Kad smo onomad opisivali prethodnu point & click avanturu iz pen-and-paper RPG sistema The Dark Eye (Chains of Satinav, SK 8/2012), prošli smo kroz check-listu neambicioznih očekivanja, klasičnih za tadašnju nemačku scenu. Da vidimo opet: „Generička i neinteresantna priča?” Pa, ne baš, upravo suprotno. „Ubitačno nezanimljivi i prazni likovi?” Hm, možda poneki sporedni, ali ne zapravo. „Fetiš na vile?” Jok, skresano u potpunosti. „Odsustvo duha i čudan nemački „humor”?” Prvo je i te kako unapređeno, a ovo drugo je smanjeno ili izostavljeno u potpunosti. „Loša i neprirodna glasovna gluma?” Opet, njet. „Fenomenalna grafika?” Narafski...

Iako se direktno nadovezuje na finale prve igre, Memoria je tip nastavka koji se u potpunosti može posmatrati i kao zasebna priča. Nakon bezuspešnih pokušaja da svoju prijateljicu Nuri transformiše iz obličja gavrana nazad u vilinsko, očajni junak prvog dela, Geron, obraća se misterioznom Tulamidskom putujućem trgovcu Fahiju, koji je u posedu spasonosnih čini. Nagrada, međutim, dolazi sa cenom. Fahi pristaje da pomogne našem čarobnjaku-pripravniku samo ako mu reši prastaru tulamidsku zagonetku, oko sudbine princeze Sadje kojoj se gubi svaki trag u zvaničnim analima zemlje Aventurije. Fokus priče je, iz tog razloga, otkrivanje njene ultimativne sudbine, opsesivnih motiva da bude upamćena kao istorijska ličnost, kao i razloga zbog čega nije ostavila traga u drevnim spisima na način na koji je planirala.

Iz ovakvog zapleta je jasno da se struktura igre zasniva na naizmeničnom smenjivanju vođenja dva glavna junaka između kojih je ogroman vremenski jaz, bez mogućnosti da sami utičete kojeg od njih dvoje ćete u datom trenutku voditi (igra ovo odrađuje linearno). Dok ćete se Geronom uglavnom šetkati u ograničenom području glavnog grada kraljevstva Andergast (poznatom iz prve igre), sa princezom Sadjom ćete se upustiti u šire istraživanje drevnih lokacija Avanturije, koji obuhvataju ruševine grada Fasara, mračne šume u podnožju planinskog venca pod imenom Raštulski Zid, utvrđenje Drakoniju, demonsku pustinju Gorijan i klimaktičnu završnicu u kojoj će se isprepletati sudbine junaka iz „sadašnjosti” i onih od pre pola milenijuma. Priča, odnosi likova, dijalozi, neočekivani obrti i još neočekivana produbljavanja osnovne radnje urađeni su sjajno. Igra vas stalno vuče da otkrijete šta se desilo nesuđenoj junakinji prvog Čarobnjačkog rata (i njenom vernom pratiocu, pričljivom čarobnjačkom štapu), kao i da li će Geron uspeti da pomogne svojoj baksuznoj prijateljici na vreme, pre nego što njena transformacija u pticu postane nepovratna.

Osnovni elementi igranja iz prvog dela ostali su nepromenjeni (i ne odskaču od standarda za point & click avanture), uz klasične operacije sa inventarom, ’Space’ tasterom za iscrtavanje hot spotova po ekranu, i interesantno odrađenim interaktivnim „dnevnikom” u vidu ilustracije koja se progresivno otkriva, i koja sadrži opise svih bitnih događaja, likova i njihovih odnosa iz zajedničke hronologije priče. Glavni feature od ranije, specijalne veštine kojima utičete na određene likove ili predmete unutar scena ili inventara proširene su sa nekoliko novih Sadjinih moći (aktiviranje magičnih predmeta, pretvaranje manjih živih bića i biljaka u kamen i obrnuto, i sposobnost usađivanja različitih vizija drugim likovima). Ovo potonje predstavlja interesantnu novinu u serijalu, i odnosi se na pravilni odabir tri (od mnoštva ponuđenih) elemenata na ekranu, čijom fuzijom je potrebno naterati određene likove na željeno ponašanje ili odrađivanje potrebnih radnji. Sama igra je, inače, prilično teška i izazovna, i ne gubi vreme da vas tapše po ramenu i vodi za ruku, već vas od samog početka baca u kotao raznih „koski” koje izgledaju naizgled nerešivo, čak i ako ste sigurni da se pokušali sve moguće kombinacije dostupnih predmeta. Zagonetke i problemi, iako zaguljeni, uvek počivaju na logičnim postupcima i radnjama, i zahtevaju potpuno ovlađivanje svim elementima igranja (što se pre svega odnosi na pomenute Geronove i Sadjine specijalke, koje uvek treba imati na umu prilikom susreta sa potencijalnim logičkim ćorsokacima).

Prepoznatljivi vizuelni pečat poznat od ranije prisutan je ponovo, i ogleda se u predivno iscrtanim, koloritnim scenama i lokacijama koji vrve od živopisnih detalja. Zbog specifične grafike, koja potencira upadljivo statične scene (kao da je namera autora bila da vas provedu kroz galeriju umetničkih slika), ponovo ne možemo ništa da zamerimo ukočenoj i isprekidanoj animaciji likova i pozadinskih elemenata (koja zapravo dodaje na šarmu celoj stvari). Zvučna obrada je odlična, muzičke teme su odgovarajuće i nenapadne, a isto važi i za glasovnu glumu, koju, iako daleko od nekih stelarnih bravura, više ne krasi nepodnošljivo iritantno ili nezainteresovano otaljavanje posla.

Generalno pozitivan utisak jedino (i to ne baš neznatno) kvare nedopustivi tehnički propusti koje je teško zamisliti u jednoj, gotovo full-2D igri današnjice. Ovo se odnosi na konstantno seckanje i kočenje prilikom smenjivanja ekrana ili pri odrađivanju nekih specifičnih radnji, što će starije igrače podsetiti na vremena kada su se cele igre strimovale sa CD-ova, sa stalnim učitavanjima i zastajkivanjima da se čitač „probudi” i odradi ono što mu je zapoveđeno (ovo je bilo karakteristično i za prvu igru, ali čini se ne u tolikoj meri). Bez obzira na to da li je u pitanju bag, problemi sa optimizacijom ili nešto treće, Daedalic je, kao i u slučaju nekih skorašnjih ostvarenja, ponovo požnjeo veliku količinu kredita za ubuduće, pa očekujemo da će dotični propusti biti ispeglani u očekivanom nastavku sage.

Aleksandar DINIĆ