Kada kažem da je nešto overklokabilno, skalabilno, apgrejdabilno, činim to iz potrebe, ali i zato što mi se tako dopada. Čist kapric i ćeif.

Da li ste ikada imali nezgodni kontakt sa jezičkim puritancem? Sa nekim ko je podizao obrve na svaku izgovorenu reč koja odstupa od postulata zacrtanih u Karadžićevom „Srpskom rječniku”? Sa nekim ko šporet naziva štednjakom, šraf vijkom, motocikl mopedom, Šiptara Albancem? Sa osobom koja se pravopisa drži kao azotni čvorić za koren kupusa. Sa likom koji ne radi apgrejd, već vrši tehničku nadogradnju kućnog računara. Takvi profesionalni daveži, najčešće iz činovničko-oficirskih porodica, mogu se sresti na svakom koraku: u školi, na fakultetu, u redakcijama raznih revijalnih časopisa... Ne možete im pobeći, niti ih asimilovati u svoj FreeSpirit način jezičke komunikacije. Možete im sugerisati hirurško vađenje štapa iz donjeg dela leđa, ali sumnjam da bi svojevoljno pristali na takav problematični zahvat :)

Prvi kontakt sa tvrdokornim jezičkim Glembajevima došao je u osnovnoj školi, kada mi je nastavnica srpskog jezika & književnosti grdno zamerila na upotrebi prideva „super” u okviru pismenog zadatka na temu „Zašto volim svoju majku”. Ja sam napisao da je moja „mama” u svakom pogledu „super”, što se staroj devojci iz školske nomenklature nije dopalo: „nije mama, nego majka, i nije super, nego sjajna”, odgovorila mi je u stihu dajući mi 4-. Igleda da me je čula dok sam, odlazeći ka klupi promrljao „Nije super, nego snajka”, što me je koštalo šut-karte sa časa. Nastavnici dugujem zahvalnost za rano buđenje antiestablišment awarenessa koji je sprečio samozaglupljivanje u limbu Titovog komunističkog obrazovanja.

Kako su godine odmicale, a mogućnosti za biranje društva rasle, kontakti sa jezičkim pravobraniocima uveliko su se deintenzivirali. Ne čitate njihove novine, ne odlazite na njihova posela, ne gledate TV program na srpskom (hrvatskom ili bosanskom) jeziku... Povremeno nerviranje pri kontaktu sa lektorima raznih kompjuterskih časopisa prevazilazite konzumacijom dva vinjaka, posle kojih i vaši korigovani tekstovi izgledaju manje-više kul (btw, na ciganskom „kul” znači shit). Sve u svemu, može se preživeti. Ako iskulirate.

Tehnološki napredak je pojava koju ni najtvrdokornije bodljikavo prase, sin opštinskog referenta za kulturu ne može da opovrgne, bez obzira na eventualnu teskobu ili nerviranje koje mu izaziva. Usko vezana za takvo pulsiranje sveta je i potreba za izrazima koji ne postoje u srpskom jeziku, a koji se čine primerenim radi opisivanja određene pojave, proizvoda ili stanja, ili naprosto čistog ćefa. Kada kažem da je nešto overklokabilno, skalabilno, apgrejdabilno ili da se ploči mora klirovati CMOS, činim to iz potrebe, ali i zato što mi se tako dopada. Čist kapric i ćeif. Uostalom, ciljnoj publici takvih tekstova ti pojmovi su savršeno jasni! Zašto bih se, sto mu ražnjeva i ćevapčića, brinuo šta mumificirani Vuk Karadžić, Jernej Kopitar, Crni Roko ili Džoni Bonaventura misle o svemu tome? Šta me sprečava da kombinujem pojmove na način koji mi se u tom trenutku dopada? Zašto, kada govorim o Drugom svetskom ratu ne bih smeo da koristim pojam WWII ili pridev „drugosvetskoratovski”. Zato što čitanka zahteva drugačije? Zabole me gluteus maximus za čitanku i čitatelje! Svaka branša ima svoje primere, ali su dušebrižnici isti: diplomirani jezikolozi koji hleb zarađuju bacanjem klipova u točkove skladne & stihijske (r)evolucije govornog jezika.

Mi smo još dobri u odnosu na Hrvate koji pate od znatno ozbiljnije forme dotičnog sindroma. Uzmite, na primer, bilo koji kompjuterski časopis iz Hrvatske i probajte da se uzdržite od spontanog samospaljivanja: kod njih je meni sveden na izbornik, verzija na inačicu (XP inačica Windows operativnog sistema), HD na tvrdi disk... Iz pouzdanih izvora znam da nijedan mladi purger koji kompjuter koristi više od dva meseca ne koristi takvu artificijelnu terminologiju. Applied stupidity na državnom nivou kome se svako normalan smeje. Hvala Bogu, ovde je jezičko rvanje i guranje sopstvenih ideja mnogo jednostavnije.

Zašto instirati na izrazima koje u svakodnevnom govoru niko normalan ne koristi? Pumpanje čistote jezika imalo bi smisla samo ukoliko bi pučanstvo od toga imalo neke posredne ili neposredne koristi. Da li se ubogi balkanski jezici moraju štititi jezičkim moljcima, lektorima, korektorima i fotonskim torpedima? Ako je jezik metiljav, zašto ga puniti antibioticima? Treba ga pustiti da lagano odapne. A u međuvremenu, svako ko ima potrebu za eksperimentisanjem to treba da čini kako mu je drago. Ja, recimo, obožavam da ubacujem engleske reči u srpske rečenice: ako vas zabavlja mix bugarskog ili slovačkog sa ijekavskim dijalektom, by all means, do not hesitate.

Znate li šta je najveća jezička ironija na prostorima bivše Jugoslavije? Fabrika konfekcije „Šit” iz Bosanskog Šamca. Redak primer pojmovno-stvarnosne ravnoteže u real-socijalističkoj privredi.

Miodrag „Tongue” KUZMANOVIĆ