Tom Clancy’s The Division

Postapokaliptični Njujork je u toj meri izraubovan kao lokacija za filmove, serije, romane i igre koje se bave globalnim katastrofama da bi bilo pravo čudo kada univerzum ne bi odgovorio na tu seriju provokacija i prstom destrukcije ovaplotio neku od njih. Dok čekamo da se to desi, možemo da igramo The Division, Ubisoftovu shared world online RPG pucačinu koja je u martu pohodila svet PC-a i igračkih konzola nove generacije. U prošlom broju smo imali prvi utisak u kome su objašnjene osnovne postavke igre, tako da nema smisla ponavljati neke stvari, pogotovo razloge za i protiv poređenja sa igrom Destiny. Kroz ovaj tekst će ipak biti tih komparacija isključivo iz razloga što je Ubisoft u konstrukciju igre utkao želju za tim upoređivanjem, nadajući se statusu moralnog pobednika. Kako da ne...

The Division je, dakle, always online, cover-based RPG pucačina iz trećeg lica, smeštena u nelinearno okruženje Menhetna koji je stavljen u federalni karantin nakon terorističkog napada genetski modifikovanim virusom velikih boginja. Nakon što su vojska i policija pokušali da zavedu red i evakuišu civile, i u tome spektakularno fejlovali, red je došao na operativce Divisiona, super-tajne vladine organizacije zadužene za saniranje posledica najtežih kriza. U ulozi jednog takvog agenta imaćete zadatak da pomognete u zavođenju kakvog-takvog poretka, prvenstveno kroz borbu sa gangovima koji kontrolišu gradske ulice.

Otvoreno okruženje igre podseća na bilo koji Assassin’s Creed, sa mapom koja je istačkana glavnim i opcionalnim misijama, sigurnim kućama i lokacijama audio-logova, crafting materijala i drugog kolekcionarskog sadržaja. Trčaćete kao manijak napuštenim ulicama zimskog Menhetna (drugi delovi grada će biti dodati putem DLC-a), rešavati zadatke i napucavati se sa bandama u maniru koji podseća na Gears of War. Taktički karakter borbe svodi se na zauzimanje zaklona, kalkulisanje sa potrošnjom municije i pravim trenutkom za aktivaciju gedžeta i specijalnih sposobnosti i trudom da se protivnik opkoli i uništi.

Glavne, story misije su relativno zanimljive, ali procentualno čine mali deo igre – najviše metaka ćete ispaliti rešavajući šablonske zadatke vezane za odbranu zaliha, aktiviranje bio skenera, napade na uporišta bande ili potrage za ljudima i stvarima. Te filler misije su dirljivo jednostavne, identične jedna drugoj i besmislene u velikoj shemi stvari, svodeći najveći deo igre na mlaćenje prazne slame. Rešavanjem misija i kokanjem protivnika sticaćete XP za levelovanje i resurse za nadogradnju baze operacija, od koje vam zavise borbene specijalke i drugi bonusi. U igri i postoji rudimentarni crafting sistem, koji služi kao alternativan način za sticanje naprednog oružja i opreme.

Ne mogu da se otmem utisku da bi igra bila bolja da je linearna, i da je umesto otvorenog sveta prepunog generičkih sporednih zadataka kampanja konstruisana kao utegnuti zbir glavnih misija. Time bi se eliminisalo dve trećine praznog hoda i surovog grinda od kojeg se sastoji proces levelovanja do tridesetog nivoa, a developer bi imao više vremena da osmisli i realizuje suvisli endgame. Osećaju tuposti ne pomaže ni jednoličnost protivnika (četiri različite bande) i bossova koji ne zahtevaju bukvalno nikakvu taktiku osim pražnjenja šaržera za šaržerom u meso. Vredi naglasiti da kraj kampanje ne donosi bitne odgovore na ključna pitanja, ostavljajući otvorena vrata za seriju budućih DLC paketa koji će se kupovati zasebno ili kao deo sezonske propusnice.

Šta možete da radite kada dingujete na 30 nivo i kompletirate sve story misije u kampanji? Možete da bauljate Menhetnom i prikupljate audio-logove, ehoe i druge trice koje ste propustili da zgrabite tokom levelovanja, pod uslovom da vam se potresne ljudske priče odavno nisu popele na glavu. Prikupljanjem 100% materijala u svakoj kategoriji „kolektiblsa” dobijate i unikatnu jaknu, što će motivisati hrčak igrače koji moraju da imaju sve. Trideseti nivo otključava i dnevne questove koji donose bolji loot i nagradu u vidu Feniks kredita (Phoenix credits), što bi bilo sasvim u redu kada se to ne bi svodilo na ponavljanje misija iz kampanje sa elitnim protivnicima umesto normalnih. Kad se samo setim kako su ljudi pljuvali Destiny zbog ograničenog endgamea, koji je u odnosu na ovo bar dve klase bogatiji i kompleksniji... Opet, hrčak playerima će Feniks krediti možda biti dovoljna motivacija za morbidno dosadnu repeticiju sadržaja, jer se za njih kupuje najjače oružje i oprema, kao i planovi za njih ako preferirate jurnjavu za specifičnim crafting bonusima. Na žalost (ili pak na sreću) manijaka sa puno slobodnog vremena, priliv kredita je toliko spor da će vam trebati meseci da se potpuno opremite u Feniks opremu. Samo ludaci koji još uvek farmuju Diablo II ovo mogu da smatraju za dobru ideju. U igri nema raidova niti bilo koje masovne aktivnosti, a ni grupisanje nije preterano zastupljeno jer se kompletan sadržaj može solirati, uključujući i dnevne misije na hard i challenging nivou. Naravno, ništa vas ne sprečava da te misije brže i efikasnije farmujete u društvu trojice prijatelja ili stranaca sa kojima vas je spojio matchmaking sistem, mada će odsustvo realnog izazova svima brzo dosaditi.

Srećom po igrače koji su dali 60 evra za igru, kao i po njenu konačnu ocenu, The Division ima nešto što se zove The Dark Zone. Ušančena u samom centru Menhetna, tamo gde verovatno kuca mračno srce bankarske kabale koja je pokorila svet i na izborima kandidovala Hilari Klinton, Mračna zona je visokim zidom odvojena od ostatka gameworlda. U njoj nema zakona, u njoj je stepen kontaminacije znatno veći od ostatka Menhetna, njom plaze najopasniji protivnici koji dropuju najbolji loot, u njoj se možete prepustiti otvorenom PvP-u sa drugim igračima... The Dark Zone je, pre svega, interesantan zbog stalne tenzije koju donose drugi igrači, koji za razliku od „normalnog” dela igre ovde egzistiraju u istoj instanci kao i vi. Da li je lik koji vam dolazi u susret prijateljski raspoložen, ili planira da vas iznabada čim mu okrenete leđa? Pored sociopatluka, njegov motiv može da bude loot koji nosite sa sobom – sve što prikupite u Dark Zoni dropovaćete kada poginete, tako da pored zadovoljstva ubistvom zlikovac može da obrsti plodove vašeg rada. Loot iz TDZ-a je kontaminiran, te ga iz zone možete izneti na jedan jedini način – helikopterskom ekstrakcijom iz tačno određenih zona. Svako iniciranje ekstrakcije od strane nekog igrača obaveštava ceo server, što privlači kako one koji žele da zakače svoj loot za kanap tako i one koji planiraju da pokokaju druge igrače, otmu im loot i ekstrahuju ga za sebe. Zakon džungle u pravom smislu tog pojma.

Po defaultu, blizinski mikrofon (proximity mic) je uključen svim igračima, tako da možete da komunicirate sa svim likovima koji se nađu u blizini. „Ne pucaj brate”, „do you feel lucky, punk”, „I’m from Serbia, NOW YOU DIE HAHAHAHAHA”, „Hi, r u up for grp?”... Lepota slučajnih susreta apsolutno je određena njihovom nepredvidljivošću: nećete steći prijatelje za ceo život, ali možete da skupite ad-hok ekipu i efikasno farmujete elitne mobove, krajičkom mozga strepeći od izdaje drugara tokom procesa izvlačenja plena. Sve u svemu, izleti u The Dark Zone biće glavna motivacija svakome ko želi da iz The Divisiona isisa neki suvisli endgame.

Finalna, i verovatno najbitnija stvar koja razlikuje Division i Destiny je osećaj i ukus koji ostavlja u ustima. Tvrdi naučno-fantastični svet Bungieve igre prepun je čudesa, prizora i situacija zbog kojih ćete sanjati pangalaktičke snove o Jupiterovim mesecima, zamišljajući muziku sfera kojom pulsira beskonačni univerzum prepun nedokučivih tajni. Jedva ćete čekati da čupnete malo slobodnog vremena i ponovo zaronite u taj kosmički wonder, odradite dnevne bauntije u dubinama masivne krstarice u Saturnovoj orbiti, praveći pauzu da kroz gigantski prozor komandnog mosta uživate u volšebnoj blizini čudesnih prstenova tog seksi gasnog džina. Za mene je to eskapizam koji ima poentu... The Division, sa druge strane, nudi ulice pune leševa i slupanih kola, jad, bedu i bande koje žele da vas ubiju zbog disrespekta. Možete li da zamislite kako jedva čekate da se na dnevnoj bazi vraćate u taj užas, gazeći po telima žrtvi mutiranog virusa Variole, kopajući po smeću zarad malo loota? Što se mene tiče, nikada nije bilo igre koju sam brže deinstalirao nakon kompletiranja sadržaja dovoljnog za tekst, srećan što ću ostati prikraćen za odgovore koje donose budući DLC paketi.

Miodrag KUZMANOVIĆ