Internet i piraterija

Koga štite autorska prava?

Reding, država Masačusets, SAD. Lokalni bioskop u gradu na severu države. U praznoj sali mladi prodavac karata i njegov drug, bez ikakve želje za profitom, postavljaju kameru na stativ, a kabl iz nje povezuju direktno na izvor zvuka u sobi kinooperatora. Kamera snima sa platna dugo očekivani film „Mračni vitez”, koji je upravo stigao u sve američke bioskope . Kroz samo nekoliko sati, hiljade ljudi širom sveta skidaće fajl the.Dark.Knight.Telesyinc.2008.avi, dok će kompanija Warner Bros beležiti manji profit nego što bi to bilo da pomenuti mladi momci nisu, pod uticajem anticopyright filozofije, učinili ovo krivično delo. Na drugom kraju sveta, u Nišu, debeli pijačni prodavac, žrtva tranzicije, apsolutno nesvestan postulata piratske underground kulture i nezainteresovan za milionske gubitke filmske industrije, prodao je već petnaest kopija očajno prevedenog „Mračnog viteza”, sa još pet filmova na istom DVD-u, i to za 200 dinara. Ovo može biti bilo koji grad i bilo koje digitalno izdanje: film, igra, softver, muzika, ali glavni akteri nevidljivog rata uvek su isti – industrija protiv pirata.

Rat je počeo davno. Akt nelegalne upotrebe tuđih kulturnih tvorevina označavan je kao piratski mnogo pre prvog zakona o pravima autora – Statuta kraljice Ane iz 1710. godine, koji je donet u Engleskoj. Upotreba reči piraterija u ovom kontekstu datira još iz 1603. godine, kada su kao pirati obeležavani i oni koji kopiranjem knjiga krše monopol jedine institucije u Kraljevstvu (Stationer’s Company) ovlašćene za tu delatnost kraljevskim ukazom iz 1557. godine. Glavni argument današnjih pirata bio bi jednako kontroverzan i primenjiv u to vreme kao što je i danas. Da li zakoni zaista štite autore od krađe, ili su pisani u korist maksimizacije profita izdavačkih kompanija, na koje se obično gleda kao na bezdušne tvorevine postkapitalističkog društva?

Pre nego što uopšte pokušamo da damo odgovor na ovo pitanje, moramo razjasniti šta su to autorska prava, a njih nije lako definisati, jer objašnjenje autorskih prava zavisi od onog ko ga daje. Ako se opredelimo za mainstream verziju, od koje svakako treba početi, jer ona je potkrepljena zakonom, reč je o pravima koja autoru garantuju potpunu kontrolu nad svim aspektima ideje koju je preneo na neki fizički medijum. To znači, na primer, da autor neke knjige sam odlučuje ko će je objavljivati, da li neko sme da napiše nastavak ili da je pretoči u film i, ono što je najvažnije, ko sme da zarađuje na njoj. Iz prethodne konstantacije elementarna logika nam govori da je svaka upotreba nečijeg kreativnog dela, mimo njegove dozvole (koja se najčešće stiče kupovinom autorskog proizvoda), ili umnožavanje i prodaja nezakonit čin, jednostavnije rečeno krađa. Međutim, većina mušterija onog debeljka pomenutog u uvodu ne razmišlja o legalnosti svoje transakcije. Ni korisnici Rapidsharea i sličnih servisa ne dumaju o (ne)zakonitosti svojih akata. Nameće se pitanje zašto je to tako? Zašto većina ljudi krši zakon samo kada je digitalni sadržaj u pitanju, i to radi toliko često da o tome i ne razmišlja?

Ideolozi anticopyrighta voleli bi da je tako zbog svesti ljudi o prirodi eksploatacije ideja od strane zlih korporacija, koje su uspele da otuđe i nešto tako apstraktno i blisko ljudskoj duši i da ga prodaju po nerealnim cenama. Po njima, ideje je nemoguće materijalno-vrednosno proceniti, a izdavači ih precenjuju. Možemo dodati i to da onda ispada da ih pirati potcenjuju, praktično poklanjajući tuđu kreativnost. Pravi odgovor daleko je jednostavniji. Ljudi ne osećaju da su učinili krađu, osim ako baš ne prisvoje nešto materijalno i time ga oduzmu od vlasnika. Kada govorimo o copyrightu, baratamo apstrakcijama. Na primer, automobil je materijalna stvar i ako ga neko ukrade, legalni vlasnik ga više nema. Međutim, ako skinete krekovani softver sa Interneta, vlasnik licence može ga i dalje koristiti i prodavati. To je jedan od vodećih argumenata zagovornika piraterije. Problem sa ovim argumetnom je sabiranje baba i žaba. Ako poređenje krađe auta sa softverom zamenimo upoređivanjem krađe jednog kolača u poslastičarnici i skidanja krekovanog softvera, dobijamo jasniju korelaciju: kao što je poslastičar naumio da proda svoj pojedinačni kolač, tako su i tvorci nekog programa naumili da prodaju svaku njegovu kopiju. Ako ne želite da kupite kolač, napravite ga sami. Ako želite besplatan registry cleaner, bacite se na programiranje ili nađite freeware.

Svetska globalna Mreža je apstraktna stvar, tako da prosečni korisnici čak i ne kažu da imaju pristup njoj, već oni govore da „imaju” Internet. Samim tim, najjednostavniji odgovor je da se okreću pirateriji jer nisu ni svesni da praktično uzimaju za „next to nothing”, a često i potpuno besplatno, nečije kreativno delo. Kada se ovome doda finansijska situacija građana zemalja poput naše, što je, u stvari, i najbitnije, nije ni čudo što će ljudi radije izdvojiti desetostruko manju sumu za piratsko izdanje. Kompjuterski pismeni građanin Srbije sa prosečnom platom ili ne daj bože student, suočen sa nadrealnom vrednošću potrošačke korpe i gotovo dnevnim rastom cena i poskupljenjima struje čiji je tempo brži od promene svetala na semaforu, ima dve mogućnosti: da se spusti evolucionom lestvicom i bavi samo pitanjima opstanka, poput šimpanze, ili da pokuša da ostane čovek koji neguje svoje duhovno-tehnološke potrebe. Ako se odluči za drugu varijantu, to bi pretpostavilo kulturlni minimum od nekoliko filmova i dve igre mesečno. Budući da bi ga samo jedna igra koštala 30 evra, najočiglednije rešenje je i jedino.

Ova ekonomska komponenta priče važnija je od filozofsko-ideološkog aspekta. Dok industrija optužuje pirate da kradu nečije delo i proizvod, ovi se brane argumentima koji su postali temelj svojevrsne cyber supkulture. Ali, kada se sve to ostavi po strani, ostaje činjenica sa puno nula: dok kompanije gube milione dolara, milioni ljudi mogu sebi priuštiti mnogo više digitalnih zadovoljstava. O tačnom iznosu gubitaka filmske, muzičke, softverske ili gaming industrije nezahvalno je govoriti. Podaci koji se mogu naći na Internetu lako mogu biti preuveličani, jer potiču od samih kompanija ili organizacija bliskih izdavačima. Inače, gotovo je nemoguće sprovesti relevantno prediktivno istraživanje o prodaji izdanja kada bi stepen piraterije bio na nuli. Nijedna anketa, koliko god uzorak bio dobar, ne može dati siguran odgovor koliko bi novca izdvajali ljudi koji su navikli na jeftina piratska izdanja. Zbog toga se nećemo baviti navodnom statistikom gubitaka, koja je u stvari slobodna predikcija, već ćemo konstatovati da su oni zaista ogromni. I to ne samo za izdavače, već i za države.

Uzmimo za primer našu zemlju. U Smederevu je nedavno zatvoren bioskop sa tradicijom dugom 80 godina. Pred gašenjem su još mnogi. Po prodaji originala na dnu smo liste evropskih zemalja. Država bi od legalne prodaje originalnih muzičkih, flimskih i softverskih izdanja imala milionski priliv, a bio bi omogućen i solidan broj novih radnih mesta. Od zemlje u podmakloj fazi tranzicije logično je očekivati uspešno suzbijanje nivoa piraterije, a ne njenu ekspanziju. Jasno je da je udeo originalnog softvera uvećan, ali što se industrije zabave tiče, nema bitnih pomaka. Može se reći da ne postoji volja za odlučnu akciju ili za sagledavanje stanja stvari iz šire perspektive.

Na svetskom nivou piraterija je u ekspanziji. Razlog nije u tome što države dižu ruke od problema producentskih i izdavačkih kompanija, već što je Internet u konstantnoj ekspanziji, a kraj se ne nazire. Povećan bandwidth i sve veći broj korisnika čine ubitačnu kombinaciju za tu industriju. Sve više ljudi u razvijenim zemljama radije skida tzv. scenska (piratska) izdanja koja su besplatna, nego što troši novac na originale. Sajtovi koji nude linkove ka nelegalnim kopijama rastu kao pečurke posle kiše. Ne smemo zaboraviti ni svetsku ekonomsku krizu. Ona svakako neće pozitivno uticati na industriju.

Celokupna dosadašnja elaboracija vraća nas na početno pitanje o legitimnosti copyright zakona. Sve do sada rečeno navodi na stav da piraterija možda nije legalna, ali legitimna jeste u situaciji sveopšte nemaštine. Argumenti za i protiv ove tvrdnje uglavnom su samo neodržive izjave jedne i druge strane, koje maskiraju pravu prirodu ovog rata: jedni žele povećan profit, drugi žele da dobijaju besplatno ono što osećaju da može biti zauvek besplatno. Primera radi, pirati se pozivaju na osnovna ljudska prava: pravo na obrazovanje, koje tumače kao pravo na znanje. Zakoni su kontradiktorni u pogledu tog prava. Ono što ne uspevaju da objasne jeste kakvo to esencijalno ljudsko znanje pruža Assassin’s Creed. S druge strane, Motion Picture Association of America (MPAA), inače neprofitno udruženje najvećih filmskih studija, čija je svrha osiguranje njihovih interesa, tačnije profita, ističe da je kupovina piratskih filmova krađa i da se tako smanjuju budžeti za buduće filmove. A upravo filmovi iz studija članica MPAA imaju sve veće budžete i odlične zarade na blagajnama.

Ipak, postoji jedan argument koji u velikoj meri „drži vodu”. Pobornici anticopyrighta ističu da autori (muzičari, scenaristi, režiseri, članovi razvojnih timova...) utvrđuju svoje honorare putem ugovora, pre nego što njihova dela krenu u prodaju, često i pre nego što nastanu. Znači, tvorci su plaćeni za svoje zasluge, a posrednici u umetničkoj komunikaciji sa publikom, velike kompanije, prisvajaju najveći procenat zarade. Zbog toga smatraju da autori nikako nisu oštećeni jer su bogato nagrađeni od strane industrije, koja, iako do izvesne mere guši kreativnost, ipak mora da čuva one koji joj omogućuju reprodukciju. S druge strane, pravi vlasnici ideja postaju same kompanije, koje komercijalizuju sve što je imalo neku višu vrednost. To im omogućavaju zakoni, pisani u njihovu korist, koji drže Mikija Mausa pod kontrolom MPAA, što je fraza koja se često sreće.

Na ovim i sličnim argumentima izgrađena je piratska supkultura koja se širi Internetom putem velikog broja sajtova sa otvorenim piratskim karakterom. Zbir svih piratskih grupa i korisnika njihovih izdanja, kao i mreža sajtova koji posreduju u komunikaciji, žargonski se zove Scena (the Scene). Scena nema hijararhiju, a svaki korisnik je član. Ne postoje pisana pravila, ali postoje osnove koje se moraju poštovati. Sva izdanja su besplatna i na njima se ne sme ostvarivati profit. Tu leži razlika između idealističko-liberalne i materijalističke piraterije. Ljudi koji su upoznati sa Scenom razvili su svoju specifičnu terminologiju i nepisana pravila. Scenske kopije praćene su info fajlovima u kojima grupa odgovorna za izdanje predstavlja sebe i proizvod. Često su ovakvi dokumenti praćeni i tekstualnim crtežima – svojevrsni pandan grafitima. Scena nije homogena, već postoji pluralizam gledišta vezanih za pirateriju – neki to rade jer je izazov, drugi da bi omogućili probu proizvoda pre eventualne kupovine, dok treći iskazuju otvoreno neprijateljstvo prema izdavačima i zalažu se za potpunu liberalizaciju Interneta. Ovakvo stanovište ekstremnog liberalizma zastupaju, recimo, ljudi koji stoje iza švedskog sajta The Pirate Bay, koji je na prvoj liniji fronta u ovom nevidljivom ratu. Mnogi piratski sajtovi često su finansirani od strane političara i drugih investiora koji dele njihovu filozofiju.

Piraterije će uvek biti, bar dokle god bude bilo i Interneta. Svaki rigorozniji pokušaj kontrole protoka informacija može biti korak ka totalitarizmu i ozbiljnijim društvenim posledicama. Svi dobro znaju kakve države kontrolišu online ponašanje svojih korisnika. U tom smislu, piraterija ima pozitivnu funkciju. Takozvana piraterija krajnjeg korisnika takođe će uvek postojati. Niko neće odbiti prijatelja koji traži da mu se nešto nareže. Takođe, piraterija utiče na smanjenje cena originala. MPAA je značajno spustio cenu R5 izdanja u Rusiji, Indiji i Kini – sada ona koštaju koliko i piratski skrineri, a isplativa su za industriju. Time su studiji pokazali da ima istine u tvrdnjama pirata. Novčić uvek ima dve strane.

Ivan VESIĆ