Pismeni sastav „apokalipsa kao šansa” počeo bih od svima omiljenih živih mrtvaca.

Da li moderne video-igre u dovoljnoj meri pripremaju omladinu za globalnu kataklizmu i Armagedon? Prema mom mišljenju, ne, ali s obzirom na to da je tu ulogu efektivno preuzela stvarnost, opasnosti od velikog šoka nakon padanja zavese nema.

Svaki bitni igrački lore, od Mechwarriora, preko Mass Effecta do Warhammera 40K, ima tačku u mitološkom tajmlajnu u kojoj dolazi do sveopšte i potpune regresije, raspada sistema, prestanka funkcije hiper-pogona i zaranjanja u dementnu izolaciju, paganizam i toleranciju izopačenosti. Mislim da je lore čovečanstva na Zemlji prekoračio preko tog praga, i da je dobronamernom čoveku ostalo samo da se nada kablangu ili ekstraplanetarnom egzilu, za kojeg još nemamo uslove.

Prve znake regresije ne treba tražiti dalje od sopstvenog praga. Rođen sam u zemlji koja je proizvodila borbene avione, gradila hidrocentrale po Aziji i Africi i imala funkcionalni nuklearni reaktor; u toj zemlji danas ne mogu da sednem u voz i pređem distancu od 100 kilometara a da se taj voz ne raspadne. Gledajući dalje i zanemarujući tehnologiju, ne mogu da se načudim kako svet lako pristaje na globalnu prismotru, bogaćenje jednog promila, nekontrolisane likvidacije iz bespilotnih letelica i upravljanje iz trulog centra. Čak su i stari ljudi prestali da govore kako je svet otišao k vragu, valjda od stanja permanentne zabezeknutosti. Mislim da ih ne bi iznenadilo ni kada bi golubovi u parku počeli da ih napadaju i kljucaju do smrti. Sveopšta, apsolutna regresija bila bi jako smešna da se dešava nekome drugom, recimo, silikatnim pufnama što žive na površini Titana.

Ako se procesi koji drmaju svet nastave, imaćemo nekoliko hi-tech centara i beskrajne pustopoljine zona kojima tumaraju tiberium mutanti, otprilike kao u poslednjih nekoliko Command & Conquera. U našoj pustari automobili će, pokretne stepenice, poljoprivredne mašine i drugi relikti prošlog doba, rđati na sve opasnijem suncu, a diplomci Sega Megadrive univerziteta ponosiće se činjenicom da znaju da se kitnjasto potpišu prutom po blatu.

Snaga i predvidljivost ove sunovratne spirale čini razmišljanje o nekom vidu apokalipse razumnim vidom potrošnje umnih resursa. Kraj sveta nije razlog za brigu, već za zavrtanje rukava, podešavanje oboda šešira i prošaputavanja rečenice „sada ja nastupam...”. Moji prijatelji često se smeju poslovici „nema nam spasa ako uskoro ne dođe do smaka sveta”, čemu se možete pridružiti i vi. U stvari ti, što ti persiram kada je situacija ovako ozbiljna.

Morbidni pismeni sastav „apokalipsa kao šansa” počeo bih od svima omiljenih živih mrtvaca. Zombi apokalipsa naprosto nema konkurenciju kada je u pitanju zbir faktora uzbuđenja, potencijala za privredni i socijalni oporavak i poneko spasenje duše. Biće malo ljudi, živeće se u izolovanim zajednicama, a uz dovoljno municije i podzemna skladišta „Knjaz Miloša”, nas nekolicina imunih lasno će iskulirati nekoliko teških godina i postaviti temelje fine male postapokaliptične teokratije.

Asteroid ili kometa bili bi ubedljivo najdosadnija varijanta apokalipse. Masivni zvekete i ćao, nikome ne bi zapali ni opanci ni obojci, a jedino bi bubašvabe profitirale. No, delimičnu destrukciju, recimo, nalet masivnog para asteroida, od kojih bi jedan zveknuo u Atlantik a drugi u Pacifik, i čiji bi cunamiji zbrisali naše prirodne i priobalne zapadne neprijatelje, ne stavljam u apokaliptičnu fioku, već na čiviluk na kome držim omiljenu garderobu.

Crna rupa koju bi uzrokovao ciklotron u Cernu (Wahnstrom incident!) bila bi prilično interesantna opcija. Ne tako zanimljiva kao invazija vanzemaljaca, ali bolja od Grey Goo scenarija u kome bi nas inteligentne nano-mašinice oglodale do atoma.

Naposletku, tu je biblijski Armagedon, podvrsta apokalipse na čiji pomen moji prijatelji koji su evoluirali od majmuna prevrću oči i kriče viseći sa niskih grana. Moje društvo iz „diamond” foldera u duševnom albumu sa slikama, koje je bog otac stvorio po sopstvenom obličju, jedino u takvom raspletu vidi smisleni konjec filma. A šta ja mislim? Probajte da pogodite iz prvog puta, čime biste stekli pravo da mi kažete „znao sam” ako se jednom sretnemo u razmeni štavljenih koža za jabuke i sir.

U sledećem broju čitajte kako sam se osećao prvih nekoliko decenija po dolasku na Zemlju i šta sam običavao da kažem vašim davnim biološkim precima dok sam ih učio kako da istopljenu bronzu izliju u vrhove strela i čiviluke sa tupim ivicama koji ne buše kape od kostreti i krzna.

Miodrag KUZMANOVIĆ