Ako ste zaboravili radnju filma, to i nije toliko bitno. Sada već davne 1994. godine na bioskopska platna došao je miljenik mnogih – Džim Keri, što je sasvim dovoljno za početak. Šaljivi junak sa maskom koja ga od stidljivog i povučenog momka pretvara u zelenog polu-klovna ujedno je i glavni protagonista ove platformske igre.

Patentirano „vrtenje” u stilu tasmanijskog đavola, šunjanje, trčanje, skakanje i pesničenje bokserskim rukavicama produbljeno je cirkuskim maljem, kojim lako možete da eliminišete neprijatelje ili se probijate kroz različite prepreke. Od napasnika tu su polu-statične komšije koje se pridižu iz kreveta i pucaju, iritantni likovi koji bacaju mačke na vas, standardni ulični napasnici, pa i čudni satovi koji skaču i udaraju. Ono što igru čini tako zanimljivom jeste celokupna atmosfera, praćena skladnom muzikom i brojnim komičnim elementima. Neki od zanimljivijih su prolasci kroz ventilacione cevi, babe sa sačmarom, tipovi koji spavaju sa istom (sačmarom, ne babom) i naravno neizostavni stripoliki komentari. Jedan od retkih problema s kojim se možete susresti prilikom igranja jeste haotičnost nivoa. Iako postoje mestimični čekpointi, jedina vodilja u suštini je putanja prozora koji nisu slomljeni i zidova koji nisu odvaljeni. Ako ste već prešli određenu deonicu, izgubili život i vratili se na poslednju „overenu” lokaciju, velike su šanse da nećete imati predstavu o tome kuda dalje da idete, pošto je kretanje kroz nivoe sve samo ne pravolinijsko. Ventilacione cevi kroz koje se provlačite bacaju vas naizgled nasumično po širokim prostranstvima, a liftovi ne vode obavezno vertikalno gore-dole, te se lako možete neko vreme vrteti u krug.

Miloš KNEŽEVIĆ