Web 2.0

Tri postulata dizajna web stranica Interneta nove generacije

Na Internetu i oko njega, već neko vreme vodi se polemika o fenomenu nove implementacije standarda „online” izdavaštva, koji objedinjeni treba da proizvedu mrežu nove generacije. U sažetoj definiciji, Web 2.0, u tehničkom smislu, predstavlja zbir tehnologija koje donose interaktivne sadržaje na dotad statične (HTML) web stranice. I pored činjenice da se ne radi o radikalno novom konceptu, već o prostoj utilizaciji tehnologija koje se primenjuju od samih početaka mreže svih mreža, osnovni cilj ostvaren je zahvaljujući izraženom socijalnom aspektu povezivanja i sveopšte razmene informacija u novom, prilagođenom okruženju.

Postavlja se onda logično pitanje koji to suštinski diskontinuitet sa pozicije običnog korisnika donosi nova iteracija. Iako uzrečica kaže: spoljašnjost je bitna, ali ne i presudna, u praksi se najčešće dešava upravo suprotno. Tako dolazimo do možda najvećeg iznenađenja kada se radi o prirodi fenomena Web 2.0: noseća snaga novog koncepta je u novim trendovima u dizajnu web stranica pre nego u radikalnoj promeni primenjenih tehnologija. I dok to naizgled promiče oku nemuštog promatrača omamljenog u potrazi za novim sadržajima, upravo novi dizajnerski koncepti predstavljaju glavno oružje u rukama Web 2.0 dizajnera u privlačenju njihove pažnje.

Hajde onda da vidimo koji su osnovni postulati dizajna Interneta nove generacije:

1. CSS – uvek i na svakom mestu!

Pođimo od samog principa formatiranja web stranice, takozvanog layouta. Pogledajte strukturu bilo koje Web 2.0 stranice (npr. vaš omiljeni email klijent, blog ili wiki provajder) i videćete da je nešto što je bilo nezamislivo do pre samo nekoliko godina, sada pravilo bontona: raspored elemenata na stranici ne postiže se veštim dizajnom i pozicioniranjem u formatirane ćelije tabela, već isključivo upotrebom CSS (Cascading Style Sheets) stilova.

Tu dolazimo do novog bitnog aspekta dobrog Web 2.0 dizajna koji se ogleda u težnji da se dizajn, sadržaj i upravljačka logika web dokumenta strukturiraju u odvojene celine. To se postiže doslednom primenom XHTML, CSS i klijent-server skript standarda, čime se ostvaruje kako opšta preglednost kôda sa aspekta razvoja, upravljivosti i standarda SEO (Search Engine Optimization), tako i konzistentnost, lako održavanje i izmena osnovne dizajnerske teme. Ovo posebno dobija na značaju kada se radi o kompleksnim internet sajtovima sa velikim brojem strana i implementiranih servisa. Takođe, ovaj koncept u velikoj meri štedi dizajnere od bavljenja, za njih sporednim (ali ne manje važnim) stvarima kao što je npr. problem nekonzistentnog prikaza sadržaja u prozoru različitih web pretraživača (naravno, prednjači IE gama), vraćajući im fokus na kreativno izražavanje.

2. Svedeno je bolje

Taman smo se uhvatili u koštac sa CSS stilovima i ovladali naprednim tehnikama formatiranja elemenata na web stranici, kao što su: Fluid && Liquid Layout (elementi bez apsolutnog pozicioniranja na strani) ili Zooming (sa povećanjem fonta prikaza skaliraju se i svi ostali elementi), našminkali smo fontove (smanjivši rastojanje između karaktera, reči i redova), sve u cilju dostizanja večnog ideala – zlatnog preseka web prikaza, tzv. Folded Content (sve bitne informacije moraju da budu vidljive u osnovnom oknu prozora pretraživača – bez potrebe za pomeranjem sadržaja ekrana), kad ne lezi vraže...

Web 2.0 dizajn prati nova naučna saznanja o percepciji posmatrača koja nameću neka nova pravila:

• Skeniranje – posmatrač pogledom preleće stranicu od levog gornjeg ugla ka donjem desnom uglu ekrana, prateći strukturu dokumenta u potrazi za markerima koji odgovaraju percepciji tražene ili očekivane informacije. Ukoliko ne pronađe informaciju isprva, posetilac će radije skrolovati u potrazi za markerom nego se upustiti u čitanje sadržaja tekućeg prikaza. Dakle, poenta nije u „gužvanju” svih bitnih informacija u pet kolona vidljivog prikaza, jer se time smanjuje preglednost stranice i postiže upravo suprotan efekat na percepciju posmatrača od željenog.

• Kontrast – posetilac kao markere na strani (one koji mu privlače pažnju) najpre zapaža elemente sa izraženim kontrastom u odnosu na ostali sadržaj.

• Fokus – posmatrač važne informacije u vezi sa osnovnom porukom strane očekuje u centralnoj osi prikaza i oko nje. Ovo se posebno odnosi na početnu (index) stranu prezentacije, kada posetilac očekuje u fokusu dve osnovne informacije: o čemu se tu radi i kakve koristi on može da ima od servisa koji mu se nudi.

• Distinkcija – posmatračevo oko najpre prepoznaje izdvojene segmente prikaza (zaglavlja, pasuse, tekst u okviru, fotografije, segmente navigacije), pri čemu kao bitnije prepoznaje one markere oko kojih se nalazi veća margina – beli prostor u odnosu na ostali sadržaj. Ukoliko margina nije izražena, posmatrač u skeniranju strane spaja susedne – bliske elemente, pri čemu oni gube na važnosti.

Posledica ovih zapažanja rezultira sledećim osnovnim preporukama koje slede svi Web 2.0 klišei:

• Sveden pristup dizajnu, rasterećen svih elemenata koji na bilo koji način mogu da odvuku pažnju posmatrača od osnovne poruke. Dobija odgovarajući prostor na strani da bi mogao da „diše”.

• Pozadina jarkih boja ustupa mesto neutralnoj monohromnoj paleti koja ne odvlači pažnju od suštinskih infomacija osnovnog sadržaja stranice.

• Raspored u više kolona, čak i kada je dobro strukturiran fluidni koncept sa optimalnim iskorišćenjem ekrana nezavisno od rezolucije klijentskog monitora, decentralizuje osnovni sadržaj čineći ga nepreglednim, a osnovnu poruku najčešće smešta van fokusa. Preporučuje se centralni (fiksiran) prikaz za odabranu rezoluciju (najčešće 1024 piksela) u dve široke kolone (glavna za sadržaj i sporedna za navigaciju) sa jasno istaknutim fokalnim tačkama.

• Osnovni font poglavlja, zaglavlja i razmak između redova su za red veličine veći od uobičajenih, sve u cilju bolje preglednosti i čitljivosti.

• Elementi koji nose poruku dobijaju centralno mesto na strani i veću marginu u odnosu na ostali sadržaj, a zaglavlja postaju osnovni nosioci kolorno-kontrastne palete dizajna.

• Logo i slogan pozicioniraju se, naravno, u gornjem levom uglu, gde je prvi fokus posmatrača kada otvori stranicu.

Svi ovi aspekti imaju još jednu značajnu dimenziju, o kojoj se mnogo priča na Webu, a deo je tzv. accessability koncepta, koji se pre svega odnosi na veću optimizaciju prikaza za lica sa ograničenom percepcijom (invalidi, starije osobe, deca), koji čine sve brojniju populaciju u online zajednici.

3. Zeleno, okruglo pa na ćoše

Jedna od osnovnih premisa dobrog web dizajna – optimalna kolorna paleta, takođe je doživela radikalnu tranziciju u Web 2.0 modelu:

Oslanjajući se ponovo na nužna saznanja o percepciji, pomak je napravljen od stanovišta da osnovni kolorit stranice treba da prenese emociju kompatibilnu profilu predstavljene delatnosti ili usluge (npr. hladne srebrne i plave nijanse za poslovni izgled, jarke boje za zabavne sadržaje, odmerene – bež za umetnički dojam…), do stava da informacija koja se prenosi bojom treba pre svega da bude u službi inicijacije korisnika u pravcu interakcije sa sadržajem (traženje više informacija o proizvodu i usluzi, download multimedijalnih materijala, online kupovina itd.).

Ovo se postiže veoma odmerenom upotrebom „radikalnih” komplemenata boja iz prethodnog navoda, dakle onih za koje bi većina dizajnera starog kova i dalje tvrdila da su „drečavi” primer loše prakse. Međutim, ako vam je cilj ne samo da privučete pažnju posmatrača, već i da ga motivišete na interakciju, ovo je pravi način. Koncept svedene forme pri tom ublažava eventualne negativne efekte ovakvog pristupa i svodi ih na priželjkivani kontrastni doživljaj sadržaja.

Veštom oku iskusnog posmatrača neće promaći svojevrsni lajt-motiv kolorne šeme, po pravilu prisutan na većini Web 2.0 prezentacija. „Zeleno, zeleno, zeleno je boja Web 2.0”. A pošto uz novi kompjuter obično dobijate i bežičnu tastaturu i miš, tako i ovde u paketu idu zaobljene ivice okvira svih grafičkih elemenata (od okvira same stranice, preko dugmića i navigacije do uokvirenih grupisanih segmenata). Prvi efekat ovakvog pristupa jeste stvaranje ugodnog ambijenta, u kojem će se posetilac osećati komforno i relaksirano. I kao što u aktuelnim hipermarketima uvek slušate najbolju „mainstream” muziku koja vam popravlja raspoloženje i puni korpu artiklima zbog kojih ćete se kasnije kajati, tako je krajnja namera web dizajn komplementa upravo identična (izuzimajući deo vezan za kajanje). Uporište ove teorije je, naravno, profano i zadire dublje u psihologiju, ali ono što je bitno za ovo razmatranje jeste prepoznavanje i eksploatacija opštih trendova. U vremenu probuđene ekološke svesti i povećane socijalne osvešćenosti, zelena boja postala je svojevrstan znak prepoznavanja i generator priželjkivane empatije kod potencijalnih konzumenata prezentovanog sadržaja.

Jasno je na kraju da osnovni akcenat Web 2.0 pristupa nije unapređenje performansi kroz tehnički kvantni skok, već unapređenje načina na koji posmatrač doživljava Web, da bi se on transformisao u aktivnog učesnika. Ovo je postignuto perceptivnim tehnikama inicijacije korisnika, pre svega upotrebom konsekventnih dizajnerskih rešenja. To je istovremeno i poruka svim dizajnerima ali i običnim konzumentima web sadržaja da je pravi trenutak da prepoznaju nove trendove i simbole koje oni donose, da bi mogli na pravi način prema njima da se postave.

A pošto šlag uvek dolazi na kraju, tako i sumirana preporuka iznetih postulata može da se izrazi kroz mantru Web 2.0 filozofije koja glasi: dizajniraj sadržaj, a ne stranu!

Dušan KNEŽEVIĆ