[AAR] White whale of Arcanum

[Eni]

Arcanum smatram najboljim cRPG naslovom bez obzira na broj odigranih, iz prostog razloga što pruža neograničen broj scenarija u zavisnosti od svake odluke igrača – od odabira rase i pola na početku, do svake pojedinačne akcije u svetu – uzimanja ili ostavljanja oružja ili predmeta, izbora dijaloga u interakciji, odnosa prema sagovorniku, poštovanja pravila ili njihovog zaobilaženja, prinošenja žrtava bogovima ili njihovog ignorisanja...

Lik:

Kerwal Al'Koni
Male Half-Orc 20 g.
ST-9, CN-9, DX-8, BE-8, IN-8, WP-8, PE-8, CH-8 + Harm (Dark Necromantic Magicka)

Download:

Prva tri dela zajedno, PDF, 850 Kb

Napomena:
PDF će biti stalno dodavani, a postovi na temi kad stignem i do kojeg dela stignem. Takođe, PDF je prilagođen za čitanje na ekranu vizuelno, dok na temi neće biti screenshotova zbog ljudi sa dial-up vezom...

[Eni]

I

Zovite me Kerwal.
Više nije važno. Znam, sad mislite, zašto nam on govori svoje ime, zašto stavlja moć nad sobom pravo u naše ruke, ali zaista, više nije važno. Moja uloga je odigrana. Samo uloga, naizgled zanimljiva, glavna uloga u predstavi posećenog Tarantskog pozorja, ali zapravo, pre da sam bio samo tehničar iza kulisa. Ja sam uradio sve, a malo ko i zna da sam bio tu. Virgil, i još po neko... Ovo je naša priča...

Potičem iz stare Orške porodice, Koni, čuvene po svom temperamentu i hrabrosti. Moj otac je bio najstariji sin svog oca, i vodio je našu kuću dugo godina uspešno, iako ne bez zamerki svoje mlađe braće. Moju majku je ukrao u nekom pohodu, bila je ženka ljudi, mekana za naš svet, i umrla je ubrzo nakon što ju je prepustio svojoj braći nakon što sam se ja rodio. Ne pamtim je. Oca zato pamtim veoma dobro. Naučio me našim putevima, iako mu nisam bio ni najstariji ni omiljeni sin. Naučio me na teži način, ali sam mu zahvalan. Njegovo nasleđe me održalo u životu do danas. Davno sam napustio njegovu kuću i lutao Arcanumom, sve dok se nisam zaposlio kao sluga jednog gospodina, koji je, iako nabirući nos svaki put kad sam se približio, ipak imao strpljenja za moje poreklo. Mnogi nisu. U nekim selima su me terali kamenjem, puštali pse na mene. Samo zato što sam "mešanac". Orci me ne vole zbog ljudske prirode i pameti, a ljudi zbog mog izgleda. Bilo mi je svejedno. Napunio sam 20 godina baš u vreme kada sam se u nekoj kafanskoj tuči našao na istoj strani sa gospodinom. Sasvim slučajno, moram priznati, bilo mi je svejedno koga mlatim. Svidele su mu se moje šake i unajmio me kao ličnog slugu, da ga pratim na prvom putovanju cepelina "Povetarac". To je bio nekakav leteći brod, čudna sprava, prva i poslednja tog tipa koliko ja znam, a čućete i zašto.

Ukrcali smo se toplog prepodneva na tu ploveću lađu dužine nekih četrdeset do pedeset koraka, u obliku rečne šajke, sa koritom i palubom, okruglim brodskim prozorima u donjem salonu, i gornjom zastakljenom palubom koja je služila kao vidikovac. Saloni za gospodu su bili bogato, prebogato uređeni, sa udobnim kožnim foteljama, crvenim somotskim zavesama, kelnerima koji su lebdeli okolo noseći zakusku i poslužavnike sa najfinijim šampanjcem. Prilikom podizanja osetio sam da mi se želudac spušta i da imam kakav kamen u stomaku, ali kada sam izašao na gornju palubu, planirajući da ispraznim taj kamen iz sebe, jednostavno sam zanemeo i držeći se čvrsto za ogradu posmatrao plavetno nebo sa tek kojim oblakom koje je puklo pred nama, a dole, daleko, promicala su polja i njive, voćnjaci, pa i sela... Ispred nas uzdizao se planinski venac čiji vrhovi su se krili u sivkastim pramenovima magle. Posmatrao sam svet kakvog ga još nikada nisam video, udisao svež i hladan vazduh, kakvog nije bilo dole u slivnicima u kojima sam proveo nekoliko prethodnih godina krijući se od sveta, a onda sam osetio da bih možda mogao biti potreban svom gospodinu i odlučio da ipak siđem dole u salon i budem mu na usluzi.

[Eni]

Morate shvatiti, mi Orci nismo mekan i uslužan narod. Ponosni smo i nesalomivi, nepredvidivi i osvetoljubivi, ali moja ljudska strana me je terala da budem krotak i izvučem iz ove situacije korist a ne šibu. I tako, sišao sam u salon gde sam zatekao svog gospodina u partiji karata, kao i one večeri kada smo se upoznali, nekoliko nedelja ranije. Varao je. Opet. Stajao sam neko vreme iza njegovih leđa, raširivši ramena i ispravivši se, za slučaj da neko drugi primeti, ali ovi bogatuni su bili slepi za njegove trikove. Pomalo je gubio, tek da ih navuče. Poslao me je dole, u sobu, po još novca, kao da neiskusno igra do poslednje pare. Znao sam da će svakog trenutka njegova sreća da se promeni. Pronašao sam brodske stepenice i krenuo dole, kada se začuo neki oštar zvuk, kao gomila stršljena kada vas pojuri kroz šumu, zaista čudno. Ali, kako je došao, tako je i nestao, proletevši, i mirno sam nastavio dalje. Ko zna šta se to dešava sa ovim novim mašinama koje niču svuda po Arcanumu. Stigao sam do sobe i zavukao se ispod kreveta, da dohvatim gospodinov kovčežić sa novcem, kad se odjednom sve oko mene potrese, zastenja, poče da se obrušava i ceo svet se zavrti. Čuo sam eksploziju, i udario glavom o krevet, verovatno izgubivši svest...

Probudio sam se okružen dimom. Glava mi je pucala, kao sekirom rascepljena, ali nisam našao tragove krvi na sebi. Iako me svaki mišić boleo pri pokretu, nekako sam uspeo da sednem. Izgleda da su grede sobe i kreveta napravile zaštitni kavez za mene, pa sam nekako preživeo. Da sam bio čovek, verovatno bih potrčao da potražim gospodina, da se uverim u njegovu dobrobit, ali ork se probudio u meni, i smesta sam odlučio da iskoristim priliku. Zgrabio sam kovčežić, otvorio ga i uzeo sav novac koji je bio unutra. Nisam imao vremena da brojim. U blizini sam našao i jedno gospodinovo odelo. Od sad sam ja godspodin. Prilika je lupala u mom srcu. Novi početak. Nikada više sluga. Obukao sam se, i pogledao oko sebe. Na sve strane krš, vatra, dim... Neko je jauknuo. Nedaleko od mene, tu ispod nekih vrata. Ponadao sam se da ću naći još kakvu dragocenost pre nego što pobegnem odavde i počnem nov život, ali ispostavilo se da je to samo delimično tačno. Matori gnom koji je na samrti ležao ispod, dao mi je nekakav srebrni prsten sa inskripcijom GB, i molio da ga odnesem dečaku, kukajući kako dolazi neko zlo. Onda je umro. Tek tako. Pretražio sam ga, i našao pasoš na ime Denijel Redklif. Hm, novi identitet za mene? Ne, ali može zatrebati, rekao sam sebi. U tom trenu, čuo sam nekoga iza sebe, neko je prilazio, i okrenuo sam se taman da vidim zaogrnutu figuru kako se pojavljuje kroz dimnu zavesu. Uskliknuo je luđački, radujući se što me vidi, i vičući kako sam ja ON, kako sam došao.

[Eni]

Prvo sam pomislio da je čovek potpuno lud, i razmislio na sekund da ga ubijem ili jednostavno odem, ali je pričao o nekom verovanju sekte kojoj pripada, Panarii, o reinkarnaciji ko zna koga, koja će doći sa neba uz vatru, i eto, to sam po njegovom mišljenju ja, a onda mi se zakleo na vernost zauvek. Jednog trena sam bio sluga, bez ičega, sada gospodin, sa nešto novca i sopstvenim pratiocem. Odlučio sam tu, u trenu, da ga zadržim uz sebe. Bar privremeno.

Čudno je to. Ceo život sam bio sam. Čak i dok sam živeo u kući svog oca, među njegovim sinovima, i kad sam je napustio. Neki slab, ljudski deo mene je želeo tog odanog prijatelja sa svoje strane, da mi pomaže i delimo sudbinu, a onaj jači, Orški, rekao je, može biti koristi od njega u borbi, a zna i da leči, nema veze. I tako, Virgil i ja smo postali skoro pa nerazdvojni. I tu, na tom mestu u planinama, pored zapaljenih ostataka cepelina "Povetarac", počinje sve zapravo, kamenčići se kotrljaju niz stene...

S obzirom da nam niko više nije prilazio, uprkos Virgilovom navaljivanju da idemo u obližnje selo i potražimo njegovog starešinu Joakima, odlučio sam da detaljno pretražim mesto nesreće i pokupim sve što je dragoceno, ili meni lično bezvredno ali može da se proda kasnije. Nakupio sam nekoliko metalnih ploča, nešto rude, jedan safir, foto-aparat, termometar, nešto flaša vina, jedno pismo, elektrolitički rastvor i još gomilu nekih tehničkih stvari, koje sam dao Virgilu. Pištolj i metke na primer. Gnušam ih se. Posle pada te leteće brodice, dosta mi je tehnologije. Ono malo magične nadarenosti što nosim u sebi, iako sam do sada zapostavljao, odlučih da razvijem nadalje u životu. Doduše, to malo je bilo baš malo, jer jedino što sam mogao da uradim je da magijom naškodim nekome, oduzimajući mi životnu energiju. A i to me prebrzo umaralo, što se pokazalo odmah, kada nas je napao jedan mladi vuk. Morao sam da bacim dve magije na njega da bih ga ubio, a ja sam se potpuno iscrpeo, i morali smo da stanemo i odmorimo se dok se ne oporavim. Srećom pa sam imao kratki mač koji je nadopunjavao moje nedostatke u borbi, a mi polu-Orci imamo prirodni talenat za blisku borbu i izbegavanje udaraca.

[Eni]

Nakon sukoba sa još nekoliko vukova i par divljih veprova, našli smo ulaz u pećinu. Unutra smo se sukobili sa par glodara, i njihovim ubijanjem osetio sam se jačim, iskusnijim. Nisam siguran, ali mislim da mi je od tog trena snaga volje bila jača, i još čvršće sam odlučio da istražim mesto do poslednje stope. Na kraju uskog kamenog tunela, bila je mala prostorija sa krevetom i jednim buretom. Na sredini se nalazio još uvek svež leš. Iz njega se pojavila crvena avet, i počela da priča o večnom bolu i kletvi. Naravno, prvo sam prišao buretu i uzeo iz njega sve što sam smatrao korisnim. Onda sam se obratio napaćenoj duši, i u razgovoru saznao da se zove Charles Breghan, i da je siromašni monah kojeg je prokleo neki zli čarobnjak Arbalah. Zanimljivo. Takođe, obećao je silno blago ako ubijem čarobnjaka. Ne verujem mu ništa, ali ne vidim kako bi škodilo da posetim tog magičara i saznam više o celoj priči. Napustili smo špilju i kretali se uz ivicu klisure sve dok nismo naišli na ostatke još jedne, manje, leteće mašine. U njoj je stradao Ogre, i shvatio sam da to mora biti jedna od mašina koje su nas napale, i srušile "Povetarac" sa neba. Bio sam tako besan. Na mašini je stajala pločica sa natpisom "Maxim machinery, Caladon". odlučio sam da kad-tad posetim tog Maxima i popričam malo sa njim o uljudnosti. Ne može on tek tako da šalje leteće Ogre da pucaju po brodovima u kojima se ja vozim. Letim. Šta god...

Nastavili smo sa istraživanjem i potragom za preživelima, pretražujući sva tela i ubijajući tu i tamo po kojeg vuka, ali ispostavilo se da sam jedini preživeli. Da nije Virgila, niko ne bi znao za mene i mogao bih da nestanem. Pa opet, nešto mi nije dalo da mu zabijem nož u leđa i nestanem u mrak A noć se zaista spušatala. Iza jedne stene na jugu uočili smo odsjaj plamena, i uputili se tamo. Prišli smo tiho, i videli Kite Shamana kako igra oko vatre. Trebalo mi je puno više čaranja i seckanja mačem da ga savladamo, ali uspeli smo. Morao sam da popijem napitak za obnavljanje mane, ali isto tako, u sred borbe, osetio sam da sam napredovao, i da su mi rezerve mane porasle. Taman u pravom trenutku, jer nas je odmah napao i jedan vuk. Tu pored vatre je bila škrinja u kojoj sam našao moj prvi oklop. Nisam imao pojma kakav tačno, ali svejedno, povećao mi je otpornost i štitio moju neiskusnu ličnost. Tačno značenje magičnih runa ću morati kasnije da otkrijem. Nadam se samo da nije uklet.

Noć se ubrzano bližila i odlučili smo da krenemo odatle. Na ulazu u klisuru koja je bila jedini put, našli smo oltar o kojem je Virgil nešto rekao ranije - zaista je pisalo da će se "on" vratiti da se bori sa svojim neprijateljem. Pitao sam Virgila o tome, ali nije imao pojma. Tada se pojavio stranac, tvrdeći da je video pad, ali Virgil je zamolio da mu prepustim razgovor, što sam i učinio, jer sam bio strašno umoran od borbe.

[Eni]

Stranac se naizgled uplašio i otišao nakon predstave koju je mojnovi saputnik izveo za njega, ali Virgil je tvrdio da je lako mogao da nas ubije obojicu da je hteo. Ja nešto nisam siguran, žao mi je što ga nismo napali na mestu. Verovatno je trebalo. A opet, možda to samo moja orška priroda govori iz mene. Krenuli smo dalje peške, i u klisuri nas je napalo još nekoliko vukova. Iako je Virgil savetovao da koristimo mapu Arcanuma i uputimo se ka selu, ja sam odbio, jer sam imao dve ideje o našem putu. Prva, smatrao sam da ćemo borbom sa vukovima da unapredimo svoja iskustva i budemo spremniji za ko zna šta što nas čeka u svetu, a drugo, želeo sam prvo da posetim Arbalaha, i vidim može li se tu izvući neka korist... Bio sam u pravu što se tiče prve stvari - posle par ubijenih vukova shvatio sam da znam kako da prizovem roj insekata koji će usporiti moje protivnike. Nije preterano korisno, ali samo saznanje da mogu duboko u sebi da otkrijem nove magije sticanjem životnog iskustva me oduševilo. Ko zna gde je granica... Na žalost, nije bilo dovoljno vukova da to i saznam. Iako su zavijali kao sumanuti sa vrhova stena koje su nas okruživale, ni jedan nam više nije izašao na put, i ubrzo smo izbili na čistinu...

Pogledao sam Virgila, i shvatio da ne gleda u mene sa gađenjem kao svi koje sam do tada sretao. Možda jer je bio mrkli mrak, a možda jer nije video polu-Orka već reinkarnaciju svog boga... U vidu polu-Orka... Pa opet, ljudi se zbliže u borbi, kada čuvaju jedan drugom leđa, leče se međusobno i dele plen... mada plen zna da podeli i ljude... Kako god, shvatio sam da mogu da mu verujem, i odlučio da mu poverim dalje planove... Prvo ćemo da posetimo Arbalaha, a onda ćemo da potražimo njegovog starešinu Joakima... Objasnio sam da ćemo, ne odlazeći direktno u selo, zavarati trag svima koji žele više da saznaju o preživelima, a to mu se svidelo, i smirilo ga...

Do Arbalahove kuće smo stigli tek u zoru. Ispred same zgrade, prizemne kuće od cigle okružene šumom, zatekli smo dva sveža groba. U njima su bili majka i dete, kako je pisalo na oznakama, i shvatio sam odmah da moj osećaj nepoverenja prema Greghanovoj priči nije bio samo paranoja. Ušli smo i nakon razgovora, shvatili da su dva lupeža bili primljeni u kuću starog sveštenika, a nakon što ih je ugostio, ubili njegovu porodicu i preturili kuću u potrazi za dragocenostima. Uzeli su njegov oltar, a njega ostavili smatrajući ga mrtvim i nestali u noć. Uradio je jedino što je mogao, prokleo ih. Znao sam da će moja odluka uticati na moj dalji put - da li ću biti dobar ili zao, bez obzira jesam li stvarno reinkarnacija nekog Panarii boga ili samo još jedna propalica na ovim prostranstvima Arcanuma. Ipak, kako sam i sam celog života trpeo nepravde, odlučio sam da ne ubijem ovog jadnog čoveka, već mu pomognem. Ponudio sam se da nađem nestali oltar, te se vratio na mesto udesa i ponovo razgovarao sa Breghanom, koji mi je odao poziciju skrovišta svog nekadašnjeg partnera, i ubice.

[Eni]

Krenuli smo ka Fahrkusovoj, jer tako se zvao ovaj saučesnik i ubica, kolibi koja je bila skrivena daleko u šumi, ali su nas usput napali vukovi, koje smo savladali lakše nego ikada. Osetio sam da mi snaga volje opet raste, i shvatio kako se priziva Orški vitez po potrebi. Nisam imao vremena ni potrebe tada da pokušavam da izvedem tu složenu magiju. Nastavili smo, i stigli do male drvene kolibe, skrivene ispod listopadnog drveća na proplanku. Krupan, odvratno ružan čovek je išetao pred nas. Hteo sam lepo da popričam sa njim, da mu objasnim da je proklet, ali je bio uporan u svojoj želji da ne sarađuje. Čak šta više, toliko je odbijao da sarađuje da je, kada sam samo pomenuo da mi je lakše da ga ubijem na mestu nego ubeđujem, odbio da mirno stoji dok to radim i potrčao koliko ga noge nose prema jugu, kroz gustu šumu. Virgil je krenuo za njim, a ja sam trenutak stajao zbunjen, onda opsovao glasno, i krenuo u poteru bacajući magije usput, ne čekajući da ga stignem. Nakon par sekundi pao je mrtav, pogođen sa sve jačom Harm čini nekoliko puta. Skinuo sam ga do gola, znajući da ću odelo dobro prodati i nadoknaditi sebi ovaj viteški zadatak koji mi neće biti plaćen. Takođe, pretražili smo njegovu malu smrdljivu jazbinu, ali ništa nije imao osim male oltar statue koju je skrivao u džepu.

Arbalah je sa druge strane priredio pravo iznenađenje. Srećan zbog povratka statue, dao mi je blagoslov, i tako poboljšao reakciju ljudi na moju pojavu, učinivši da budu prijatniji i lepše me dočekuju kuda god odem. Ispostavilo se da se dobrota ipak isplati. Počeo sam da mislim o sebi kao Kerwalu, osvetniku nejakih( dželatu opakih, mogao da vidim prelepe devojke koje mašu svilenim maramicama svih boja sa visokih prozora kuda prolazim ja... I onda se setio da sam polu-Ork, i da to nikad neće upaliti. Ljudi će biti prijatniji, ali ne prijateljski nastrojeni. Pa opet, bolje išta nego ništa...

U selo Shrouded Hills smo stigli 7/1 leta gospodnjeg 1885, oko jedan i trinaest ujutro. Virgil je žurio da se sretne sa starešinom Joakimom, pa smo otišli u krčmu i potražili njegovu sobu. nakon kratkog razgovora u dnevnoj sobi, produžili smo kroz uzak i lepo osvetljen hodnik do sobice gde je gorela vesela vatrica, slike su ukrašavale zidove, krevet namešten, a mrtva tela rasuta po podu. Da, neki ljudi sa čudnim medaljonima su pokušali da ubiju Joakima, ali ih je on savladao i uputio se u nepoznatom pravcu. Ostavio nam je poruku da nikom ne pričamo o onome šta se desilo, i da čekamo sledeću poruku u Tarantu, kod telegrafiste. Virgil je tada počeo da se gubi malo, ali ja sam po staroj navici ostao sabran i pretražio celu prostoriju. na žalost, Joakim nam je ostavio samo 20 dukata. Misleći d abi mogli zatrebati, pogotovo kao maska ako te ubice jure i nas, uzeo sam oba medaljona sa okom u heksagramu i nas dva putnika ih stavismo oko vrata da se prerušimo u sopstvene progonitelje. Koliko je to pametno, ne znam, pošto ne znamo tačno ko su oni.

[Eni]

Izvan krčme smo naleteli na seoskog čuvara, i on je pristao da me zapovoljnu cenu uzme za učenika u bliskoj borbi, a kada me naučio sve što je znao, rekao je da mogu da se obučim dalje kod eksperta u gradiću Blackroot. Nemam pojma gde je to, ali valjda ću ga jednom naći.

Obijajući tako pragove po selu, naišli smo na dobrog doktora koji je hteo da spreči pljačku banke. Kad je ponudio magični mač, odlučio sam da mu pomognem, i ko bi rekao, proglasiše me za heroja u selu, nakon što smo iskasapili trojicu pljačkaša ujutro i zakrvavili sve tepihe u banci. Na tren sam pomislio d aje nakon toga i sam opljačkam, ali šta znam, nešto me povuklo da to ipak ne uradim... Bolje da se vratim kasnije ako zatreba, a i ovi ljudi me ničim nisu uvredili... Još uvek...

Kada je gospodin trgovac Ristezze napokon ustao, i otvorio vrata svoje ranje za trgovce, uspeo sam d amu prodam sve što mi nije trebalo, i nakupim ukupno 1222 dukata, a u zamenu za razbijenu kameru koju sam pokupio na mestu nesreće kod nekog od mrtve gospode, dao mi je informacije o prstenu - naime, prepoznao je ime firme koja ga je napravila i uputio me na njih. Jedini problem je što se radionica Schyler & Sons nalazi u tarantu, ali i tako sam planirao da odem tamo pre ili kasnije... sad se čini da će biti pre... Doduše, od njega sam saznao i priču o ukletom rudniku tu u mestu, a kako sam već imao sreće u komunikaciji sa duhovima, odlučio sam da posetim rudnik i još malo vežbam pre nego što krenem na zaista opasan put, jer tarant je udaljen od ovog sela i deset puta više nego selo od mesta nesreće... Potrebno je prepešačiti ceo taj put uz ko zna kakve opasne životinje i zlikovce koji bi nas usput mogli sresti?

[Eni]

Percival, sin dobre stare Bessie Toon, pokojne vlasnice rudnika, obećao je nagradu ako "isteram" njegovu majku kako bi mogao da proda rudnik povoljnije. Nisam ga slušao previše, delovao je kao gospodski snob koji bi me rado prepustio svom Ogru telohranitelju. Skot. Pa ipak, s obzirom da u taj rudnik niko ne sme da uđe već dugo, nadao sam se da ima svakakvih korisnih stvarčica koje bi pošten nalazač mogao usput da sakupi. Tako je i bilo, zaista. Prva korisna stvar, odmah sa vrata, lampa. Pa dosta metalnih ploča, raznog dragog kamenja, čista ruda, pa i jedan nepoznat oklop, dosta težak. U jednoj zabačenoj odaji rudnika, mračnoj i niske tavanice, nakon što sam ubio silu pauka, našao sam stari uređaj sa izlizanim natpisom, od kojeg su još samo poslednjih pet slova bila jedva vidljiva: "...groth". Zvučalo je jako poznato, ali nisam mogao d aga povežem sa bilo čim, a i nikad se nisam razumeo u tehnologiju previše. U borbi sa paucima i vukovima sam ipak prekalio svoju volju, i znao sam da ću još malo zagospodariti magijama trećeg nivoa, i moći da prizovem sopstvenog ogre telohranitelja. Pa ipak, trebalo je još dosta naučiti do tog momenta. Kada sam napokon pronašao Bessie, izgledala je kao avet - verovatno jer jeste bila jedna - u providnoj crvenoj haljini, providnog žutog lica prazno je gledala koračajući po malom oknu tamo-amo, dozivajući nekakvu Saru... Shvatio sam da na licu mesta ništa ne mogu da uradim...

Kada sam izašao na svetlost dana, prvo sam obišao rudnik i ubio još tri vuka koji su me napali. Vežbe nikad dosta. Percival je rekao da je ta Sara zapravo njegova zla sestra koja je pobegla od porodice u Derholm, u kraljevstvo koje se raspada. Nije znao da kaže gde je to. Ili nije hteo. Nešto je preterano bio uporan kako je ona zla i ne može da pomogne. Da nisam pretrpeo svakakve zle stvari od sopstvene starije braće, možda bih mu i poverovao... Da nema onog ogra iza leđa, sredio bih ga kao ništa... kasnije, strpljivo, Kerwale, kasnije... Biće vremena...

Odlučio sam da tog dana krenem za Tarant. Prošao sam kroz selo, usput dao kovaču Lloydu grumen čiste rude, a on mi je za uzvrat poklonio lep bodež. Ljudina od čoveka. Mlatara onim čekićem kao da je perce. A dobar čovek, sve ti ga žao što nema više mušterija... Takođe je bio dovoljno ljubazan da otkupi od mene ostatak rude i metala, pa sam opet malo zaradio. usput sam svratio i do Panarii hrama, gde su me iz mraka zaskočili ogromni pacovi, čija smrt je donela dovoljno iskustva u borbi da shvatim kako se priziva sopstveni ogre zaštitinik. U silnoj sreći oko konačnog shvatanja te toliko dugo iščekivane magije, tek ovlaš sam popričao sa ludim patuljkom unutra, koji se baktao sa nekom prljavom, masnom mašinerijom, i krenuo sam van grada.

[Eni]

Pored puta, jedna dama sa zaprežnim kolima je kampovala, i prodavala magijske predmete. Uspela je da mi identifikuje oba oklopa, i ispostavilo se da je onaj prvi, koji sam zarobio od Kite Shamana bolji, dok je onaj drugi iz rudnika takođe magičan, ali ne chainmail već puni platemail, malo teži, te sam ga dao Virgilu, da ne nosi više sektašku bundu...

Nastavili smo dalje i onda sa čuđenjem stali. Most preko reke je bio blokiran. naime, Lukan, razbojnik, i njegova dva pomoćnika ogra, su tražili da im se plati prelaz. malo sam popričao sa njim tada, trudeći se da budem kulturan, ali čovek me tako iznervirao da sam u mestu prizvao dva ogra sa ogromnim mačevima i rogatim kacigama, što me toliko istrošilo da sam morao da popijem jedan napitak za oporavak mane. Treba li pričati čija dva ogra su bila jača? To sam i mislio... Vratio sam se do policijskog nadzornika Ovensa i rekao mu da sam prokrčio put, a tvrdica mi dade samo 50 dukata za to...Na sekund sam mislio da ga ubijem, ali on i svi čuvari su bili jači od mene, a i bio sam u gradiću u kojem sam praktično započeo herojsku karijeru... Pa sam ipak odlučio da se ugrizem za jezik, znajući da će doći vreme kada će svi drhtati pred mojom senkom...

I tako, pokupili smo se i otišli. neki glupi gnom je pokušao d anas zaustavi na mostu, ali crvčao je kao jaje na oko kada ga je moja magija stigla. Imao je kod sebe pismo koje mu je naložilo da ubije svakog preživelog, za svaki slučaj, i pominjalo Redklifa. Ko je taj Redklif bio, i šta je to znao kada neko želi sve nas mrtve? Najbolje da saznam i udarim ih prvi. Pa kad padnu, opljačkam ih, a ako ne padnu, bežim što dalje i što brže...

Otvorili smo mapu velikog sveta Arcanuma, i potražili oznaku Taranta... Put je ležao pred nama iščekujući naše korake...

[Eni]

II

Tarant. Grad koji nikad ne spava. Veliki, danas industrijski grad, na rečnoj adi, zaklonjen vodom sa svih strana, zaštićen. Napredan. Jedini prilaz je preko dugog kamenog mosta, na čijoj sredini se, sa obe strane, dižu zaštitne kule, danas više ukrasne. Most ima ogradu od kovanog gvožđa, i na gradskoj obali, danonoćno stoje dva stražara i dočekuju i ispraćaju putnike. Odmah levo od njih je železnička stanica. Ta novotarija je opšteprihvaćena u Tarantu, kao sredstvo bržeg putovanja iz jednog dela grada u drugi. Voz čak putuje pod zemljom, i samo se stepenicama izađe nazad na površinu u onom kvartu koji ste želeli da posetite. Naravno, ljudima to možda odgovara, ili patuljcima koji obožavaju da se zavlače u rupe, ali ja sam oduvek više cenio svež vazduh, pa, iako vazduh u samom tarantu nije od te vrste, izabrao pešačenje na površini, duž širokih, sečenim kamenom popločanih ulica i dugih avenija ukrašenih zelenilom. A između ulica, rečna voda preseca grad spletom kanala zelene boje i oštrog mirisa, odvajajući ugledne od neuglednih delova, univerzitetski od magijskog, trgovački od stambenog dela.

Bio sam ja i pre u Tarantu, nekoliko puta. Posao nikad nisam uspeo da nađem, bar ne na površini, a i tada sam pokušavao da izbegnem "podzemlje". Iz tog razloga, krenuo sam pravo prema telegrafskoj stanici, znajući gde se nalazi, pravo dole niz ulicu, ali, čovek me presrete i odlučih da ipak usporim malo. Razgovarao sam s anjim i shvatio da mu je venčani prsten upao u kanalizaciju, pavši u odvod dok je prao ruke. Priča koja teško da drži vodu, ali kanalizaciju sam bar poznavao kao svoj džep, pa odlučih da siđem i pogledam malo. Iz iskustva sam znao d abi dole moglo biti svakakvih napasti, a posle dugog pešačenja trebalo mi je malo razmrdavanja mišića.

Virgil i ja smo sišli niz lestve i osvrnuli se oko sebe. Stajali smo u tamnoj, smrdljivoj vodi do gležnjeva, i svaki talas je donosio sa sobom miris nečega odavno umrlog. Pored otvora iznad nas, jedino svetlo na situaciju bacala je treperava gasna lampa iznad okruglog otvora u zidu, koji je vodio dalje u unutrašnjost. Uzdahnuo sam duboko, prisećajući se prošlosti, i zakoračio napred, a Virgil me je pratio u stopu. I sad mi je smešno kad se setim svih tih pacova i nekih većih, zlonamernih glodara, i kako smo ih lako počistili odatle. Sećam se kada sam bio znatno slabiji, i nisam mogao da ubijem pacova jednom rečju naredbe, ali to vreme je prošlo očigledno. Padali su kao pokošeni, dok smo krčili put kroz uske hodnike oivičene kamenim zidovima, prekrivene nekom zelenkastom tvari. I zvuk kapanja, naših stopala koja gaze kroz vodu, cičanja. U jednom trenutku sam, sećam se baš dobro, uleteo u jedinu suvu prostoriju, onu gde sam i sam živeo pre par godina, dok sam boravio u Tarantu poslednji put, i naglo se zaustavio shvativši da je neko otkrio i upravo je koristi.

[Eni]

Hah, dva crnoberzijanca su se skamenila, onda pokušala da napadnu, ali čim je prvi pao, drugi je krenuo da beži. naravno da nije uspeo. Pretresli smo pažljivo njihoa tela i uzeli sve što se moglo prodati. napokon, pronašli smo prsten i vratili ga vlasniku, osećajući znatan napredak u našim veštinama.

Posetili smo radnju i prodali sve što nam nije trebalo, dopunjujući svoju rastuću zalihu zlatnika. Za razliku od Shrouded Hills sela, ovde je u radnji pored gazde boravio i ogre telohranitelj. Ne bi mi to bilo čudno, da sličnog nismo primetili i u telegrafskoj kancelariji. Izgleda da je neka moda imati u belo odelo utegnutog ogra kao telohranitelja. Pitam se čime ih samo hrane tako velike? Telegram od Joakima nam je rekao ono što sam već predpostavljao - zaista je bio u tarantu, ali je otišao da otkrije više o ubicama koje nas progone i njihovim razlozima. Nama je preporučio da ga potražimo u selu Stillwater, negde na severu. Da budem iskren, bio sam malo zbunjen. Virgil i ja smo napustili tu zadimljenu sobicu i stali u večernju tamu da razmislimo. Pričali smo dugo, i na kraju odlučili da je najbolje da za sada nastavimo da tražimo vlasnika prstena, tačnije misterioznog dečaka. Ja sam takođe smatrao da se u Tarantu sigurno može još dosta toga uraditi, jer se u gradu uvek nešto dešava... I tako, potražili smo radionicu firme Schlyer & Sons...

Kuća je bila kao i većina građevina u tom kraju - ozidana od klesanog, beličasto sivog kamena, oštrih ivica, sa masivnim hrastovim vratima i grbom iznad njih. Uski, visoki prozori sa rešetkama, i garež napretka nahvatana po zidovima. Jedino što je odvajalo od ostalih, ako izuzmemo patuljka koji je stajao ispred vrata, bilo je to što je malo zavučena od ulice i pogleda prolaznika. Patuljak, koji je isprva bio malo nervozan, predstavio se kao Magnus, i rekao da istražuje radionicu. kada smo mu priznali da i mi radimo isto, otvorio se i ispričao ponešto o svom nestalom klanu. Razmišljao sam da ga pozovem sa nama, smatrajući da ćemo zajedno biti jači pred opasnostima, ali sam teška srca prelomio da to ne činim. Naime, izgledao mi je kao poštenjačina, a ja sam se nadao da će neko unutra da pravi probleme. Pozdravili smo se i ušli u ustanovu od ugleda, kako se na prvi pogled predstavljala ta porodična radnja.

[Eni]

Pod je bio od uglačanih hrastovih dasaka, prekriven skupocenim crvenim ćilimom, a uz zidove su stajali svećnjaci, svaki sa po tri sveće od jednom. Pred nas je išetao batler, ili nekakav pomoćnik, i pokušao da nam proda praznu slamu, ali nije dopuštao da pričamo sa vlasnikom. Možda sam mogao i drugačije, ali jako me iznevira kad neko pokušava da me obmanjuje, pa sam ga ubio i uzeo neke ključeve sa njegovog još uvek vrelog leša. malo njuškanja pokazalo je da otvaraju poklopac koji vodi u podrum, i sišli smo dole. A to je tek bila slika - naizgled običan podrum sa nabijenim zidovima i zemljanim podom, sa nešto buradi i urolanih tepiha, i visećim lampama koje su davale dovoljno svetlosti da čovek pomisli da je sve video i vrati se nazad. Odjednom, iza mene, iz poda je bukvalno izronio zombi, i krenuo da napadne Virgila. Brzo sam izgovorio reči, i pao je kao pokošen, ali, pojavio se drugi, i treći, i... Ne znam koliko, ali u jednom trenu su oni svi ležali, a nas dvojica smo se zadihani odmarali, brišući znoj i čudeći se kakvo je nedelo tu na snazi? Pa ipak, pretraga buradi i sanduka navela nas je da nastavimo, jer smo shvatili da je plen ovde jako bogat...

Sišli smo dublje, na sledeći nivo, i bio je gori od prvog - otvoreni grobovi, zombiji na sve strane, uski, zemljani tuneli, puni nečovečnog mirisa sveže iskopane zemlje i trulog mesa, zamke, što je najgore od svega, otrovne zamke koje je neko postavio u nameri da spreči sve posetioce da vide...šta? Šta je to što se dešava dole, šta rade ove zanatlije, ako su zanatlije uopšte? I to smo saznali uskoro, spustivši se na samo dno građevine. U drevnoj patuljačkoj hali, po hladnim izbledelim kamenim pločama koračali su nemo nemrtvi patuljci i radili za drvenims tolovima bez plate, radili neumorno stvarajući nakit za ove izrabljivače. Znao sam da bi Magnus sada pobesneo, i da je dobro što ga nisam poveo, jer bi vruće glave uleteo u borbu sa vlasnicima, a ne znam koliko bi bilo pametno napadati ovako moćne čarobnjake, koji ceo klan mogu da vrate iz mrtvih da ih služi. Prišao sam tiho, pazeći da Virgil nije daleko, i ušao u drugu dvoranu gde su tri čoveka stajala ispred četvrtog koji je sedeo na prestolu. On je izgleda dremao, bio je stariji i... Ne! On je mrtav, jasno se vidi sada. O, bogovi Arcanuma!

[Eni]

Njihov vođa mi se obratio ljutito, pitajući me ko sam i kako se usuđujem da budem nekulturan i upadam tek tako u njihov posed. Ja? Nekulturan? Pa ne držim ja ceo klan u ropstvu, ne držim starca mrtvog na sedištu... Rekao sam mu to, ali on je nastavio da vređa i tražio da mu se izvinim. Hteo sam da ga napadnem, ali sam se setio da on ima informaciju koja nam je potrebna i nekako se stišao. Priznao sam da sam možda malo preterao, posmatrajući njegovo suvonjavo, bledo lice, ali ne videh ni traga osmehu. Staklene oči su me nemo gledale. Ličio je na mrtvaca, i on i ostala dvojica. onda sam shvatio, to im je otac. A oni su sinovi, iz imena firme. Lepo. Ponovo je počeo da mi preti, i prekipelo mi je. To sam mu i rekao, da mogu i bez njega. Jadnici su pokušali da me napadnu. Nisam se čak ni trudio da udarim na njih, samo sam prizvao dva ogra da me zaštite. Mislim da su proklinjali trenutak kada su bili nekulturni prema meni. Ma, prema bilo kome. Nije uopšte lepo kada jeposlednja stvar koju u životu vidiš krzava ivica teškog Ogračkog mača koja se spušta među tvoje oči.

Naravno, kada sam se smirio, a smirio sam se tek kad su sva trojica ležali u sopstvenim crevima, shvatio sam da nemam koga da pitam o prstenu. A pričati sa mrtvima nisam znao. Možda jednom i naučim, ako bude vremena, ali tada nisam. Srećom, znao sam da bacim magiju za otključavanje, pa sam u sadnuku pored mrtvačkog prestola pronašao neki magični oklop i mantil. Počeo sam pozitivno da razmišljam - da su bili kulturni, ostao bih bez ovih vrednih stvarčica. Ipak je sve ispalo kako treba, to jest najbolje po mene. Za to vreme Virgil je uspeo da pronađe telegram kojim je B.bates naručio prsten sa insignijama za svog sna, malog Gilberta. i tako, dečak je pronađen. Valjda je to on. Samo još da stvarno i nađemo njega, da ga pitamo. Vratili smo se na površinu, gde nas je čekao Magnus. Stajao jei dalje oslonjen na zid ispred vrata, igrajući se svojim patuljačkim štitnicima za ruke. Rekao sam mu kakvo je zlo stajalo iza svega, i da sam ih pobio. Bio je tužan zbog sudnime svojih sunarodnika, ali zahvalan na onome što sam uradio. Ponovo sam pomislio da ga pozovem, ali nekako mi je ovaj put bio previše depresivan, i nisam hteo stalno da slušam o nestalim klanovima i nemrtvim patuljcima.

Prva stvar koju sam želeo da uradim je da prodam sve što sam nakupio dole, i kupim sebi neki dobar štit. Znao sam da je žena koja može da identifikuje razne predmete na drugom kraju grada, pa smo požurili tamo. Morate znati, taj deo grada je iza dokova, opasnog mesta gde se muvaju probisveti i gde pošten narod lako strada, a kuće nisu od belog kamena već od trošne crvene cigle, pa i daščare, a u daljim ulicama već samo drvena skladišta i sirotinjske udžerice... Tarant je grad sa sto lica, neko bi rekao...

[Eni]

Pronašli smo je taman nakon što se probudila i htela da upali vatru. Rekla mi je da su svi oklopi koje sam sakupio, abilo ih je bar četiri, magični, i dosta vredni, te da ih prodam kovaču u magijskom kvartu grada, ako želim zaradu. Bila je malo starija od svoje sestre koju sam sreo pre nekoliko dana, i nsoila je tamno plavu, skoro pa crnu haljinu. Ali crvena zaprežna kola su bila slična, ako ne i ista onakva. Sasvim moguće da je jedan otac opremio nekoliko sestara i poslao ih u svet da trguju, da se nađu putnicima u nevolji...

Jedna zanimljivost, sad se setih - kovač magičnih oklopa nije imao Ogra za telohranitelja, već jednog polušana u beloj odori. Pored toga, ponudio mi je prilično dobru cenu, i otkupio sve, uključujući i moj stari oklop, ali ipak nije hteo da uzme jedan štap i jedan bodež. Shvatio sam da nešto izgleda nije u redu sa njima, kada je i prodavac magične opreme, koji mi je otkupio malu magičnu odoru za preko hiljadu dukata, odbio da primi ta dva. Pa ipak, Virgilu se svideo štap, i koristi ga. Mislio sam da mu ga oduzmem i kupim mu nešto drugo, ali neka ga za sad. I tako ne idemo nigde iz taranta još neko vreme. A štit koji sam kupio? Sjajan je! Košta me čitavo bogatstvo, ali nanosi električnu štetu svakom napadaču! Predivno, zar ne?

[Eni]

III

Dani u Tarantu su se vukli sporije od zaprege puževa upregnutih u ciglu. Vreme smo provodili gubeći ga, bukvalno, jer novca smo imali preko 3000 dukata, a imali smo kod sebe i nekih vrednih predmeta, dragog kamenja, i drugog, koje nismo ni hteli da prodajemo, nadajući se da će nekoj mladoj dami zapasti za oko. Posao naravno nismo tražili, a i zašto bi, ali smo tražili zabavu, i odlučili smo da istražimo grad uzduž i popreko. Počeli smo onoga dana ispred kovačnice, bacivši pogled na visoke, izvijene lukove železničke stanice u blizini. Iako nas, magijski nadarene čudake verovatno ne bi pustili na voz, niti smo zapravo želeli da napustimo Tarant koji nas je obogatio naprečac, ja sam lično želeo da je vidim iz bliza, posmatram tu reku ljudi, vilenjaka i patuljaka koji cure unutra i pene napolje. Virgil je bio miran i tih, ponekad ponavljajući da on poznaje život u velikom gradu, i većem i gorem od ovoga, i da treba da budemo na oprezu...

Tog dana, dok je užareni dukat kojeg nismo mogli nikako strpati u džep tonuo negde iza univerzitetskog parka u reku, a kamene ploče na ulicama počele da zaboravljaju odjeke stotina koraka, primetio sam tužno lice mladog gardiste ispred stanice. Bio je to visok momak, ljudsko dete praktično, možda mojih godina, zamišljen. Imao je crnu kosu i visoko čelo ispod kojeg se spuštao nos oštrih crta, sa tankim oficirskim brčićima i dva oljuštena badema gde su nekada bile oči. Uzdisao je bolno, i nisam izdržao da ne pitam ko je, a njegova priča bila je upletena sa mojom. Njegova verenica bila je na "Povetarcu", i nije znao ništa o njenoj sudbini, strepeo, čekao vesti... Pitao sam se može li da podnese istinu, a onda mu pružio smoam i izbledeo list papira, pismo koje sam nekoliko dana ranije uzeo sa njenog nagorelog leša. Slagao sam, sećajući se Joakimovih uputstava, da sam bio u spasilačkom pohodu. Virgil nas je samo posmatrao naizgled mirno, ali znao sam da pazi na svaku moju reč i da je spreman da reaguje u sekudni. međutim čovek, mladić, je samo zaplakao, i spustio se sporo na kolena. Pogledao sam Virgila na tren, a onda uplakanoj duši spustio ruku na rame i promrmljao nešto... Ustao je, obrisao rukavom suze i posle kratkog uzdaha, zahvalio se, govoreći da su i loše vesti bolje od neizvesnosti koja ga je grizla. A onda, kada sam već klimnuo glavom i hteo da odem, zamolio me da potražim kamenoresca i naručim spomenik za njega, jer ne sme da napušta svoje mesto do kraja dana.

[Eni]

Bilo mi je malo neprijatno, pre svega, nisam očekivao dalje obaveze, a nisam ni znao gde su te ulice koje je spomenuo, ali kako me niko nije terao da se upetljam u sve to, prihvatio sam u nadi da je tu kraj. U suštini, da nisam imao nameru da obiđem ceo grad otkrivajući gde se šta nalazi, verovatno bih odbio, ali smatrao sam da ću i tako pre ili kasnije naleteti na kamenoresca, pa, što da me se ne seti tada kao prijatelja. Da skratim priču, našao sam ga u četvrti gde su uglavnom radionice i skladišta, građena od jeftine crvene opeke i sa ravnim, katranisanim krovovima, a prozori se svode na male otvore sa rešetkama. Prvi put sam promašio vrata, a vrata na svim tim zgradama su ista, metalna, zarđala, teška i škripava, i ušao u neku radionicu gde su svi zaposleni bili orci. Na prvi pogled mislio sam da su zarobljeni tu, ali razgovorom sam shvatio da ih drže u neljudskim uslovima i izrabljuju, pa malo pričao i pitao ih o pauzi, godišnjem, boljoj plati... Završili smo time što sam ja predložio osnivanje sindikata, a oni rekli da ne birnem, da imaju plan, i pohvalili me da sam pametan, i da nisam loš iako imam ljudske krvi. Moram reći da sam se lepo osećao tada. Iako mislim da neće ništa uraditi, ali eto...

Posle smo potražili neko piće, da završimo taj dan. U blizini P. Schuyler & Sons otkrili smo klub za gospodu, gde su nas odmah primili, pod uslovom da se ponašamo kao gospoda. Ne znam da li je to zato što sam ja polu-Ork, ili to svima kažu, tek, izbacivač na vratima u smešnom, lakejskom kapitiću, je delovao ljubazno, pa smo ipak ušli, i shvatili da je atmosfera jako opuštena i drugarska. Barmen je bio nizak i proćelav, ali duhovit neki poštenjak, i vino mu nije bilo razblaženo kao u rupama koje sam u mladosti posećivao, a po podu je umesto mrlja od prosutog alkohola i pražnjenja želudca bio čist tepih preko uglačanih dasaka, premazanih sjajnim providnim lakom. Oduvek sam se pitao od čega se ti premazi prave, tako da bih mogao da se raspitam kada posetimo univerzitet. Odigrali smo nekoliko partija bilijara sa riđokosim punačkim gnomskim gospodinom i njegovim prijateljem polušanom, koji je pričao masne viceve stalno se gegajući sa noge na nogu oko stola, dok su kugle zveckale nehajno a dukati se točili u gazdinu kesu poput vina niz naša grla. Te noći smo spavali na obodu grada, sa našom prijateljicom koja nam je ranije identifikovala oklope, i ljubazno podelila svoju vatru sa nama, ne ljuteći se što smo veselije raspoloženi, i što smo par puta ustajali i gazili u mraku suvo lišće tražeći najbliže drvo...

[Eni]

Probudili smo se ukočeni, shvatajući da su noći postale hladnije, i da bi ubuduće trebalo razmisliti o spavanju u nekoj toploj sobi. Naša gnomska prijateljica nas je ponudila svežim mlekom, ali smo odbili znajući da ćemo jesti u gradu, i krenuli smo tako već u ranu zoru da posetimo univerzitet i njegovu biblioteku. Koračali smo tiho, ne razgovarajući, svaki zadubljen u svoje misli, kroz još uvek puste ulice sa razrovanom kaldrmom, provlačeći se između skladišta i posmatrajući mesingane pločice pored vrata, otkrivajući koja zgrada krije koju radionicu ili kome pripada. Na jednom ostrvu okruženom kanalima, naišli smo na Panarii hram, pa sam uvukao Virgila unutra, ali niti je on bio oduševljen, niti je pokazao ikako da je član te religije. Sveštenik mi je pričao o vremenu legendi, Nasrudinu i Arronaxu, proterivanju u Void, i svemu tome, ali da budem iskren, dosadilo mi je brzo, i kad je počeo da nudi pamflete, okrenuo sam se i otišao. Koliko sam shvatio, Virgil smatra da sam ja Nasrudin koji se vratio da se bije u konačnoj bici sa zlom. Da li je to zlo Arronax, i ko je sad pa on? Moraću da se raspitam i o bogovima na univerzitetu...

Nastavili smo dalje, prolazeći kroz industrijski kvart u kojem smo pronašli kamenoresca dan ranije, te naišli na ogromnu vilu, možda i najveću i najlepšu građevinu u gradu. Ispred masivne gvozdene kapije stajala su dva naoružana čuvara, stariji, sedobrki čovek i zastrašujući ogar, a iza njih, preko prilazne staze i travnjaka patrolirali su neprestano drugi, u punoj opremi i stalno na oprezu. Nisam bio dovoljno lud da pokušam da pričam sa ogrom, pa sam upitao čoveka čija je to kuća. Prvo me gledao kao da sam lud, a onda kada je valjda shvatio da sam stranac u tarantu, odgovorio da tu živi genijalni Gilbert bates, izumitelj parne mašine i veliki industrijalac. I tako smo ga našli. Sasvim slučajno! Hteo sam odmah da ga vidim, ali ispostavilo se da je to nemoguće. Naime, i njega, kao i Joakima i mene, neko je pokušao da ubije. Sve čudnije i čudnije. Pitao sam se da li je to povezano. Takođe, pitao sam se da li da savladam stražare i uđem unutra preko njih, ali odokativnom metodom procene zaključio sam da je i jedan od njih mnogo iskusniji u borbi od mene i Virgila zajedno. Onda mi je palo na pamet da takva vila mora imati kanalizaciju, i da sigurno postoji neki prolaz, ali da budem sikren, mrzelo me da se spuštam dole i tražim ga, te isprljam nov i svetlucav oklop.

[Eni]

Ma, uopšte mi nije bilo do tuče tada. I tako smo se raspričali sa stražarem na kapiji, dok on nije pomenuo da Bates ima problema sa saboterima u jednoj od svojih fabrika, i da bi možda pristao da me primi kada bih rešio taj "mali problem". Sad, realno gledano, nisam ja od juče, i znao sam da ako neko plaća tolike stražare a oni ne rešavaju problem, on nije toliko mali, ali sam prihvatio posao. Zašto? Pa, pre svega iz jednog razloga - omogućavao je da svako naredno veče provedemo na toplom - u fabrici. Naime, saboteri su napadali samo noću. Tako smo dane mogli da provodimo lutajući po gradu, a noći unutra na toplom u blizini parnih mašina čiji kotlovi su grejali naše smrznute kosti. A kad se saboteri pojave, pitate se? Pa, o tom sam planirao da mislim kasnije - kad se pojave...

Univerzitet u Tarantu smestio se u najlepšem delu grada - između Batesove vile, koja je valjda ranije bila dvor kralja Taranta, i železničke stanice. Kakvog sad kralja, upitao bi se neko, ali poseta univerzitetskoj biblioteci bi i te nedoumice razjasnila. naime, tarant je imao kralja, ali su ga esnafi smakeli smatrajući da zadržava industrijalizaciju, te da škodi napretku grada...
Prva zgrada na koju posetilac naiđe pripada univerzitetskoj biblioteci. To je jedna masivna i izdržljiva građevina od kamena, sa dvokrilnim hrastovim vratima ofarbanim u smeđe, i uopšte ne liči na bar, koji je, valjda niže niz ulicu. Članarina je čak 5000 dukata, ali većina knjiga može da se pročita besplatno. Nadam se samo da mi neće zatrebati neka knjiga koje nema u slobodnoj ponudi, pa ću morati to da platim. Dalje, tu su još i kabineti profesora, gde sam sreo mnoge zanimljive osobe opredeljene za nauku, a posebno je tada bila u modi freneologij, te mi njihov najveći stručnjak, pipajući moju glavu i zagledajući je sa svih strana objasni da sam ja zapravo polu-ork. Sve nešto mislim, u pravu je, mora da jesam. Nisam mu razbio glavu, mislio sam da mu treba više nego meni taj izliv osećanja. iako nema nešto posebno u njoj.
Ipak, najzanimljiviji profesor je jedan čije ime sam zaboravio, ali poklonio mi je knjigu, pa u njoj valjda piše i ime autora. On je dugo proučavao stare, drevne bogove Arcanuma, i objasnio mi je da postoje, po njegovom mišljenju, tri kruga - dobrih, neutralnih i zlih bogova, kojih je ukupno osam, te tri viša boga, i na kraju jedan iz kojeg je sve postalo i koji sve nadgleda. Takođe spomenuo je da smatra da su ta verovanja stvarno istinita, i da se prinošenjem darova bogovima može zadobiti njihova milost. Takođe, dodao je da je neki vilovnjački istraživač pre tri hiljade godina tvrdio da su svi bogovi nekako povezani, i da se mora paziti na njihove međusobne odnose prilikom prinošenja žrtava, jer neki mogu biti ljubomorni na druge pa na vas baciti kletvu...

[Eni]

Strašno. Kod njega u kancelariji, koja je usput skladno i pristojno uređena, postoji i grafikon na zidu, gde je predstavljen poredak svih bogova. Bilo bi zanimljivo shvatiti taj poredak i svima prineti ponudu, te videti šta bi se desilo, pomislio sam tad...

Odmah tu u univerzitetskom parku je i prirodnjački muzej, iako nisam siguran da li on pripada univerzitetu ili je samostalan. Unutra se mogu videti svakakva čudesa - ogromna, prastara lobanja zmaja, gvozdeni kovčeg pronađen ispod zmajevog legla, za koji se pretpostavlja da je stariji i od samog zmaja... i još neke stvari. Zgodna orkinja u prelepoj haljini i sa bisernim osmehom, stidljivo mi je rekla da posetim muzej kada god želim, jer su ti predmeti postavljeni da javnost uživa u njima... Pitam se jesu li njene reči imale neko dublje, ličnije značenje... Verovatno ne.

Smiraj tog dana smo dočekali tražeći batesovu fabriku. Pronašli smo je lako, zapravo, i nakon kratke priče sa stražarom na vratim bili pušteni unutra. Niko nije znao da nam kaže kako saboteri ulaze unutra, kada nije bilo nečuvanih ulaza, ali su pretpostavljali da koriste magiju. U prvom trenu sam se zapitao na čiju stranu želim da stanem, da li želim da se sukobim sa svojima zbog tamo nekog industrijalca, ali kockice su se lako složile - ja želim da vidim batesa, a on će me primiti ako zaustavim sabotaže. i tako, prošli smo kroz luksuzno predvorje sa dugim stolom od mahagonija koji se presijavao na svetlosti hiljada sveća poredanih jednako u kristalnim lusterima na tavanici, kroz kancelarije sa visokim komodama punim dokumenata, sve do zadnjeg dela, gde su mašine hučale i brektale, ali je svakako bilo toplije nego napolju.
Spustili smo svoje stvari na drveni pod dovoljno blizu parnom kotlu da nam bude toplo, ali da svojim aurama ne poremetimo njegov rad, a onda izvadili karte, i odigrali partiju ili dve "Kraljevog skoka", iščekujući naše nesuđene goste. Ipak, posle dosta vremena i sve češćeg zevanja, opružili smo se u zoru po mlakim daskama i držeći oružje pri ruci, sporo utonuli u san. Prespavali smo ceo dan do večeri, shvatajći da ćemo morati da zamenimo ta dva do daljnjeg ako želimo da budemo odmorni noću za borbu, i da ih uhvatimo na delu, ali se ni sledeće noći nisu pojavili. Dosadu smo opet terali igrajući karte, razgovarajući o Panarii religiji i sećajući se našeg prvog susreta pre nekoliko nedelja, istraživanja rudnika u Shrouded Hills selu, te pretpostavljajući šta se desilo sa Sarom, ćerkom Bessie Toon i šta ćemo raditi kada je nađemo. Kada je napokon kroz male otvore zaprečene rešetkama doprlo jutarnje plavetnilo, raspremili smo svoje putne vreće i utonuli u san.