Ako ste istinski ljubitelj sportskih ostvarenja, onda vam sigurno smeta to što autori igara sem fudbala, košarke, hokeja, tenisa i golfa ne posvećuju nikakvu pažnju ostalim sportovima. Zar ne bi bilo lepo da imamo, bar ponekad, neku reprezentaciju vaterpola, rukometa ili odbojke? Bilo bi, ali izgleda da je potražnja za ovim sportovim mala ili je (u šta čisto sumnjamo) veoma teško napisati algoritam koji će se baviti simuliranjem dešavanja na igračkom polju.

Ljubitelji odbojke još su i imali prilike da se sreću sa svojim omiljenim sportom. Zasluge za takvo stanje stvari idu kompaniji Video System, koja je krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka kao na traci izdavala igre sa ovom tematikom.

Super Volleyball

Sve je počelo 1989. godine, kada se na tržištu pojavio Super Volleyball (www.romnation.net/srv/roms/58017, 480 KB). Arkadna orijentacija, četiri igrača (po timu) na terenu, od kojih aktivno upravljate jednim, dok drugi samo služi za ispucavanje udaraca, jednostavne kontrole i velika zaraznost osnovne su karakteristike igre. Vodite reprezentaciju Japana i cilj vam je osvajanje titule svetskog šampiona. Od nje vas deli šest mečeva i svaki put sve teži početni uslovi, pošto svaki meč (sem prvog) započinjete sa određenim zaostatkom u odnosu na protivnika u odlučujućem setu, koji se igra na 15 dobijenih poena.

Na raspolaganju vam stoji nekoliko različitih vrsta servi i udaraca (tu je i čuveno „kuvanje”), a protivničke napade moguće je blokirati združenim skokom ispred mreže. Kao što rekosmo, na terenu se nalaze četiri igrača, koji u većini situacija deluju autonomno. Recimo, primača je potrebno postaviti na pravo mesto i pritisnuti taster za pucanje kako bi odigrao udarac, ali će on sam odigrati loptu potrebne jačine ka svojim saigračima. Isto je i prilikom podizanje lopte za napad, kada igrač u pravom momentu jedino treba da izvede (i izabere) udarac.

Iako ne donosi izbor timova/reprezentacija i mnoštvo igračkih modova, Super Vollebay predstavlja sasvim zabavnu i zaraznu igru. Dodaćemo da su tehničke karakteristike sasvim prosečne, te da se akcija (teren) gleda „sa strane”.

Power Spikes

S obzirom na to da je prva igra dobro prošla na matičnom (japanskom) tržištu, nastavak se 1991. godine pravio i u verzijama za ostatak sveta. Na prvi pogled, Power Spikes (www.romnation.net/srv/roms/57355, 2,5 MB) vrlo je sličan originalu. Timove ponovo čini po četiri igrača, a akcija se i dalje posmatra „sa strane”. Međutim, odmah se uočava lepša grafika – modeli igrača imaju mnogo više detalja, ali je i publika animirana, što donosi bolju atmosferu. Na početku se nudi izbor jedne od devet reprezentacija koje, nažalost, nisu predstavljene pravim igračima iz tog vremena.

Gameplay je doživeo sitnije izmene, pa je igranje sada još dinamičnije, naročito zato što poeni mogu da potraju i po nekoliko prebacivanja. Umesto dva, Power Spikes koristi samo jedno akciono dugme putem kog se vrši i serviranje i smečovanje, kao i pozivanje igrača u blok. Posebno nam se svidelo to što ostali igrači iz tima uzimaju većeg učešća u igri, baš kao i situacije u kojima je akcije potrebno započinjati (ali i završavati) duboko iz svog polja.

Power Spikes II

Na treći deo čekalo se sve do kraja 1994. godine. Power Spikes II (www.romnation.net/srv/roms/57354, 4,06 MB) nije doneo novine na polju gameplaya, pa je odigravanje mečeva gotovo identično kao u prethodnom nastavku. Za izvođenje udaraca i dalje se koristi samo jedan taster, na terenu se nalaze po četiri igrača, dok akciju i dalje pratimo iz perspektive sudija za zapisničkim stolom (čitaj: „sa strane”).

Baš kao i sve igre koje su se na tržištu pojavile sredinom devedesetih godina, i Power Spikes II krase krupni sprajtovi i opšti kičeraj. Boje su prenaglašene, publika se trese i skače kao da je polivaju vrelom vodom, pa je u pojedinim momentima veoma teško videti loptu i proceniti njen let. Nepreglednom prikazu donekle pridonosi i „nervozan” skrol ekrana, odnosno brzina leta lopte, koja je čas spora, a čas preterano brza.

Najveći novitet koji Power Spikes II donosi jeste mogućnost igranja tri različita turnira. Na meniju se nalaze osam muških, ali i osam ženskih reprezentacija (u oba slučaju u pitanju su iste zemlje). Ipak, najveće iznenađenje predstavlja osam ekipa iz „budućnosti”, čiji igrači nose nekakve kibernetičke implante i poseduju oklop. Umesto na poene, mečevi se ovde igraju na oduzimanje energije, a postoji i mogućnost odigravanja specijalnih poteza koji uključuju električne ili zapaljene lopte i slično...

Vladimir PISODOROV