Hackintosh/CustoMac Build

Glavni razlog želje za Mac operativnim sistemom na ručno sklopljenim računarima je trojak. Iako visoka cena Apple računara igra značajnu ulogu, avantura stavljanja Mac OS-a na PC računar i sve što se kroz nju nauči, iskustvo čini neprocenljivim. Treći i najvažniji razlog je edukacija – učenicima i studentima omogućava učenje softvera koji su predviđeni za rad samo sa Mac OS-om, čak i kod kuće, bez potrebe za kupovinom novog hardvera ili barem ne dok ne postanu „majstori svog zanata”.

Pravljenje Hackintosha, ili kako se politički korektnije ovakvi računari nazivaju – CustoMaca, u suštini se svodi na instalaciju Mac operativnog sistema na takozvani Non Apple hardver, što može podrazumevati neki brendirani PC ili sklopljenu konfiguraciju. Ranije je to bio krajnje komplikovan proces koji je uključivao uzak krug komponenti koje su bile kompatibilne i dosta veliko znanje iz oblasti računarskih nauka. Naziv Hackintosh potiče od ranijih procesa koji su zahtevali izmene (hakovanje) OS-a, da bi on „mislio” da radi na Apple hardveru i na taj način bio upotrebljiv.

Sada su opcije iscrpnije, a sam postupak dosta je jednostavniji (za jednog naprednog korisnika računara). Tri najbitnije oblasti o kojima je potrebno razmišljati pri pravljenju jednog ovakvog računara su: kupovina delova kompatibilnih sa Mac OS-om (pri modifikaciji postojećeg ili kupovini novog računara), sklapanje „mašine” i samostalna instalacija OS X na nju. Ukoliko niste iskusni u istraživanju na internetu, ne poznajete dovoljno dobro hardver i različite vrste softvera, kao i proceduru sklapanja računara, pre upuštanja u ovu avanturu savetujemo vam da se prethodno dobro „potkujete” iz pomenutih oblasti.

Izbor verzije Mac OS-a X

Mac OS X (deset) je u svom životnom veku od 2001. godine do sada imao dosta iteracija (od verzije 10 do 10.9, sa mnogo verzija i podverzija između), od kojih nisu sve PC kompatibilne. PC kompatibilne verzije su one počevši od 10.4.7, pa sve do poslednje 10.9.2, zahvaljujući Appleovom prelasku sa PowerPC na x86-64 arhitekturu hardvera 2005. godine.

Iako se online mogu naći resursi za pravljenje Hackintosh računara sa većinom kompatibilnih verzija OS X-a, savetujemo korišćenje poslednje verzije (10.9.2), za koju smo se i mi odlučili, osim ako nemate neki jako bitan razlog koji vas vezuje za specifičnu raniju verziju. Razlozi za ovaj savet su jednostavnije pronalaženje hardvera, veća podrška online zajednice, i što je najbitnije lakši/kraći proces pripreme i instalacije najnovije verzije OS-a, kao i drajvera.

Odabir hardvera

Izbor hardvera treba da ispuni dva kriterijuma – treba da ispuni naše potrebe, ali i ujedno bude kompatibilan sa Mac OS-om. Ovaj deo procesa, sam odabir i sklapanje može izgledati zastrašujuće. Ukoliko to do sada nikada niste radili, može vam izgledati kao sklapanje slagalice sa sitnim delovima, kod koje svi delovi izgledaju kao mogući sastavni, a u stvari nisu. Za prevazilaženje straha preporučujemo uporno iščitavanje online resursa.

Šta neke opcije čini boljim od drugih? Kada Apple sastavlja svoje konfiguracije, u velikom broju slučajeva, to su manje ili više komponente koje se mogu naći i u slobodnoj prodaji, a neke su često i iste. Takođe, postoje komponente drugih proizvođača (tzv. Third Party hardware) koje imaju native podršku za Mac OS. Ovo znači da Apple ili druge firme obezbeđuju drajvere za određenu komponentu, što se svodi na to da se bilo koja komponenta može koristiti ukoliko za nju postoji drajver kompatibilan sa Mac OS X-om. Pored toga, postoji i dosta ljudi koji razvijaju open source drajvere da bi hardver koji na drugi način nema podršku mogao biti upotrebljen. Iako je na ovaj način obuhvaćeno svega nekoliko procenata postojećeg hardvera na tržištu, izbor je mnogostruko bolji nego na počecima. Sada su podržane mnoge matične ploče, grafičke karte i procesori, a sve zahvaljujući kombinovanim naporima zajednice koja se okuplja oko ovog projekta.

Sledeće pitanje koje se postavlja je „Kako znati šta jeste, a šta nije kompatibilno?”. Kao što smo već spomenuli, ukoliko je Apple tu komponentu već koristio, to je dobar znak da se može koristiti pri buildu. Ukoliko želimo da budemo potpuno sigurni, obavezno je potrebno proveriti sve moguće online resurse. Primera radi, nama je dosta pomogao sajt TonyMacx86, odnosno njihova sekcija Buyer’s Guide (http://ow.ly/vPt3u). Tu možete videti spisak različitih „gotovih” konfiguracija (testirane kao sklopljene) i spisak svih (poznatih) kompatibilnih komponenata. Za verziju 10.9.2 OS X-a pogledajte spisak „Building a CustoMac: Buyer’s Guide April 2014”. Izbor među „gotovim” konfiguracijama je podeljen prema sličnim Apple proizvodima. Tako imamo CustoMac Mini i CustoMac Mini Deluxe (mini-ITX) koji predstavljaju par za Mac Mini, CustoMac (mATX) i CustoMac Budget (ATX) koji su zamena za iMac, a tu su i moćnije varijante CustoMac Pro (ATX) i CustoMac Pro Socket 2011 (E-ATX) koje treba da pariraju Macu Pro. Ukoliko ispratite ove preporuke, ne bi trebalo da bude problema s drajverima.

Radi pravljenja spiska potrebnih komponenti, ukoliko budete pravili svoj izbor/presek koji je različit od pomenutih gotovih konfiguracija, potrebno je da okvirno znate šta bi od komponenti na njemu trebalo da se nađe. U jednu tipičnu modernu konfiguraciju ulaze sledeće komponente: matična ploča, procesor, memorija, kućište, napajanje, optički drajv, hard disk i grafička karta. Opciono mogu da se ubace i SSD, WiFi i Bluetooth radi boljih performansi i veće upotrebljivosti računara u različitim uslovima.

Podešavanje BIOS-a

Prvi korak pre početka instalacije je podešavanje određenih opcija u BIOS-u. Da bi instalacija prošla kako treba, potrebno je proveriti i modifikovati po potrebi sledeće opcije: Quick Boot, SATA Config, Boot Device Order i Hard Disk Priority. Quick Boot ili kako se nekad drugačije naziva Fast Boot treba da bude isključen (Disabled), a obično se nalazi u Advanced sekciji BIOS-a. SATA konfiguracija bi trebalo da bude podešena na AHCI režim rada, što je i predefinisani slučaj sa većinom novih ploča, ali ne škodi proveriti i napraviti izmene po potrebi. Boot Device Order bi bilo zgodno podesiti tako da prvi uređaj bude onaj sa koga se butuje instalacija (optički uređaj ili USB fleš), a zatim disk na koji se instalira (SSD ili HDD). Hard Disk Priority je potrebno podesiti kod određenih ploča koje ovu opciju imaju, po redosledu u kom želimo da se hard diskovi i ostali kompatibilni uređaji poput USB flešića i USB HDD-a butuju, a sve to radi nesmetane instalacije.

Priprema softvera

Instaliranje Mac OS X na PC-ju zahteva nešto više „gimnastike” no što je slučaj na Apple računarima. Za početak instalacioni medij mora da se pripremi na određeni način. Mi smo koristili metodu instalacije Mac OS X 10.9.2 Mavericks pomoću UniBeasta sa USB fleša, pa ćemo i opisati pripremnu proceduru te metode. Za početak je potrebno preuzeti originalnu verziju OS-a (besplatno) sa Apple App prodavnice. Ukoliko nemate Mac računar, sigurni smo da, kada se već interesujete za ovu priču, među prijateljima imate barem jednog koji će vam rado učiniti uslugu i pozajmiti svoj računar na sat vremena. Pri preuzimanju obavezno apdejtovati instaler na verziju 10.9.2 ukoliko je već prethodno preuzimana verzija 10.9. Zatim sa sajta TonyMacx86 preuzeti poslednju verziju UniBeasta (http://ow.ly/vPCH9) i MultiBeasta (http://ow.ly/vPCOu). Ukoliko je potrebno, skinuti i DSDT fajl (The Differentiated System Description Table) za model ploče koja se koristi.

Kada smo preuzeli sve potrebne delove, možemo preći na pravljenje butabilnog flešića. Priključiti fleš veličine od 8 GB (ili veći) na Mac i otvoriti Disk Utility. Odabrati fleš na koji snimamo instalaciju i kliknuti na tab Partition. Iz padajućeg menija odabrati „1 Partition”, a zatim kliknuti na Options i izabrati opciju Master Boot Record. Nazvati flešić po želji (recimo HackOS 10.9.2) i podesiti da se formatira u Mac OS Extended (Journaled) tip particije. Nakon particionisanja i formatiranja fleša, proveriti još jednom da li je instaler za Mac OS X 10.9.2 u folderu Applications. Nakon toga otvoriti UniBeast i odabrati opciju Mac OS X 10.9, sa opcijom da ukoliko koristimo starije ploče uključimo i Legacy USB Support. Pravljenje butabilnog fleša traje između 20 minuta i jednog sata. Online mogu da se nađu i uputstva za pravljenje butabilnog fleša sa Linux i Windows operativnih sistema, ali se strogo preporučuje da se operativni sistem pribavi na legitiman način.

Detalji i modifikacije

Mi smo koristili „proveren” hardver za potrebe pravljenja ovog teksta, osim potpuno kompatibilne ploče koju nismo uspeli da nađemo na tržištu zbog ograničenog vremenskog roka za sastavljanje mašine i sam test. Model ploče koju smo koristili na testu imala je BIOS koji je bilo potrebno pečovati pre no što je instalacija bila moguća. Bez pečovanja, instalacija bi pre ulaska u grafički deo rebutovala računar. Proces pečovanja BIOS-a nije mnogo komplikovan, ali s obzirom na to da uključuje zamenu BIOS-a, mora se biti izuzetno pažljiv pri radu, jer greške mogu dovesti do neupotrebljive ploče. Za proceduru pečovanja potrebno je poznavanje procesa instalacije Windows operativnog sistema (zamena BIOS-a za taj model ploče radi se samo iz Windowsa), poznavanje rada u Command Promptu i dobru koncentraciju. Ukoliko neka od komponenti vašeg hardverskog izbora bude na bilo koji način nestandardna, tri puta proverite rešenja pre nego što ih primenite, zato što User Made problemi ne upadaju u uslove garancije.

Instalacija

Kada su svi pripremni koraci gotovi, sledi instalacija. Ukoliko je u BIOS-u sve podešeno kako treba, but sa fleša će rezultirati instalacionim dijalogom Mac OS 10.9.2. Nakon izbora jezika interfejsa, pre sledećeg koraka potrebno je formatirati disk na koji se instalira. Klikom na Utilities Menu i izborom na Disk Utility stižemo do interfejsa za upravljanje diskovima. Selektovati željeni disk i formatirati sa sledećim parametrima: u Partition tabu odabrati „1 partition” iz padajućeg menija (ili dve, tri, onoliko koliko želimo), odabrati Mac OS Extended (Journaled) i potom u Options podesiti da je šema particije GUID Partition Table. Sada kada je disk spreman za instalaciju, možemo nastaviti dalje. Nakon završetka instalacije rebutovati mašinu, ali butovati opet sa USB flešića, ali iz but menija odabrati disk na koji je instaliran OS.

Instalacija drajvera

Nakon buta, neophodno je instalirati drajvere potrebne za normalan rad računara. Za ovu svrhu pomoćna alatka nam je aplikacija MultiBeast. Startovanjem aplikacije dolazimo do interfejsa gde je potrebno izabrati opcije koje odgovaraju našoj konfiguraciji. Generalno je potrebno u Quick Start tabu podesiti neku od DST opcija u skladu sa matičnom pločom koju smo koristili za Build, u Drivers tabu odabrati najverovatnije samo Audio i LAN (pod uslovom da je ostatak komponenti standardan), i u Customize tabu Hibernate Mode na Desktop režim, uključiti opcije Generate CPU States i Use KernelCache. Postavke obavezno snimiti, radi dodatnih podešavanja, i to svaki put kada nešto izmenimo. Moguće je čak i uvek snimati u poseban config fajl svaku iteraciju, radi lakšeg Trial & Error ispitivanja. Nakon toga kliknuti na Build i Install, a posle završetka restartovati mašinu i proveriti da li sve komponente rade valjano.

Update

Kod Mac OS X Mavericks Hackintosh Buildova proces Updatea je bio prilično lagan i bez problema. Kao i ranije, jedino je potrebno ponovo instalirati drajvere za sve specijalne uređaje za koje OS nema drajver sam po sebi, poput grafičkih kartica, mrežnih adaptera i audio-interfejsa.

Rešavanje problema

Kod ovog tipa ekstremnog softverskog modovanja stvari pođu po zlu jako često. Retko kad se desi da pri Buildu sve prođe bez i najmanje dileme. Najveći deo rešavanja problema radi se pomoću metoda probe i greške. Neku vrstu pomoći uvek možemo pronaći na InsanelyMac (www.insanelymac.com/forum) i TonyMacx86 forumima. Od velike pomoći može biti i rBoot Rescue CD koji je takođe razvio TonyMacx86, a služi za butovanje, kada prestane da radi. Bitno je biti revnostan i zapisivati šta je sve isprobano, da ne bi ušli u zamajac ponavljanjem iste greške. Nakon što se namesti sve i proradi kako valja, savetujemo kloniranje diska. Sav naš hardver je radio, ali je nakon dodavanja WiFi mrežnog adaptera (USB) Hibernate i Sleep prestao da radi kako treba.

• • •

Na kraju ovog procesa možemo s lakoćom da kažemo da je Hackintosh predviđen za velike entuzijaste, za razliku od Mac računara koji su za one koji vole komfor i nemaju živaca, potrebe (možda i znanja) da se cimaju oko problema koje donosi ovaj način korišćenja Mac OS-a. Prema našem mišljenju, ovo je predivna alternativa kupovini zvaničnog Apple proizvoda i izazov koji nagrađuje. Posebno je koristan u edukativne i eksperimentalne svrhe.

Petar LONČAREVIĆ