je doveo do toga da umesto ukidanja pluginova, svaki pretraživač zahteva svoj, i potencijane dodatne, u zavisnosti od sadržaja, kako bi mogao da pristupi zaštićenom materijalu.

Pored toga, najveći igrači na DRM sceni Google, Microsoft i Apple, ujedno su i najveći igrači na sceni operativnih sistema i pretraživača, što stvara oligopol. Već su se javljali problemi sa implementiranjem DRM pluginova na druge browsere, kao i barijere koje proizvađači DRM alata postavljaju pretraživačima koji žele da ih uključe u svoj program (što je neophodno da bi korisnicima ponudili pristup zaštićenom sadržaju). Očigledno je da proizvođači DRM sistema, koji su ujedno i proizvođači pretraživača, pa i distributeri sadržaja, lako mogu da sputavaju konkurenciju na bilo kom polju, zahvaljujući svojoj dominaciji na celokupnom tržištu.

Security Alert

Problem je što novi metod implementacije DRM-a donosi sa sobom značajne bezbednosne rizike, koji naravno važe samo za oligopoliste. Na taj segment priče ne bismo se preterano osvrtali, osim da kažemo da su zaslužili, ali će bezbednosne rizike snositi i korisnici, što pokazuje da rigidnim pristupom zaštite autorskih prava, korisnici koji poštuju zakon uvek izvuku deblji kraj, dok osobe koje se bave visokotehnološkim kriminalom mogu zadobiti čak i benefite.

DRM sistemi su oduvek imali bezbednosne rizike, jer Član 1201 famoznog DMCA, Digital Millenium Copyright Acta, zabranjuje hakerima belog šešira da buše zaštitu kako bi obelodanili slabosti (tj. niko sem developera ne sme da testira program). Pošto je autor ovog teksta upućen u funkcionisanje i interneta i američkog pravnog sistema, može vam reći da ovo jeste besmisleno, koliko se na prvi pogled i čini. Zbog pravnog propusta, koji rogobatno pokušava da očuva autorska prava korporacija koje su njegovo izglasavanje izdejstvovale, tvorci DRM pluginova nisu svesni svih nedostataka u svojim programima, i postaće ih svesni tek kad neko maliciozan napravi štetu. Pronalaženje nedostataka u bezbednosti, hakerima pruža mogućnost pristupa programu i nanošenja štete samim korisnicima.

Dok su korisnici ranije mogli da DRM plugin isključe ako ga ne koriste, a priličnom broju korisnika nije potreban, i tako smanje rizik, sad to neće moći da urade, čak i ako nikad ne koriste ili ne planiraju da koriste DRM plugin (tj. ne planiraju da pristupaju strimovanom, enkriptovanom sadržaju sa medijskih servisa koji se plaćaju). Distributeri sadržaja ovim potezom ne dobijaju ništa, jer korisnici ni ranije nisu mogli da pristupe zaštićenom sadržaju bez plugina, tako da je potez apsurdan i kontraproduktivan. Iako bledi pred sigurnosnim rizicima, treba reći da DRM pluginovi troše sistemske resurse i često su kritikovani da baguju, a pošto eksternog testiranja nema, kao ni prave, nezavisne konkurencije, to se verovatno neće promeniti.

Dok nas smrt ne rastavi

Neverovatno bahat poduhvat kompanije, kojoj je moto nekad bio „Ne budi zao”, još jednom dokazuje da korporacije, čak i ove nove koje imaju dobronameran moto, koje vode milenijalci u duksevima, ne rade u interesu korisnika, osim kada se to poklapa sa njihovim finansijskim interesima.

Konkurencija na poljima pretraživača će biti sputana, jer neće moći da ponudi gledanje zaštićenog sadržaja. Korisnici će biti prinuđeni da drže programe koji im ne trebaju, traće sistemske resurse i ugrožavaju bezbednost.

Na kraju, korisnik je onemogućen da isključivanjem DRM-a pošalje poruku distributeru sadržaja da njegov poslovni metod nije prihvatljiv. Prisilna normalizacija DRM-a će navesti i druge kompanije da ga prihvate, jer neće videti negativne posledice. DRM plugin je ionako obavezan za korisnika, pa zašto da ga ne koriste. To će dovesti do zaključavanja velike količine sadržaja, pa će biti nemoguće da im se pristupi anonimno (često ni besplatno). Ipak, izbor postoji: promena pretraživača, operativnog sistema i distributera sadržaja. Kad korporacije dobiju negativan kvartalni izveštaj, a najverovatnije drugog motiva osim novca nemaju, brzo će promeniti ploču.

Srđan BRDAR