Intel Core i7 920

Agresivno i uz mnogo pompe, krajem 2008. godine predstavljena je nova Intelova perjanica u desktop i workstation segmentu – serija procesora Core i7. Uz njih je predstavljena i nova arhitektura po imenu Nehalem, koja nije toliko revolucionarna kao njen prethodnik Core 2, ali donosi značajne novine. Prva jezgra koja koriste ovu arhitekturu zovu se Bloomfield, a prvi procesori imaju oznaku Core i7 920 i 940. Najbrži predstavnik koristi jezgro BloomField XE i zove se Core i7 965 Extreme Edition.

Krenućemo od najznačajnijih unapređenja. Bloomfield procesori su „native quad core” procesori, tačnije četvorojezgarni procesori kod kojih su sva jezgra interno povezana i dele resurse i podatke bez potrebe za spoljnim kontrolerima. Sva komunikacija ide preko nove interne magistrale. (Podsetimo, Core 2 Quad procesori nisu bili u suštini četvorojezgarni, već su sklopljeni od dva Core 2 Duo jezgra i povezani FSB magistralom.) Drugo unapređenje jeste integrisanje trokanalnog memorijskog kontrolera u samo jezgro, a da bi procesor komunicirao sa ostatkom računara, dizajnirana je potpuno nova magistrala QuickPath Interconect, koja staru FSB šalje u penziju. Konačno, novina je i L3 keš od 8 MB koji dele sva jezgra, dok po 64 KB L1 i 256 KB L2 keša svako jezgro ima ekskluzivno za sebe. Da li vam sve ovo zvuči poznato? Naravno, ako ste čitali o AMD-ovoj arhitekturi K10 koju koriste svi Phenom procesori, bez obzira na to da li se radi o verziji X3 ili X4. Svi ovi pojmovi su baš ovako ili veoma slično objašnjeni prilikom opisa prvih Phenoma. I „native quadcore” i nova magistrala (Hypertransport i QPI) i integrisani memorijski kontroler, čak i deljeni L3 keš. Sličnosti su tolike da se Intel čak previše ni ne trudi da negira to da je neka rešenja video kod konkurenta.

QuickPath Interconnect će koristiti svi budući Intelovi procesori i ona potpuno zamenjuje staru FSB magistralu. Preko 20 linija omogućava prenos brzinom do 32 GB/s. Ono što je važno jeste to da svi Bloomfield procesori imaju dve QPI pristupne tačke, ali samo jedna radi. Očigledno je da će isto jezgro Intel iskoristiti i za prve Nehalem procesore namenjene serverima i naprednijim radnim stanicama, naslednike Xeon procesora. Njima će raditi obe QPI veze, jedna ka čipsetu, a druga ka drugom procesoru, opet, baš onako kao što to radi AMD i njegov HyperTransport. Pomenimo to i da je brzina QPI magistrale jedna od stvari po kojoj se procesori razlikuju. Najbrži Core i7 Extreme Edition može da prebaci do 32 GB podataka u sekundi, dok jeftiniji Core i7 920 i 940 imaju QPI vezu brzine 24 GB/s.

Da ne bude da je samo radio „copy/paste”, Intel je većinu ovih rešenja unapredio. Dok AMD ima dvokanalni memorijski kontroler, Core i7 procesori imaju trokanalni, a QPI magistrala ima veći protok nego AMD-ov HyperTransport. Takođe, pored novih, u Core i7 procesore Intel je implementirao i neka svoja stara rešenja. Pre svega, vratio se HyperThreading. Nakon ne preterano uspešne pilot epizode kod Pentium 4 procesora, kada je HT umeo i da ubrza i da uspori procesor, Intel je odlučio da u reprizi poboljša HyperThreading toliko da korisnik uvek bude na dobitku, pitanje je samo kolikom, ali svakako zagarantovanom. U svakom slučaju, po uključivanju HT, Core i7 će se svakoj aplikaciji prijaviti kao osmojezgarni procesor. Zanimljivo, a da li je i dobro?

Core i7 je dobio i potuno novu power management logiku, daleko bolju u odnosu na sve prethodne SpeedStepove. Prema Intelu, u jezgru Bloomfield nalazi se mali namenski procesor koji po potrebi može menjati takt i radni napon svakog jezgra pojedinačno, a ako je potrebno, može i potpuno da ga isključi; delić sekunde kasnije, jezgro može da radi na punom radnom taktu ili čak iznad deklarisanog, ako se za tim ukaže potreba. Ovo potonje je posebno interesatno, jer ako je „klima” pogodna, menadžment potrošnje može i da overklokuje jedno ili sva jezgra! Ovu tehniku već smo videli kod mobilnih Core 2 procesora sa jezgrom Penryn. Ukoliko procesor nije previše topao a zahtevaju se maksimalne performanse, takt procesora Core i7 će porasti za 133 MHz i osigurati ubrzanje od nekoliko procenata. Još je interesantnija mogućnost da, ako logika primeti da je aplikacija „single threaded” tipa, tj. napisana tako da ne iskorišćava više od jednog jezgra, to jedno jezgro koje radi biće ubrzano za 266 MHz, čime će se obezbediti znatno brže izvršenje zadate operacije. Intel ovo naziva „Turbo mod”, pa, iako miriše na nedozvoljena sredstva (nazovimo to dopingom), za korisnika to znači sigurno i bitno ubrzanje, pa nam ne pada na pamet da se žalimo. Intel pominje i internu optimizaciju samih jezgara i bolje predviđanje grananja, što je praktično nemoguće proveriti, pa se nećemo oko toga ni truditi.

Podržani setovi instrukcija su standardni x86, x86-64, MMX, te SSE od prve pa do najnovije verzije 4.2, koja je premijerno prikazana baš kod Core i7 procesora. Sedam instrukcija iz seta SSE 4.2 namenjeno je radu sa video materijalom visoke definicije, pa treba očekivati da Core i7 na ovom polju bude ubedljiviji od svog prethodnika.

Sve navedeno stalo je u 731 milion tranzistora, a zahvaljujući 45 nm procesu izrade čip je dostigao impresivna 263 kvadratna milimetra, što je novi rekord za Intelove procesore.

Toliko o vrlinama, sada malo o manama. Za početak, Core i7 koristi samo DDR3 memoriju, i to tek osnovne modele po DDR3-800 i DDR3-1066 specifikaciji. Ovo donosi jedno razočaranje i jedan problem. U pitanju su, naime, najslabiji DDR3 moduli, što baš i ne ide uz nešto što se karakteriše kao najbolji procesor današnjice. Problem je u tome što su čak i ove slabije DDR3 memorije mnogo skuplje od ništa sporijih DDR2 modula, pa će Core i7 platforma od samog početka imati problem sa indeksom „value for money”. Drugi problem je to što je sa sa Core i7 procesorima Intel predstavio i potpuno novo podnožje nazvano LGA 1366. Podnožje LGA775 već je staro pa je ovo bilo sasvim očeivano, ali to znači da Core i7 može da se stavi samo u potpuno nove ploče, sa novorazvijenim čipsetom Intel X58 koje su sve samo ne jeftine. Još jedan minus za odnos cene i performansi koje će nuditi računari sa najnovijiom Intelovom tehnologijom.

Da bismo prikazali koliki je Nehalem napredak u odnosu na stariju arhitekturu Conroe, uporedili smo najslabiji Core i7 920 sa Core 2 Quad Q9400 koji radi na istom taktu. Pre toga, pogledaćemo šta u našim testovima donose (ili kvare) Turbo mod i HyperThreading. Prvo smo izvrteli testove na standardnim vrednostima, kada su i Turbo i HT uključeni. Nakon toga smo isključili Turbo mod i ustanovili da on donosi od 0 do čak 9 odsto poboljšanja, što u proseku iznosi 5 odsto. Zatim smo isključili i HyperThreading i dobili interesantne rezultate. U igrama, koje su poznate po tome što još ne umeju dovoljno da iskoriste više od dva jezgra, rezultati su skočili do 8 odsto. Četiri jezgra koja se ponašaju kao osam, dakle, nikako ne odgovaraju igrama. U „ozbiljnim” aplikacijama situacija je bila potpuno drugačija – isključivanje HT „pojelo” je 4 do 12 odsto performansi. Zaključak je jasan: za ozbiljne korisnike HT je odlično unapređenje, ali su igre pokazale da ni nova verzija HyperThredinga nije savršena i da ponekad njegovo uključivanje donosi usporenje. Korisnik će očigledno morati da podesi svoj Core i7 sistem prema sopstevnom afinitetu, tj. softveru koji koristi.

Pri poređenju sa C2Q Q9400 situacija je bila mnogo jasnija. Zahvaljujući moćnijem memorijskom kontroleru i boljoj vezi samih jezgara unutar Bloomfield čipa, Core i7 920 postigao je znatno bolje rezultate. Ima i ekstrema, poput WinRAR-a, koji je pokazao skoro duplo ubrzanje, a, s druge strane, kod Windows Movie Makera očigledno nema koristi od višejezgarnih procesora.

Konačni zaključak je da arhitektura Nehalem nesumnjivo nije revolucionarna poput Core 2, ali je njeno značajno unapređenje. Ipak, čini nam se da je naglasak bio na multithreading aplikacijama, gde je skok performansi najveći. Ako pored toga dodamo i impresivni trokanalni memorijski kontroler, dobijamo odličan procesor za serversko okruženje, gde su ove dve komponente od najveće važnosti. Ako uzmemo u obzir i drugi QPI link, sve nam se više čini da su prvi Core i7 procesori namenjeni, pre svega, serverima.

Cena je posebna priča. Dok je Core i7 920 relativno povoljan, X58 ploče i DDR3 memorija nisu. Pogled na Intelov plan, tzv. „roadmap” otkriva da se tek za sredinu 2009. godine planiraju pristupačniji procesori i odgovarajući čipsetovi i matične ploče bazirane na tehnologiji Nehalem. Uzgred, tada će se pojaviti i novi socket, što je još jedan pokazatelj da sve ovo što je trenutno prikazano nije namenjeno široj publici. Svakako, pred Nehalemom je budućnost, ali ne bliska.

Saša UZELAC