Alternativni načini povezivanja na Internet

Gotovo svaka kuća poseduje električni priključak tj. već razvučenu žicu...

Uvek kada se razmišlja o Internetu, podrazumevaju se klasični načini povezivanja. Na našim prostorima, izbor je još uži nego u svetu – sveden na dial-up, ISDN, običnu iznajmljenu liniju i poneki satelitski link. Drugi načini povezivanja do sada nisu bili ostvarivani kod nas, ali...

Niška firma „Star Inžinjering” pokrenula je pilot projekat kako bi pokazala jedan sasvim novi način pristupa Internetu, koji je nov i u većini zemalja na svetu. Radi se o korišćenju električne mreže kao prenosnog medijuma za „poslednji kilometar” Internet saobraćaja. U tu svrhu se koriste strujni kablovi za prenos Internet saobraćaja neposredno od i neposredno ka krajnjem korisniku. Kao ideja, ovaj pristup je logičan jer je svaki kompjuter i kompjuterski dodatak već uključen u struju. Test projekat u Nišu ostvaren je i uz saradnju sa niškim EPS-om (koji je morao da da dozvolu za korišćenje njegove mreže), kao i provajdera „Medianis” (koji je obezbedio Internet usluge), koji su omogućili da se u TPC „Zona 3” praktično isproba „Internet na 220V”.

Veliki PLUS

Među nekolicinom proizvođača, za ovaj projekat izabrani su uređaji izraelske firme „Main.Net Communication” i to njihova familija Plus (Power Line Ultimate System) uređaja. Ova familija je bazirana na PLC (Power Line Communication) tehnologiji koja je prvobitno razvijana za daljinsko očitavanje i kontrolu strujomera, naravno kroz električnu mrežu. Ovo nije nova tehnologija, ali do sada nije imala većeg uspeha. Međutim, razvojem novih oblika frekventnog multipleksiranja, PLC je od veoma lošeg kvaliteta signala (veoma slab i sa mnogo šuma) došao do komercijalnog korišćenja PLC uređaja ove firme, za sada u tri zemlje sveta (u Nemačkoj, SAD i Italiji), sa veoma dobrim kvalitetom signala.

Uključe se u struju...

Sa korisničke strane, računar koji se priključuje na Internet treba da poseduje bilo kakvu UTP mrežnu karticu i naravno slobodan strujni utikač (šteker). Podešavanje mrežne kartice svodi se na podešavanje TCP/IP protokola. Ukoliko ne poseduje Ethernet karticu, veza sa RpPlus uređajem se može ostvariti i preko USB kabla. Preko strujnog kabla ostvaruje se veza sa provajderom. Kako u njemu postoji struja, koja je frekvencije 50Hz, potrebno je ostvariti takav signal koji će imati veću frekvenciju i koji će da se pojačava na određenoj udaljenosti. Uređaj RpPlus (uređaj koji stoji kod korisnika) šalje Internet signal (pakete) na frekvenciji od najmanje 1 MHz, što se usled rada menja – ima osobinu samopodešavanja i traži frekvenciju koja ima najmanje „prljavština” – šumova. Jačina signala je velika tako da dovodi do indukcije Internet signala na sve tri faze. Ovo je korisno, zato što se Internet signal nalazi na bilo kojoj fazi (ili na bilo kom štekeru). Svaki RpPlus uređaj ima svoj jedinstveni IP broj i obezbeđuje non-stop Internet pristup.

Na transformatorskoj stanici potrebno je prihvatiti signale korisnika. Po testiranju, signal putuje i do 500 metara kroz električne instalacije bez pojačanja, ali je preko te daljine potrebno postaviti uređaj za obnavljanje signala – ripiter. Za prihvatanje signala služi koncentrator koji se sa druge strane povezuje na klasičan Internet saobraćaj. Time se link zaokružuje, jer je kasniji tok prepušten postojećoj Internet mreži.

Najinteresantnije je da sistem postiže izuzetne brzine, a u pilot projektu je ograničen upravo daljom Internet mrežom. Naime, deklarisana brzina uređaja je 2,5 Mbit/s („Main.Net” ima modele i od 10 Mbit/s i od 100 Mbit/s), ali je deset uređaja koje koriste firme iz TPC „Zona 3” u fazi testiranja previše za link od 2 Mbit/s koji se nalazi između lokalnog servera (u TPC) i glavnog servera provajdera. U najmanjem zagušenju saobraćaja (čitaj nedeljom i noću), uređaj je omogućio download od 60 KB/s, kao i odziv sajtova (Trace Route) od 14 ms, a izmerena je realna brzina od najviše 1,5 Mbit/s. Rezultati su slični (možda i bolji) od klasičnog satelitskog pristupa.

Praktično, RpPlus uređaj može da se poveze na svič ili ruter, tako da cela (UTP LAN) mreža može imati izlaz na Internet putem struje. Moguće je ostvariti i Intranet mrežu ili neku vrstu LAN mreže ako se svaki kompjuter (koji može biti na bilo kom rastojanju) sa RpPlus uređajem „uputi” na ostale u takvoj mreži, što se radi preko navođenja tačnih IP adresa uređaja koje čine mrežu.

Alo, alo na 220V

Sistem nije ograničen samo na Internet saobraćaj. On omogućuje povezivanje i klasičnog telefona, gde će telefonski sadržaj do centrale putovati, umesto PTT kabla, električnom mrežom. Način povezivanja uređaja je isti (radi se isto o vrsti paketnog saobraćaja), a koncentrator mora imati direktnu vezu ka nekoj telefonskoj centrali. Ovim svaka firma može iskoristiti svoju lokalnu centralu i ovim načinom obezbediti da se svi telefoni vezuju na nju putem strujnih kablova, a ne PTT kabliranjem. Za potrebe testiranja „Telekom” je odobrio upotrebu tri telefonska broja, a dobijeni kvalitet signala je bio više nego zadovoljavajući: bez šumova ili bilo kojih drugih anomalija.

Naravno, prvobitni razlog razvijanja PLC tehnologije je ostvaren. EPS je u mogućnosti da korišćenjem ovog sistema daljinski očitava i kontroliše digitalne strujomere – bilo putem Interneta bilo direktno (putem strujnih linija). Količina podataka koja se prenosi za ovu uslugu je mala, i umnogome može unaprediti rad Elektrodistribucije, a jedino što se zahteva za tu uslugu jeste da strujomer ima RS-232 izlaz ili, još bolje, neki PLC modem.

A „šuške”?

Buduća komercijalizacija zahteva opsežnije planiranje, uz saglasnost na našoj sceni monopolističkih organizacija: EPS-a i Telekoma. Rešenje koje je napravljeno u Nemčkoj veoma je zanimljivo, jer je jedna od njihovih elektrodistribucija postala trostruki provajder: snabdevač strujom, Internet provajder i provajder telekomunikacionih usluga (telefonija). Tehnički, u Nemačkoj je ostvaren prsten velike propusne moći putem optičkih kablova koji povezuje sve trafo-stanice ove elektrodistribucije (pošto ih u Nemačkoj ima više). On služi za prihvat paketa (bilo za Internet ili za telefon) sa koncentratora i njihovo uključivanje u klasičan Internet ili telefonski saobraćaj.

Problemom uključivanja u klasičan Internet saobraćaj pozabavila se i izraelska firma koja trenutno razvija PLC uređaje za prenos Internet i telefonskih signala kroz dalekovode napona višeg od 220V, više smetnji i daleko veći uticaj atmosferskih prilika na protok signala. Po toj ideji, dalekovodi bi trebalo da predstavljaju put Internet saobraćaja od koncentratora ka Internetu protoka najmanje 100 Mbit/s, gde bi se na jednom mestu (recimo za neku opštinu) većim koncentratorom objedinio i povezao na veoma široku klasičnu Internet vezu (optički kabl) – kičmu koja bi povezivala opštine.

Naplaćivanje Internet usluga (slično i za telefon) vršiće se putem merenja količine podataka koje korisnik „skine” sa Interneta. To se vrši softverskim putem, koji jednostavno očitava koliko je koji RpPlus uređaj povukao podataka. Ponuda u fazi testiranja, koja je trajala do kraja jula, nije imala određen cenovnik – uglavnom je sve bilo besplatno za firme koje koriste ovakve Internet usluge. Sam uređaj neće moći da se kupi, već će se najverovatnije iznajmljivati i otplaćivati putem pretplate na servise koje nudi ovaj uređaj. Konačna cena usluga nije još definisana, ali firma „Star inžinjering” (PC Kalča L-A, sprat 3, tel. (018) 522-114, e-mail info@staring.co.yu) obećava da će posle test-faze uređaj ući u komercijalne vode.

Dušan STOJIČEVIĆ