Nakon tri godine preživanja jednog te istog sadržaja uz minimalne i često negativne novine, prva ekspanzija za Guild Wars 2 konačno je sletela na naše diskove. Ovog puta, ArenaNet je ispunio obećanje (desi se i njima ponekad), kašnjenja i odlaganja nije bilo i što se samog launcha tiče, jedina zamerka se odnosi na odsustvo ikakvih informacija o veličini downloada, što je jako bitno za, recimo, pola Australije i pojedine saradnike „Sveta kompjutera” (tačnije, jednog jedinog). Okvirne ideje Heart of Thornsa su već opisane u prvom predstavljanju ekspanzije u avgustovskom broju, pa ćemo se ovom prilikom osvrnuti na detalje.

PvE, najpopularniji (ne i najkvalitetniji) deo igre proširen je sa četiri nove mape. Zvuči malo, ali su ove zone, zbog činjenice da se nalaze u džungli, ogromne, jer zahtevaju kretanje na više vertikalnih nivoa. Zbog toga, igrači sada mogu da opreme glidere i po prvi put u Guild Wars svetu iskuse slobodno letenje (ako izuzmemo ritualno samoubistvo skakanjem sa litice koje praktikuju pojedinci koje poznajem). Pošto je razvojni tim ostao pri ideji da je osamdeseti ujedno i poslednji nivo koji vaši likovi mogu da dostignu, dalje napredovanje predstavljeno je kroz mastery sistem novih sposobnosti u koje, pored glidinga, spadaju i skakanje po pečurkama zarad dostizanja viših platformi, otpornost na otrov i drugo. Pristup dobrom delu sadržaja koji nove mape nude je nemoguć bez njih, što za posledicu ima mukotrpan grind neophodnih mastery poena. Sama priča koja prožima Heart of Thorns je bolja i ozbiljnija u odnosu na vanilla Guild Wars 2 i otužne living story sezone uz koje smo bili prisiljeni da prekratimo vreme u iščekivanju ekspanzije. Ipak, daleko je od savršenog jer je nefokusirana, sa bezbroj rupa, novih likova koji se kose sa etabliranim loreom i okončava se prilično glupim deus ex machina završetkom. Ostaje nejasno zbog čega ArenaNet uporno odbija da odmrsi nedoumice koje se vuku još od „keca”, umesto što u priču ubacuje nove probleme koji verovatno nikada neće biti razrešeni, baš kao ni oni pre njih.

Guild hall, koncept koji u GW univerzumu postoji još od prve ekspanzije originala i koji je neobjašnjivo izostao u nastavku konačno je ponovo sa nama, ali znatno proširen. Hall sada može da se unapredi raznim građevinama koje daju različite bonuse i predmete, a tu je čak i mini-arena za česte trenutke kada vam dođe da mlatnete svoje bližnje. Prostor koji je predviđen za hall je ogroman, što otvara niz mogućnosti za roleplay i slične isfeminizirane aktivnosti, pa ko voli... Drastičnom redukcijom nagrada, dungeoni za petočlane timove su faktički poslati u penziju, a zamenili su ih raidovi predviđeni za desetoro ljudi. Za razliku od dungeona koje je bez po’ muke gazio i devetogodišnji Džordž iz Južne Karoline koristeći samo palac leve ruke, raidovi su surovi i zahtevaju uigran tim čiji članovi u tančine poznaju svoju ulogu. Raidovi su izdeljeni u wingove; u trenutku pisanja ovog teksta bio je dostupan samo jedan, a reč je o svojevrsnim „epizodama” što u prevodu sa ArenaNet jezika znači: „nismo imali dovoljno vremena da napravimo kršteni raid, pa smo smislili fensi naziv za polu-proizvod”.

Bitna zamerka koja se vuče još od premijere osnovne igre odnosila se na manjak mogućih buildova u odnosu na prvi Guild Wars. Heart of Thorns to donekle ispravlja pomoću elite specijalizacija koje postojećim profesijama daju nove skillove (mogu proizvoljno da se kombinuju sa starim) i oružje, ali nervira činjenica da specijalizacije nisu automatski dostupne, već zahtevaju dugotrajnu akumulaciju hero poena na skoro svim mapama (nakon maxovanja specijalizacija na četrnaest altova, skupljao sam podočnjake sa poda). Tako guardian može da avanzuje u dragonhuntera čime dobija pristup longbowu i moćnim trap skillovima, sebični rendžer uzima štap u ruke i postaje druid sa superiornim heal mogućnostima (mada je pitanje da li će standardno tupavi igrač koji vodi rendžera naprasno da postane altruista), a isto oružje sada može da koristi i thief uz daredevil specijalizaciju sa gotovo bezbroj načina za eskivažu, što ovu i onako dozlaboga iritantnu klasu čini još manje podnošljivom. Igrači koji su do nedavno „terali” warriora od sada svoj nedostatak igračkog umeća mogu da skrivaju iza imena berserker i u boj ponesu baklju uz pregršt burn skillova, mada su buildovi koji se oslanjaju na ovu specijalizaciju preslabi i brzo „sagore”. Elementalist je postao tempest i kao novo oružje dobio rog, što je dosadno baš kao što zvuči, dok su ljudi sa pedeset prstiju konvertovali svoje inženjere u scrappere, opremili ih čekićem i dobili pratnju u vidu malog, lebdećeg žiroskopa jer je opštepoznato da su ljudi koji igraju engineera uvrnuti samotnjaci. Mesmer, čije se balansiranje i svođenje u razumne okvire oteglo kao gladna godina postao je još jači, latio se štita i postao chronomancer što mu je otvorilo put ka well skillovima koji, na primer, smanjuju vreme potrebno da upotrebljeni skill ponovo postane dostupan ili usporavaju protivnike. Kao što se da videti, tim zadužen za balans sačinjen je od ljudi koji baš i ne znaju svoj posao, pa je po staroj ANet mantri „ako je jedna klasa preslaba, buffuj je toliko da postane neuništiva” necromanceru dodeljen greatsword i multimilion chill napada, što svaki susret sa predstavnicima klase u PvP i WvW modovima čini veoma, veoma bolnim. Kao potpuno nova klasa tu je revenant o kojoj je već bilo reči u avgustovskom broju, pa ćemo samo dodati da herald, elitna specijalizacija za ovu profesiju, ima odlične support sposobnosti koje daju praktično konstantne buffove, kako za samog revenanta tako i za igrače u neposrednoj blizini. Krupna promena u borbenom sistemu je uvođenje break bar skale kod pojedinih protivnika i gotovo svih bosseva i ona se poništava upotrebom crowd control napada, što znači da su do juče omraženi longbow rendžeri, koje mahom igraju ljudi čiji je IQ na nivou ćuskije, konačno postali korisni članovi društva (mada, ne svojom voljom). Skidanje break skale u većini slučajeva rezultuje kratkotrajnim paralisanjem protivnika ili ih ometa na neki drugi način, što okršaje donekle čini lakšim.

World Vs. World segment, svim pravim igračima omiljeni deo Guild Warsa 2 koji ANet od samog početka tretira kao trinaesto prase, sa ovom ekspanzijom pretrpeo je još dva teška udarca. Za početak, objekti koje server drži pod kontrolom sada se automatski unapređuju kako vreme protiče, što „na papiru” zvuči sjajno, ali u praksi znači da su pojedini serveri koji su oduvek važili za jače, sada praktično postali nedodirljivi. Stara snežno-planinska mapa koju smo igrali tri godine i koja nam se već pomalo smučila, ali nam je isto tako i prirasla za srce, zamenjena je novim, pustinjskim okruženjem. Desert borderlands mapa, i ako vizuelno veoma atraktivna, predstavlja noćnu moru za navigaciju jer je nekoliko puta veća od stare i, poput PvE mapa, ali manje izraženo – izmeštena na nekoliko vertikalnih nivoa (dok upotreba glidera nije omogućena). WvW se sa ovom mapom pretvorio u dosadni maraton, beskrajno trčanje od tačke A do tačke B (pod uslovom da se ne izgubite usput, što je više nego verovatno) pri čemu se retko kad dešava da zapravo naiđete na protivnika – ono malo nezadovoljnih igrača koji (još uvek) nisu odustali od WvW-a mahom su se skoncentrisali na eternal battlegrounds, mapu koja je ostala nepromenjena, ako izuzmemo pojedine buffove centralnog zamka koji (ponovo) idu u korist jačim serverima. Structured PvP je doživeo najmanje izmena uz stronghold, jednu jedinu novu arenu koja implementira pojedine WvW elemente, uz mogućnost „regrutovanja” posebnih NPC heroja u vidu starih znanaca iz prvog Guild Warsa (pomoz’ bog, Turai Oso).

Heart of Thorns pruža solidnu količinu sadržaja koji je, nažalost, zaključan iza veštački postavljenih prepreka što posmatrano iz ugla casual dela publike ne mora da bude loša stvar jer će igračima koji MMO iskustvo shvataju kao usputnu zabavu i kojima ne smeta par sati grinda nedeljno biti potrebno nekoliko meseci da svare sve što ova ekspanzija pruža; ako izuzmemo iscepkanu prirodu raid wingova, hardcore igrači su (smo) izgustirali sve što HoT ima da ponudi već u prvih desetak dana. Zbog niza pogrešnih odluka koje su odgovorni iz ArenaNeta donosili tokom protekle tri godine, kao i brojnih prekršenih obećanja zbog kojih je dobar deo zajednice opravdano razvio animozitet prema developeru, upućeni u materiju su u samom startu očekivanja u vezi sa prvom ekspanzijom oborili na minimum. Iskreni ljubitelji Guild Wars sveta u koje i sam spadam, još uvek su u igri ne zbog toga što su mazohisti, već uporni Don Kihoti koji gaje nadu u bolje sutra i ispod podebljeg sloja loših poteza tvoraca vide neiskorišćeni potencijal. ArenaNet zaslužuje kritiku jer u rukama drži nešto posebno, ali kao da ne zna šta s tim da radi.

Jan ČMELIK