"Test pray" - čitaoci recenzenti

[White Ripper]

1. Objasnio sam da nisam egoista, i šta i kako reagujem i na šta obraćam pažnju kod ovakvih situacija.
2.Sve je u opisu valjda objašnjeno. Ti mene oćeš da ubjediš da sam lud. Nije ti to fino.
3.Očekujem da se neće svima svidjeti, i cijenim ako se da argumentovana kritika, ne fatanje za sitnice i nebitne stvari.
4.Daj primjer gdje sam izvrnuo nečiju riječ. Sumnjam da ćeš naći. Ne bavim se demagogijom.
5.Amin to that!

Srećan mi bio ovaj moj 4000-ti post, nadam se i poslednji na ovom forumu!

[caine]

Ova diskusija pokreće neka zanimljiva pitanja. Serious Sam dosadi veoma brzo, ali posle može da se igra. Pa onda opet dosadi itd. Meni je tako s nekim igrama, a s nekim nije, i mislim da to nema veze s tim što Serious Sam indukuje neviđeno lučenje adrenalina. Prosto, ako je igra mnogo zabavna, želećeš da je igraš veoma dugo. Recimo, Maksa Pejna sam mogao da igram po tri sata pre nego što bih morao da uzmem pauzu, i to zbog navale odličnih one-linera koje više nisam imao gde da skladištim, a ne zbog gejmpleja. S druge strane, igrao sam u skorije vreme i Alice: Madness Returns. To sam mogao da igram najviše sat vremena pre nego što bi mi dosadilo, a nema tu nikakvog adrenalina. Zašto je to tako?

Mislim da odgovor pre svega treba tražiti u priči. Nisu ni Alisa a ni Serious Sam toliko monotoni. U Semu imaš različite protivnike protiv kojih koristiš različite taktike, situacije su malko drugačije itd. Slično važi i za Alisu, s tim što je ona još raznovrsnija. Međutim, i jedna i druga igra imaju shit priču - prosto te ne zanima šta će se sledeće desiti. Genijalan gejmplej to može da anulira, ali ni jedna ni druga igra time ne mogu da se pohvale. Recimo, Darksidersi - mislim da imaju bezveznu priču, ali mi je sistem borbe toliko dobar da sam guštao u svakom trenutku.

Serious Sam kao paljevinska igra za izbacivanje besa? Mislim da je OK, ali i da to može mnogo bolje i paljevinskije. Uostalom, mislim da nijedna igra ne može da bude toliko delotvorna koliko streljana ili džak za udaranje A najbolje je kad se pošteno izderete na nekog koga ne cenite

[caine]

Evo još hrane za Maladikta Dotičnog trola koji uživa u rušenju snova mladih recenzenata želim da zamolim da čik nađe neko nezgrapno ponavljanje u tekstu koji sledi.

The Simpsons: Hit & Run

Hit & Run je igra iz 2003, koja je preuzela osnovnu formu serijala GTA, prilično je uprostila i onda zavila u oblandu "Simpsona". Ja sam veliki fan "Simpsona" koje sam u doba kada se igra pojavila redovno gledao na Pinku - sećam se da mi je uvek bilo mnogo krivo kad shvatim da je već prošlo petnaest minuta epizode, a i veoma često mi se dešavalo da ogledam epizodu u redovnom prikazivanju, a onda uveče i reprizu. Danas nisam toliki fanatik, ali svejedno cenim genij starijih sezona. Taj genij se deilimično prepoznaje i u igri, u kojoj sam se 2003. pošteno nauživao. Danas - not so much.

U suštini, Hit & Run je GTA koji je maltene potpuno destilovan od pucačkih sekcija i koji je dominantno fokusiran na vožnju. Naravno, možete vi i da izađete iz vozila ako vam se tako prohte, ali su misije koje to zahtevaju veoma retke. Bonus stvari ima, ali takođe mnogo manje nego u Grand Theft Autu. Vožnja je, kao što se i očekuje od Simpsona, izrazito arkadna. Sve ovo je čisto navođenje činjenica, bez ikakvog negativnog stava prema iznesenim podacima. Igra je manje-više čista vožnja i to je OK. Međutim, realizacija je prilično manjkava.

Ubedljivo najveća mana igre je to što je neviđeno repetitivna. Imate nekoliko vrsta misija koje su u početku zanimljive, ali onda vrlo brzo krenu da se ponavljaju. Imate klasičnu trku, praćenje vozila i udaranje u njih, skupljanje paketića koji su razasuti svuda okolo te uništavanje protivničkih automobila. To su maltene jedine stvari koje ćete raditi. Sve to jeste OK i dovoljno zabavno, nema bagova, morate da budete koncentrisani i da pamtite prečice itd. Samo što usled ponavljanja vrlo brzo dosadi. A nimalo ne pomaže to što je igra veoma laka.

Međutim, uprkos tome što mi je brzo dosadila, igru sam priveo kraju, uglavnom zbog priče, tačnije zbog odličnog, karakterističnog humora. Zaplet se bavi misterioznim pojavama koje su zadesile Springfild - Bart je nestao, svuda se pojavljuju neobični crni kombiji, a tu je i ujdurma sa crop circlesima... E sad, ni scenarijom nisam oduševljen, iako ga karakteriše prikladna satira usmerena prema video igrama - mislim da bi jedna igra prema "Simpsonima" mnogo bolje ispala da je rađena u formi avanture, ili da je barem pripadala nekom od žanrova koji potenciraju priču. Priča Hit & Runa jeste zanimljiva, ali je nema mnogo pošto najveći deo otpada na filler sadržaj tipa "Pobedi u tri trke da bi bio upućen na lika koji će te uputiti na lika koji zna nešto o otmici ako pobediš u tri trke". Želeo sam da saznam šta će se dalje dogoditi, ali sam te informacije platio repetitivnim trkanjem i filler misijama.

Ali, the humor kept me going. Glasove likovima su pozajmili originalni glumci iz serije, a vidi se i da su scenario pisali scenaristi koji rade na šouu. Ima stvarno dosta dobrih fora, što satiričnih što onih koje za metu imaju glupost glupih žitelja Springfilda. Takođe ima i dosta onih koje izazivaju smeh veštom igrom rečima. Uostalom, gledali ste seriju, znate već sve...

Tako da, mislim da igru treba odigrati jer ćete iz toga izaći duhovno bogatiji, a još ako ste fan Simpsonih... A ako vas sve to ne zanima, onda slobodno pustite Hit & Run da počiva u oblivionu - nije dobar na duže staze a ne isplati vam se nabavka zbog dva sata prosečne zabave.

[Asmodeus]

^Bogami, bogatu trpezu si mu postavio! Ima da se rasturi od gozbe!

[Maladikt]

Sto mu krofni, nisam ni bio svestan te "laskave" titule. Prvo što mi je upalo u oči je:

...je uprostila i onda zavila u oblandu "Simpsona". Ja sam veliki fan "Simpsona" koje sam...

Ako ćemo već da cepidlačimo, moglo je i bez toga, pa još na samom početku. Ostalo je u principu okej, jedino bih izbacio sve engleske fraze jer za sve to postoje srpski izrazi (krugovi u žitu, nastavio sam zbog humora) i popravio ovu rečenicu (pretpostavljam da je lapsus):

Tako da, mislim da igru treba odigrati jer ćete iz toga izaći duhovno bogatiji, a još ako ste fan Simpsonih...

Ili Simpsonovih, ili Simpsona. Inače nisam prešao igru, tako da po tom pitanju nemam šta da dodam ili oduzmem. Gledao sam malo kod ortaka kad se tek pojavila, tako da znam otprilike kako sve izgleda, ali ništa više od toga.

[Asmodeus]

(Sigh) Maladikt, i expected more...

[Maladikt]

Zatišje pred buru.

[Rainman]

Remedy entertainment, finski izdavač je svima poznat po jednoj od najinovativnijih igara u istoriji. Max Payne je napravio pravi boom u igračkom svetu, preko prvi put viđenog bullet-time gameplaya, odličnog scenarija i stila naracije, upečatljivih likova, do naravno samog Maksa i kompleksne dubine njegovog karaktera. Igra je ostavila veliki trag, a njen drugi deo je samo potvrdio da taj uspeh nije nikakva slučajnost. Posle skoro 10 godina, Finci su rešili da se okušaju u jednom drugom žanru, pa posle verzije za X-Box, i PC igrači konačno imaju prilike da se počaste novom igrom iz njihove kuhinje. Ovaj put ćemo imati priliku da umesto njujorškog detektiva budemo u koži, ni manje ni više, nego svetski popularnog pisca horor romana.

Zapadnjački stil horora je uglavnom svima nama dobro poznat. Američka kinematografija, a samim tim i proizvodnja igara, uglavnom ima šablonizovan pristup koji uključuje dosta krvi i prosutih unutrašnjih organa, razne kreature – pogotovo zombije, ili ubicu koji je krenuo u svoj „killing spree“. Sa druge strane, istok, tj. uglavnom Japan, je uvek udarao više na psihu gledaoca ili igrača, bez mnogo crvene boje na ekranu, ali sa uglavnom nejasnom linijom između stvarnosti i one druge strane. Alan Wake, nova igra Remedy entertainment-a, pokušava da izvuče najbolje iz obe škole. Po svom žanru pripada survival horror shooterima i definitvno predstavlja osveženje jer PC odavno manjka sa kvalitetnim igrama ove vrste.

Biti pisac best-sellera, štancovati nove knjige kao na traci i truditi se da svaka bude bolja od prethodne nije lak posao. Šta više, u nekom trenutku mora doći do zamora materijala. Alan Wake, omiljeni američki horor pisac, se upravo zbog toga uputio na odmor, beg od velikog grada, brzog života i gostovanja po talk show-ovima. Bright Falls, varošica ušuškana i izolovana od ostatka sveta, delovao je kao savršena destinacija. Međutim, kada se spusti noć, kada ulice postanu puste i kada se svetla ugase, priča dobija novi zaokret.

Ubrzno nakon dolaska, ono što deluje samo kao ružan san, počinje polako da se prenosi u Alanovu stvarnost. Piščevi problemi sa spavanjem i pisanjem, misterizona žena u crnom, a povrh svega nestanak Alanove žene, nagnaju našeg protagonistu da u sred noći započne svoju avanturu po celom Bright Fallsu. Naoružan isključivo baterijskom lampom, Alan će vrlo brzo uvideti da mrak i neće biti toliki problem, već ono što se krije u njemu. Zbog toga nabavljanje vatrenog oružja predstavlja prioritet broj 1.

Glavni elemenat igre, pucanje, doživelo je neke sitne ali bitne promene koje pozitivno utiču na iskustvo igrača. Neprijatelje koje je obuzela tama morate prvo obasjati dovoljnom količinom svetla (da bi „iscedili“ sav mrak iz njih), a tek onda će oni postati ranjivi na vaš arsenal pištolja i pušaka. U praksi to znači da sa sobom uvek morate imati 2 stvari: izvor svetlosti i vatreno oružje. Sasvim dovoljno da suočavanje sa silama mraka ne postane monotono ni u jednom momentu igre – čak šta više, daje dosta šmeka celoj atmosferi. Stvorenja sa kojima ćete se susretati uglavnom će imati ljudsku formu, međutim tama obuzima i nežive stvari. Samim tim, ponekad ćete se morati boriti i sa predmetima, sve od običnih baštenskih kolica pa do ogromnih buldožera. Prvi susreti sa ogromnim „poltergeist“ mašinama su momenti koji će vam ostati u sećanju i nakon prelaska cele igre.

Naracija koja prati glavnog junaka, filmske sekvence, dijalozi između karaktera, a ponekad i sam gameplay će vam u nekim trenucima više ličiti na dobar horor film nego na kompjutersku igru. Horor u igri je sveprisutan, ali taj horor neće graditi temelje na crvenoj boji i na litrima prolivene krvi. Taj horor se mnogo više nalazi u mraku koja obavija grad i njegovu okolinu, u naletima vetra i magle i brujanjem motorne testere u daljini. U suštini najveći plus Alana Wake-a je definitivno njegova atmosfera koju, kao šlag na tortu, maestralno upotpunjava soundtrack: Nick Cave, Roy Orbison, David Bowie se sjajno uklapaju u mračan ton igre.

Inače, kako igra odmiče, i kako se se klupko sve više odmotova, tj. zapetljava, neke stvari mogu zasmetati. Iako je težina same igre na sasvim zadovoljavajućem nivou, vremenom će municije biti sve više, sve češće ćete biti u pratnji nekog od sporednih karaktera, te će sam osećaj teskobe i konstantnog gledanja u količinu preostalih metaka polako nestati. Drugo, bitan element igre su stranice knjige koje dodatno objasnjavaju tok priče. Alan ih nalazi usput, neke su očigledne, neke su dobro sakrivene, ali problem nastaje kada shvatite da možete naći sve stranice samo u Nightmare modu tezine, što znači da ćete verovatno (bar u prvom prelasku) biti uskraćeni za jedan sitan, ali u ovakvoj igri, bitan deo igre. Kad smo već kod lošijih strana igre, moraju se spomenuti krzave medjuanimacije, a i u nekim momentima lyp-sync koji nije najsrećnije odrađen. Međutim, sve to ipak nije dovoljno da pokvari sveukupni užitak.

Igra je inače podeljena na epizode, a nakon završetka glavne priče mogu se odigrati i 2 specijalne epizode o događajima nakon samog kraja igre, nešto što su X-Box igrači kupovali kao extra sadržaj. U svakom slučaju, lep potez finske kuće, jer bi igra bila ostavljena u nekom kvazi-završetku, sa cliffhangerom na kraju. Ovako, PC igrači će imati priliku da iskuse „neiseckanu“ i zaokruženu verziju cele priče.

Bilo da ste ljubitelj horora, bilo da ste ljubitelj akcije, Alan Wake je definitvno poslastica, koja će (iako smo tek na početku godine) sigurno ostati upamćena kao jedan od najkvalitetnijih naslova u 2012-oj. Baterijsku lampu u jednu, revolver u drugu ruku, i pravac Bright Falls. Kad zagusti – trk pod prvu uličnu svetiljku. Ako ništa, posle ove igre ćete više ceniti prekidače za svetlo.

Ocena: 90

Vladimir Pantelić.

Alan Wake tema na SK forumu

[Rainman]

U Kini jedu pse. I u Hong Kongu takodje. Mada ih prvo uspavaju, verovatno jer eutanazija ima bolje posledice po njihov moral. Recept za njihovo spremanje je nakon toga vrlo jednostavan... Uzmite činiju velikog azijskog grada – u našem slučaju Hong Konga – ubacite 9 supenih kašika borbe ala Batman Arkham City, zatim nanesite GTA fil (ili GTA feel, može i tako) i na kraju dobro začinite sa malo Assassin’s Creed 2 parkura i prstohvatom jezičkih barijera. Sve to stavite da se peče na jakoj vatri (preporučujemo kuhinje Square Enix kompanije) i kada sve skoro bude spremno za jelo, na vrh pobacajte dobru šaku azijskih djakonija: karaoka, borbi petlova, uličnih trka i napadnih pijačnih prodavaca. Kada je sve spremno za posluživanje, na vrh stavite glavnog karaktera - po mogućstvu neka bude povezan i sa Azijom i sa Amerikom, da zadovoljite ukuse i istočnjačkih i zapadnjačkih sladokusaca (kao što je u ovom receptu slučaj). I Voila, Sleeping Dogs je ispred vas – spreman za ozbiljno konzumiranje, veoma ukusan i spremljen tako da će se i oni koji ne jedu baš sve i svašta naći iznenadjenim. Zar je moguće da jedan takav mix svega i svačega može da bude tako dobar. Izgleda da da.

Kao što već verovatno znate, Sleeping Dogs je novi IP kompanije Square Enix, i od ljudi koji su nam prošle godine servirali Deus Ex: HR – sa pravom je očekivano da Uspavani psi nastave tradiciju kvaliteta. Ovaj put su nas odveli na azijski kontinent i uspeli da na našim monitorima ožive atmosferu Hong Konga i prikažu razmišljanja i mentalitet ljudi koji žive hiljadama kilometara daleko od nas.

Doduše, Wei Shen to već zna itekako dobro. Iako sveže došao iz San Franciska, odrastao je na ulicama Hong Konga i dobro poznaje grad i ljude u njemu. Ta činjenica, a i to što ostatak ekipe u koju upada ne zna gde je bio i šta je radio po SAD-u, ga čini savršenim za “undercover” misiju. Wei će voditi dvostruki život, balansiraće između napredovanja u trijadama kao i održavanju svog etičkog koda kao pripadnik dobre strane. Naravno, nije to posao za svakoga, jer će Wei dolaziti u situacije u kojoj u njega i njegovu odanost sumnjaju i jedna i druga strana.

Nakon uvodnog snalaženja po ulicama Hong Kong-a i upoznavanja nekih početnih karaktera, igraču će biti na rapolaganju 2 puta kojima treba da ide. Onaj glavni, koji čini uspinjanje uz lestvicu trijada, i drugi, kojim će ga kolege iz policije držati na kratkoj uzici i davati mu slučajeve da ga novi život na ulici ne bi previše uvukao i preobrazio. Pri završetku svake od misija, dobijaćete XP poene koje ćete ulagati u nove poteze i nove mogućnosti. Usput, Wei može da radi i sporedne misije koje će mu davati poznanici po ulici i time dobijati tzv. “face”, prepoznatljivost, koja takođe ima svoje benefite.

Vožnja do lokacije, borba, istraživanje su dobro poznati iz ranijih igara. U gradu inače nije uobičajeno nositi vatreno oružje, tako da će fajt prsa u prsa biti najčešći način da dođete do željenog cilja. Sam tok borbe sa protivincima je fluidan, zanimljiv i ne može da dosadi tako lako. Vremenom ćete otključavati nove poteze, nove komboe, tako da će Wei postati prava mašina za ratosiljanje većeg broja protivnika svih oblika i veličina. Pištolji i puške u ovom gradu nisu ničiji glavni izbor, ali kada zagusti, biće sasvim kvalitetnog napucavanja sa gomilom neprijatelja. Jedno je sigurno, akcija u igri je u globalu dobra i ima je sasvim dovoljno.

Sa tehničke strane, igra nema većih zamerki. Animacija je fluidna, grafika prosečna za današnje standarde, ali i dalje lepa za oko, hardverski optimizovana. Loš lyp sync ume da zasmeta, kamera ume da bude naporna u nekim momentima, ali generalno igra odaje utisak završenog proizvoda. Od još nekih lošijih osobina treba istaknuti da je priča mogla biti jača, sa većim odlukama i težim moralnim dilemema. Hong Kong kao grad zna da bude ponekad jednoličan, pa na momente čak i praznjikav. Muzika takodje nije jača strana igre, i mogla je mnogo više da poveže igrača sa atmosferom grada. Ali čak i sve to kada se uzme u obzir, nema razloga za neko veliko nezadovoljstvo, jer igra ume da drži pažnju bez obzira na pomente nedostatke.

OK, Sleeping Dogs je pokupio dosta stvari iz okoline, nije inovativan, nije ground breaking. Ali, ipak je u pitanju odlična akcija, dobra vožnja, zanimljivo okruženje i solidna priča. Sve to pomešano u jednu celinu odaje utisak zaokruženog proizvoda, i defitivno jednog od jačih naslova ove godine koji su izašli.

E da, kada sednete prvi put u kola ili na motor - ne zaboravite – vozi se levom stranom. Drži levo, Hugo, levo. E, jeb.....

OCENA: 87

Vladimir Pantelić

Sleeping Dogs tema na SK forumu

[Sarmatian]

Xcom: Enemy Unknown

Evo posle solidne kolicine vremena provedene uz igru, mogu konacno da dam svoj sud. Nisam detalno pratio sam razvoj, namerno sam hteo da izbegnem hype i da mogu da realno ocenim igru kad dodje, odnosno onakvu kakva jeste a ne koliko se razlikuje od onog sto sam ja ocekivao ili prizeljkivao, koliko god je to moguce.

Prva stvar koju sam primetio jeste da igra daje znacajnu kolicinu "xcom" vibe-a. Tu su Sektoidi, okrugli UFO-i, panika, zapaljeni gradovi itd... To se nastavilo kada sam poceo da igram - baza, vojnici, skyranger, interceptori... sve to podseca na slave prethodnike.

Nazalost, onda pocinjem da primecujem razlike. Najpre, squad size od 4 vojnika. Zaista tuzno, kada je u prethodnim igrama bilo 24. Vise ljudi (dobro, humanoida) sam vodio u Baldur's Gate-u. Onda vidim da moze da se poveca squad size limit na 6. Ajde kao, mozda ce biti bolje. Realno, retko kad sam koristio vise od 8-10 vojnika u Apokalipsi, mozda 6 i nece biti tako velika razlika. Kao dobra strana, moci cu da im posvetim vise paznje, da ih opremim bas onako kako ja zelim, sa ovom ili onom puskom, oklopom, medikitovima, granatama itd... Ali, ne moze. Inventar ne postoji. Umesto toga postoji samo backpack gde mozes da stavis jednu stvar, npr. granatu ili scope (koji, umesto na pusku, ide u ranac, posto to u stvari i nije scope/opticki nisan nego s.c.o.p.e, sta god to bilo).

Opremanje je dodatno limitirano cinjenicom da sada vojnici imaju klase, i da svaka klasa moze da nosi samo odredjenu vrstu oruzja, koje je u principu - svako novije bolje od prethodnog. Assault rifle < Laser rigle < Plasma Rifle. Nema suptilnih razlika iz Apokalipse, gde je Laserska puska bila preciznija ali nanosila manje damage-a od plazme. Same klase imaju drugacije prednosti i mane i njihovo sinergetsko koriscenje je obavezno za uspeh na visim nivoima tezine ali su, izuzev snajperiste, podjednako uspesni na svim mapama. Snajperisti treba otvoren prostor da bi bio efektivan. Sve ovo dovodi do sledeceg velikog minusa igre - da ne bi dosli u situaciju gde za hevija ili asolta nema sta da se radi, mapa svake takticke misije je 95% ista. Iako se razlikuju po dizajnu, takticki su apsolutno iste, bez obzira da li se desavaju u gradu od 25+ miliona ljudi ili u nenastanjenim sumama Rusije.
Ovo je u stvari i najveca mana igre, jer ponavljanje, bez obzira koliko je majka nauke, dovodi do prezasicenja.

Kako sam prolazio kroz igru, sve vise sam shvatao da nema bas puno veze sa UFO-om, TFtD-om i Apokalipsom i da je za vibe sa pocetka najvise zasluzan dizajn, atmosfera i muzika a nikako gejmplej i igracka mehanika.

Igra je zabavna u pocetku, dok ne postane dosadna zbog suvise slicnih mapa. Ostatak igre, koji je takodje znatno pojednostavljen u odnosu na prethodnika (pre svega mislim na tech tree, opremanje trupa, izgradnju i odrzavanje baze) to jednostavno ne moze nadoknaditi.

Nije lako izdrzati breme koje nosi samo ime XCOM, naravno, i programeri se ovde nisu ni potrudili da to urade, vec su probali da ponude reboot umesto nastavka, i to je delimicno i uspelo. Uz igru se moze zabaviti ali usporedba sa slavnim prethnodnicima je neumesna.

Sama za sebe, igra zasluzuje 75/100
Kao nastavak Xcom fransize, jedva 45/100

NAPOMENA: Ovo je kopija teksta koji sam napisao na temi, nije pisano kao recenzija ali mozda moze pomoci nekom da stekne utisak o igri pa sam ga postovao i ovde.

[BatmaNiko PaynEzio]

Naziv: GTA IV
Razvojni tim: Rockstar North
Izdavač: Rockstar Games

Kako opisati igru u jednom od najpoznatijih i najboljih serijala u istoriji igara, a ostati objektivan? Na koji način „progutati” jednu od najlošijih optimizacija za neki AAA naslov u skorije vreme? Gde li su skriveni svi golubovi?

Dobrodošli u Liberty city! Ako vam se ime čini poznatim, ne varate se. Možda se sećate Rockstar-ovog hita iz 2001. godine (GTA III), koji je uveo revoluciju u serijal GTA, a koji sa „četvorkom” deli samo ime grada u kome se radnja odvija. U svemu ostalom, GTA IV toliko prednjači u odnosu na svog dalekog rođaka (iako predstavlja samo dalji evolutivni napredak, tj. nadgradnju svega već viđenog), da može ponosno da (po)stoji kao najbolja igra u GTA franšizi.

Najmlađi priraštaj GTA porodice, se može podičiti najboljom grafikom do sada, doduše koja ne prikazuje bog zna šta, osim „sivila” skyscrapers-a i mreže raskrsnica ovog fiktivnog Njujorka. Noću su boje malo „življe”, naročito po kiši, sa fantastičnom refleksijom svetlosti na pločnicima trotoara i ulicama. Sam grad je „porastao”, mada za razliku od San Andreasa, više je otišao u visinu, nego u širinu, a i dosta je živahniji, oseća se kako „diše” takoreći. Nemoguće je nabrojati sve sitne pojedinosti i detalje koji vas očekuju iza sledećeg ćoška tokom višečasovnog igranja, ali dovoljno je reći da je ovo, napribližnije moguće okruženje realnom svetu, koje se može naći u igrama danas.

Gameplay,je pretrpeo neke sitne izmene. Upravljanje vozilima je manje-više isto kao i u prethodnim delovima. Obijanje kola je ako ništa drugo, postalo realnije, zato što u Liberty city-ju nisu toliko ljubazni da ostavljaju otključana vrata, sa upaljenim motorom i ključevima u bravi. Animacija pokreta glavnog protagoniste, zaslužuje da se spomene, pošto sada deluje dosta fluidnije, odnosno normalnije, pa nemate više osećaj kao da upravljate sa robotom tokom skakanja, penjanja ili trčanja (T-1000, neko?). Najznačajnija novina jeste mobilni koji se koristi za preuzimanje misija, razgovor sa ostalim likovima, a velika olakšavajuća okolnost jeste, sms koji se dobija nakon pogibije, koji služi za ponovno pokretanje misije. Što se tiče same akcije, sada možemo da zauzimamo zaklon i pucamo iz njega, uključujući tu i „pucanje u prazno”, kakvo viđamo po filmovima. AI protivnika je poboljšan, ali nema govora o padanju u nesvest i izazivanja „vau” efekta.

Misije su zanimljive i duge, i obezbeđuju sate i sate dobre zabave. Kada vam dosade mnogobrojne sporedne aktivnosti, koje možete raditi u velikom gradu, možete se dati u lov na „gradsku živinu” i „otperjati” ih u zaborav.

Što se priče tiče, dosta je kompletnija i ličnija u odnosu na druge glavne protagoniste GTA serijala. Glavni lik je Niko Bellic (Nidžo Belić?), momak o čijoj se nacionalnosti široko raspravlja, sa kim se ponose i Srbi i Hrvati, ali nikada zaista nećemo saznati čiji je. Ali jedno je samo sigurno, Niko je čistokrvni Balkanac sa prostora bivše Jugoslavije. Za razliku od mutavog protagoniste Claude-a iz prošlog Liberty citija, šmekerskog, ali tipičnog mafioze Tomija iz Vice citija, ili krajnje simpatičnog, ali ne baš svima omiljenog CJ-a iz San Andreasa, Niko Belić je fiktivni lik od krvi i mesa, sa kojim ćete moći mnogo bolje da se identifikujete (i to ne samo zbog „balkanskog vajba”), pa samim tim i više da se udubite u priču. Posle filmova kao što su „Scarface” i „Boyz from the hood”, autori igre su inspiraciju očigledno tražili u delima Skorsezea ili recimo, Majkl Mana, čijem su filmu uostalom, dali omaž u jednoj od najinteresantnijih, najuzbudljivijih i generalno, najboljih misija u čitavom GTA serijalu. Kada smo već kod filmova, igra neverovatno podseća na akcione trilere 70-tih, sa kvalitetnom pričom, realnim likovima, jednostavnim kadriranjem, nenametljivom glumom, bez specijalnih efekata u svakoj sceni i „vickastih” on-linera na svakih 10 minuta. Možda, malo dosadnim na prvo gledanje, ali zato nakon drugog, i svakog sledećeg, otkivate lepotu u toj jednostavnosti. Tragična prošlost, želja za osvetom i potraga za „američkim snom”, čine okosnicu priče, koja ironično, svoju kulminaciju doživljava na mestu, koje se nekad smatralo simbolom (nekog) boljeg života.

Glasovna gluma zaslužuje pohvalu, iako Niku i njegovom rođaku Romanu, glas nisu pozajmljivali ljudi poreklom sa ovih prostora, ali svejedno, ne možete, a da se ne nasmejete, kada prvi put progovore „tarzan Serbian”, a naročito kada Niko tu i tamo krene da prosipa psovke na maternjem.

GTA IV možda nema šmek i vibe jednog Vice city-ja, ili možda neozbiljnost i zabavnost San Andreas-a, ali to je ok, u svojoj prizemnosti, on ponosno stoji svojim nogama na zemlji.

Naravno, da ne bi bilo sve idealno, igra je katastrofalno optimizovana za PC, tako da i pored inastalacije patch-eva (koji jednima odgovaraju, a drugima ne), moraćete da pronađete idealnu kombinaciju svoje hardverske zahtevnosti sa gore pomenutim, da bi ste iole opušteno uživali u igri. Međutim, kada jednom savladate sve prepreke, i pokrenete igru, i kada po prvi put čujete pijani glas svog rođaka koji se dere „Nikooo, my couzin”, sve to ostaje iza vas, a vi nećete moći da skinete osmeh sa lica.

Ocena: 90

[BatmaNiko PaynEzio]

Naziv: Mafia II
Razvojni tim: 2K Czech
Izdavač: 2K Games

Problem sa nastavcima je generalno taj, što će ih svi gledati kroz prizmu originala, pa se zato trude da ih nadmaše, budu veći, brži, bolji, jer u isto vreme, moraju da zadovolje postojeće fanove, kao i da pridobiju nove. Prva Mafija je bila apsolutni klasik, Kum svih mafijaških igara, pa je zato pred drugim delom, bio izuzetno težak zadatak, takoreći trebalo je ogromne cipele popuniti. Dakle, da li smo dobili „kuma umesto kuma”, ili pretedent zasluženo spava sa ribama, saznaćete u ostatku teksta.

Kao prvo, Mafija II je praznik za oči. Igru karakteroše izuzetno lepa grafika, naročito kada po prvi put ugledate vizuelno impresivni Empire Bay i prošetate njegovim ulicama prekrivenim snegom, a sve to propraćeno čuvenom pesmom Dean Martin-a „Let it snow”. Emire Bay izgleda neuporedivo lepše od „sivog”, i pomalo monotonog Liberty city-ja, sa takvom eksplozijom boja, fenomenalnim osvetljenjem , i količinom detalja, da naprosto oduzima dah. Zvuci grada, razgovori i ponašanje njegovih žitelja takođe doprinose opštem prvom utisku, da se radi o „živom” gradu, koji ima svoj puls i postoji mimo vas, a ne zbog vas (posebnu pažnju obratiti na razgovor čuvara, tokom šunjanja u misiji „Enemy of the state”).
Zvuči suviše dobro da bi bilo istinito? To je zato što jeste. Nakon prvih par misija, shvatićete koliko grad u stvari izgleda plastično, gotovo sterilno. Kao filmske kulise, spolja izgledaju fantastično, ali nema ništa iza njih, pa što bi ste se onda i zamarali da ulazite? Ne računajući gun-shopove, (u koje uostalom, nikada nećete ni ući, pošto neprijatelji non-stop ostavljaju oružje iza sebe), i prodavnice odeće, u kojima možete da promenite izgled (i tako skinete policiju sa vrata), igra je fenomenalno siromašna extra aktivnostima, sa kojima bi ste mogli da se zabavite van glavnih misija. Evo, da ih nabrojim: 1. pljačkanje prodavnica (bespotrebno), 2. krađa kola i vožnja do auto-otpada (davaža), 3. ...„Eeermmm?...”...Nema sporednih, random misija, likova sa kojima bi ste se susretali i uzimali poslove, trka hot-rodovima, boćanja, ili šta god da je bilo popularno u to vreme. Naravno, jedino ako ne računate istraživanje grada, kako bi ste našli sve Playboy naslovnice i Wanted postere. Sigh! Premalo mesa na kostima, a šteta, mnogo je obećavao.

Što se gameplay-a tiče, misije su suviše u „iditamoupucajnekogapasevrativamo” fazonu. Osim možda dve-tri, koje (uspešno) odstupaju od ove formule, ostalih se nećete ni sećati kada ih završite. Ko još voli da završi misiju u jednom delu grada, a mora da se vrati u totalno suprotni, uđe u safehouse da bi sačuvao igru i započeo sledeću misiju, samo da bi opet morao da vozi nazad, odakle je i došao, da bi završio tu misiju, a onda...„AAARGH!” I tako stalno. Kroz celu igru. I sve to bez mogućnosti quick-save-a (koji je prva Mafija imala), koji bi znatno olakšao igru, ne zato što je teška, već zato što ima neverovatno smoran sistem checkpoint-a, ili možda I don't know, mogućnosti da uzmete taxi i skipujete ostatak puta. Vožnja naprosto dosadi, (da ne kažem zgadi) zbog malopre navedenih problema. Akcioni (borbeni) deo igre je solidno urađen. Pucnjava funkcioniše po cover sistemu, i u principu, nema odstupanja od toga, jer, ako pomislite da uletite glavom bez obzira u obračune, poginućete veoma brzo. Bila bi i zanimljivija možda, da nije toliko repetitivna. Pesničenje je veoma zabavno (i lako), ali ga nećete puno koristiti, osim na početku igre, i u jednoj misiji u zatvoru, koja to direktno zahteva od vas. Šteta što nema više stealth misija, pošto je taj segment takođe urađen veoma dobro.

Priča nipošto nije epska, kao u prvom delu, koja je imala taj neki „The Godfather” šmek, i odmerenost, bez potrebe za stalnim ponavljanjem mafijaških stereotipa. Više liči na rimejk B-produkcije „Dobrih momaka”, napadan i sa konstantnom revijom psovki i pucnjave, koji se previše trudi da se dokaže kako je „mafijaški” u svakom smislu. Zabavna da, ali zaboravite na neke veće emocije. Uostalom, sam Vito (glavni protagonista) je toliko jednodimenzionalan lik da to boli. Pre ćete uživati u Džoovom liku (Vitov prijatelj iz detinjstva, koji služi kao neki comic relief), i više se pitati šta će se do kraja desiti sa njim.

Na kraju, kad saberemo sve pluseve i minuse, možemo zaključiti da je Mafia II dobra igra, koja međutim, neće zadovoljiti fanove prvog dela, koji su ipak očekivali nešto više, posebno u pogledu priče i portretisanja likova (jedina veza sa „kecom”, jeste misija u kojoj (in)direktno rekreirate kraj prvog dela), ali će svakako privući nove, što zbog veoma dobre grafike, generalne lakoće (i kratkoće) igranja, ok akcije, i uopšte, fascinacije „podzemnim svetom”. A da li će vremenom dostići kultni status svog prethodnika? Well, da se poslužim omiljenom mafijaškom (stereotipnom) uzrečicom: „Fuhgeddaboudit!”



Ocena: 75

[sloba89]

Big Rigs:Over the Road Racing

Big Rigs:Over the Road Racing je najozbiljniji kandidat za najgoru igru ikada užas,katastrofa,igra je totalni raspad sistema mogu samo da zamislim kako je tekao sam razvoj igre jer stvarno treba imati hrabrosti da izbacite ovako nešto na tržište,u igri nema nikakvog uvoda niti introa sve što cete saznati o samoj igri je na samom cd pakovanju pozadi cilj igre Big Rigs je da sa kamionom prevozite nelegalnu robu pritom izbegavajuci policijske potere,medjutim na opšte iznenadjenje autora teksta u igri nema nikakvih policijskih potera niti prevoza robe niti bilo kakvih drugih zadataka niti slobodne vožnje kao u Hard Truck igrama umesto toga igra je trkačka simulacija u kome se trkate sa ostalim kamionima kakva prevara,medjutim ono što je najgore kod igre Big Rigs jesu tehnički problemi i bagovi koju igru čine praktično ne igrivom,na samom početku imate izbor od četiri kamiona i pet staza od kojih vas jedna izbacuje direktno na desktop!kada na kraju pokrenete stazu koja radi sledi šok AI protivnika ne postoji on bukvalno stoji u mestu na startnoj liniji odbijajući da krene ništa vam drugo ne preostaje nego da se trkate sa samim sobom a tokom vožnje saznajete da možete prolaziti preko različitih objekta preko kuća stubova drveća ispod mostova preko brda pa nadalje do opšte praznine na kraju mape u kojoj se vrtite do besvesti,kamion može da ide u rikverc toliko brzo da bi mogao da pobedi i najbrže automobile u igri nema nikakvog zvuka barem iz ličnog iskustva kada konačno rešite da završite trku mada kakva trka ona ni nepostoji dočekaće vas natpis "YOU'RE WINNER !" sa sve peharom iza reči i to je cela igra u suštini jednom rečju UŽAS,autori su čak izbacili i zakrpu koja bi trebalo da reši sve navedeno ali da li bi ste stvarno želeli da gubite vreme na ovom naslovu kada imate dosta drugih i boljih kvalitetnijih igara jedini razlog da probate ovu igru je čista znatiželjnost ali odmah nakon pet minuta igranja odmah ćete otići na ADD and Remove Programs i obrisati igru,ako postoji neka igra koja zaslušuje ocenu 1 onda je to Big Rigs.




OCENA 1/100

[Maladikt]

Šta sve napisa u svega dve rečenice.

[JzmA]

Hahahahaha, a još i bijesan, a Big Rigs je fantastična igra. Samo je treba iz pravog ugla posmatrati .

[Boondock Saint]

TMNT: Out of the Shadows

Značaj Nindža Kornjača kao franšize je ogroman, a svaka franšiza (pogotovu ovako dugovečne) prolaze kroz razne faze i varijacije, time dobijajući fanove od kojih svaka grupa ima vidjenje kakva ona treba da bude u budućnosti bazirana na prvom iskustvu. Recimo imam par prijatelja koji nista vezano za Kornjače nisu pogledali već desetak godina jer Nikola Simić i Djuza Stoiljković ne rade sinhronizaciju, dok recimo klinci iz moje zgrade znaju samo za novu Nikolodeonovu seriju a opet jedan poznanik (stariji lik) pljuje na svaku dečiju seriju jer su mu originalni stripovi(koji su bili za malo stariju publiku) bolji. Ovakav raspon generacija fanova može da bude i dobra i loša stvar, jer sa jedne strane lepo je imati dosta ljudi koji vole istu stvar ali uvek mogu da buknu rasprave o tome koja je verzija najbolja. Da li TMNT: Out of the Shadows uspeva da pomiri sve struje fanova i vrati značaj Kornjačama u svetu video igara?

Igre bazirane na Kornjačama, u poslednjih 15ak godina ne mogu da se baš pohvale kvalitetom, i fanovi su gotovo prestali da se nadaju da će se vratiti vreme sjajnih igara poput TMNT: The Arcade Game, Turtles in Time i Tournament Fighters. Iako su mahom bile vezane za tada aktuelnu seriju/film iz razumljivo ekonomskih razloga, jer lakše je prodati igru sa već napisanom pričom i odradjenom karakterizacijom, gotovo 95% igara su bile beat em up žanra, što i odgovara celoj ideji a OoTS nastavlja taj trend. I dok su predhodne igre radjene čisto da se zaradi koji dolar na imenu TMNT, uz malo brige o samom gameplay-u a o zadovoljavanju fanova da ne pričam, OotS već na prvoj slici na meniju koja je preslikana iz prvog stripa Estmana i Lerda deluje kao delo ljudi koji vole Kornjače kao i mi. Engleski izraz “fanservice”(udovoljavanje fanovima) je definitivno lajt-motiv cele igre.

Iako preuzima par elemanta iz najnovije serije, OotS opet uspeva da iskombinuje sve ideje iz predhodnih inkarnacija Kornjača u svoj svet i priča vrlo prostu ali savršeno realizovanu priču u do sada najmračnijem svetu(Mračne kišovite ulice, kojima patrolira najgori šljam, naspram neonskih svetla Nju Jorka, zlokobni krovovi zgrada sa kojih Kornjače vrebaju, malo tvrdja krakterizacija(Rafael je gotovo psihopata) ) Nindža Kornjača vidjenom u video igrama (igra i jeste za 16+ publiku), izuzevši naravno originalne stripove, sa kojima OotS ima više zajedničkog nego sa novom serijom. Tamo gde su predhodne igre padale bila je najvažnija stvar i ujedno najveći problem za programere, a to je kako, uzevši u obzir razvoje u današnjem gejmingu, napraviti tabačinu, koja neće da se svodi na “drndaj dugme za napad i pomeraj se ka desnoj strani ekrana”? U zadnjoj deceniji videli smo evoluciju datog žanra kroz stilizovane bravure Devil May Cry-a, akrobatiku Princa od Persije, epski spektakl God of War-a i precizne finese Batman Arkham igara.Svim ovim igrama OotS duguje dosta ali i one duguju isto toliko starim TMNT igrama tako da je krug ponovo kompletan.

Igra ima tri aspekta gejmpleja koji se savršeno prepliću u toku nivoa, prvi su parkur sekcije sa kojima se igra poigrava u doduše manjoj meri nego TMNT igra iz 2007, koje savršeno pašu u preskakanju krovova, naravno borba, i konačno u TMNT igri, šunjačke sekcije. Do sada je taj askpekt Kornjača bio dosta zanemaren ali OotS Kornjačama daje mogućnost da, poput pravih nindži vrebaju krimose sa mračnih krovova, što je priznaćete sjajan osećaj. Borba, iliti sama srž TMNT igara već 20god, končno je dobila fejslift koji priliči tabačini 21og veka. Gradjen na premisi “freeflow” borbe u Betmen Arkham igrama, kombat sistem je značano razvijen i predstavlja jedan od najboljih sistema borbe vidjenim u igrama u zadnjih 5-6god. A i možda je najbitniji razlog da nabavite igru. Kao i u Betmenu i ovde imamo dugme za kontranapad koje koristimo kad neprijatelji zamahnu ail ovde sličnosti prestaju. Dok se borba u Arkham igrama svodila na kliktanje levim dugmetom i kontriranje desnim, ovde je situacija daleko složenija, postoje dva dugmeta koje se kombinuju u napade, dugme za skok, koje i služi za preskakanje neprijatelja kao i još jedno dugme koje modifikuje sve ostale, kao i atraktivn timski potezi koje izvodite u saradnji sa ostalim Kornjačama koje kontroliše kompjuter. Postoji tone poteza koje otključavate tokom igre i osvežavaju svaku borbu jer se zahvaljujući složenom sistemu, svaka odigrava drukčije i kada naučite cake, podesća na sjajnu koreografiju nekog kung-fu filma. Takodje pored sjajno organizovanog Dojo-a, gde će te naučiti kao je biti nindža, postoji i genijalni “Arcade” mod koji je odradjen u stilu starih igara sa automata sa sve bočnom kamerom i ograničenim životima.

Ono na šta bi mogli da se žalimo je glasovni glumac koji daje glas Mikeladjelu jer je totalno neubedljiv i štrči kad se uporedi sa ostalim glasovima, kao i realističan dizajn kornjača koji neće svima da se svidi ali autor ovog teksta smatra da je korak u pravom smeru.

TMNT: OotS radi ono za Kornjače što su Batman Arkham igre uradile za Betmena, War for Cybertron za Transformerse, X-Men Origins za Wolverina i Deadpool za…. pa shvatate već. Ukratko, ako ste fan Kornjača, ili ste to ikada bili, dugujete sebi da je odigrate, po mogućstvu uz još tri istomišljenika.

http://hotforhoth.wordpress.com/2013...2013/#more-273

OCENA 85/100

[Boondock Saint]

Resident Evil 6

RE6 je nastavak koji je podelio javnost i fanove. Napustivši gotovo skroz žanr horora i okrenuvši se akciji zasigurno je potez koji će iznervirati stare fanove. Koji ce morati da se pomire sa tim da je sad dosta uprosceno od dana prve trilogije(pa i cetvorke), al’ tako je vreme i industrija danas. Da su rešili da naprave old school igru koja je teška kao zemlja ko će to danas kupiti? Šačica starih i najglasnijih fanova na netu. Meni se igra, za razliku od generalnog stava kritičara svidela. Ima to veze i sa tim sto u zadnjih par godina imam malo vremena za gejming pa mi ovakav casual pristup odgovara. Naravno, nekom ko je jos uvek hard core se verovatno nece svideti promene i pravac u koji Capcom vodi franšizu. Na kraju je ista situacija kao sa Fear3. Gde ce igra biti upamcena kao losa horor igra umesto kao sjajna akciona.

Zombiji su ovoga puta nazvani po našim imenima što je interesantno jer je zaraza izbila kod nas, tako da imamo imena poput Rasklapanje, Ustanak i slično. Priča(tipicno za Japanske razvojne timove cista melodrama) prati sedmoro protagonista kroz cetri kampanje koje se prepliću i razlikuju tematski.Kampanja veterana RE serijala Leona S. Kenedija prati njega i novu partnerku kako otkrivaju nastanak zaraze u Americi i zaveru da se vlada svetom a njegova kampanja je zlatna sredina, jer kombinuje Majkl Bej momente sa rešavanjem zagonetki i valjalo bi je odigrati prvu. Druga prati još jednog veterana Krisa Redfilda i njegov tim komandosa kako se bore sa zombijima(prvo u nekoj verziji Vojvodine pa onda u Šangaju), i njihova kampanja je u totalnom coop Gears of War fazonu sa hu-hah marincima, eksplozijama, i dranjem u stilu vojnih filmova. Iako je kampanja koja nema nikakve veze sa hororom, verovatno je najbolja za coop igru. Sledeca, i možda najzanimljivija prati Džejka Mjulera i Šeri Birikin u misiji da Džejka dovedu i naprave od njegovog uzorka antitela za zombi zarazu sve dok im je neuništivi monstrum Ustanak za petama. I jesam li pomenuo da je on sin legendarnog negativca Alberta Veskera? Kampanja je u totalnom avanturistickom stilu i vuče na odlični Uncharted serijal sa konstantom jurnjavom, skakanjem, i spektakularnim filmskim scenama. Dok je zadnja kampanja u starom RE fazonu sa rešavanjem zagonetki i dosta sporijim tempom i povezuje sve nedorecene elemente price dok prati seksi Adu Vong.

Takodje moram da pohvalim kontrole (igralo se preko dzojstika, za tastaturu jeste malo rogobatno), drago mi je što su raskrstili sa “tenk” kontrolama. Jedno je tradicija a drugo racionalnost. Na kraju je sve pitanje ocekivanja. Ko je ocekivao horor(mada posle 4. i 5. dela, cisto sumnjam da ima takvih) biće razocaran, a ko akciju, to je i dobio i to maksimalno isproduciranu sa tonom boss borbi(nesto sto je falilo tps igrama vec 10ak god.) i velikim varijetetom u misijama(nema tu od covera do covera i pucanja u lice istim arapima, već se nesto stalno novo predstavlja igracu).

Nema više horora u RE al’ eto stvari se menjaju. Nije to neki šok pogotovu posle RE4 i Re5. A starim fanovima imam da poručim da se vremena menjaju, kao i fransize. Smatram da je četvorka najbolji deo jer je tu franšiza shvatila koliko je cela ideja postala smešna(danas imamo zombije gotovo u svakoj igri) a 6-ica mu dodje nov evolutivni korak u pravcu holivudskog spektakla. Jer danas je nemoguće napraviti horor zombi igru jer je tema silovana do kraja. Znam da sam u manjini ali eto, meni se svidja i RE6 i pravac koji Capcom fura. U svakom slucaju ko zapravo odvoji para za RE6 dobija sadržaja za sve pare jer ovde dobijate nevidjenu kolicinu materjala, mnogo vise nego u prosecnoj pucačini (kašljCallofDutykašlj).

http://hotforhoth.wordpress.com/2013...vil-6/#more-54

OCENA 80/100

[Rainman]

BRAID (2009)

Kada čovek posmatra svoj život sa strane, negde usput se svakako zapita koliko drugačijih odluka bi doneo, i kojim bi sve drugim putevima krenuo da je u mogućnosti. Ali dok se sve to dešava, u tom trenutku, čovek razmišlja u momentu, i radi najbolje za sebe, koliko god to sebično zvučalo, i na kraju dana on zadovoljava svoje potrebe, želje, opsesije, požude, svaku svoju sebičnost koja se nalazi duboko unutar njega. Čak i ako radi stvari iz najbolje namere za druge, taj osećaj hrani njegov ego, duboko sakriven unutar njega i čini mu da se i on oseća bolje i da se oseća boljim. Dakle, čovek uvek sebi nalazi opravdanja za svoje postupke, ima razlog zbog kojeg radi stvari koje radi, pa makar to bila i ona najniža ljudska osećanja, stvari koje znate da ne treba činiti a opet ih radite, uvek uveravajući sebe kako je u pitanju neki viši cilj. Neki ljudi umeju to dobro da kontrolišu, a neki opet, iz raznih razloga, tu opsesiju ne mogu da obuzdaju.

Tu dolazimo do glavnog motiva priče (ili priča) koju Braid želi da nam ispriča. A reč je jednostavna. Opsesija. Motiv utkan u srž ove igre toliko duboko, da ga do samog kraja priče možda nećete ni primetiti. Motiv sakriven od igrača koji će ovoj igri pristupiti kao igrici, nečemu kroz šta će proći onako lagano, prolazeći kroz svetove i tražeći princezu. Uostalom, zar to heroji igara ne rade? Prolaze horde neprijatelja, rešavaju teške zagonetke, sklapaju deliće slagalica, da bi konačno stigli do svoje princeze. Ovde će Tim, naš glavni junak, čak manipulisati i vremenom. Ali kada stigne do kraja, jedno pitanje će da blješti na ekranu. Da li je igrač heroj? Ili smo sve vreme igrali igru iz perspektive čoveka koji je toliko zaslepljen svojom opsesijom za princezom, da ni ne vidi da ona možda ni ne želi da bude spašena. Da možda postoji razlog zašto on ne može tako lako da je nađe i zašto se ne nalazi ni u jednom zamku koji je posetio do tada.

Naravno, činjenica je da je on ubeđen da čini dobro i da ni mi ne treba da razmatramo njegove motive. Uostalom, u pitanju je ljubavna priča, koja ne može da naškodi nikome osim njemu ili eventualno njoj. Svi smo bili tu, svi možemo na nekom nivou da se saosećamo sa njim. Ali opet, šta ako ovo nije ljubavna priča? Šta ako prenesemo opsednutost na mnogo veći nivo, mnogo opasniji. Ako na toj razini ne utiče samo na odnose dvoje ljudi, već na mnogo, mnogo veći broj. Na njihove živote i na njihove sudbine – i to ne na lep način. Ali, Braid nam ne daje odgovor na to. Bar nam ne daje odgovor koji bi smo želeli da čujemo. Braid nam pokazuje šta znači slepo juriti, ne obazirući se na znakove pored puta, samo u želji da stignemo do tog konačnog cilja, predmeta naše opsesije, šta god ona bila.

Na kraju, kako jedna platformska igra, koja nas uvlači u svoj svet svojom inovativnošću, dizajnom, grafikom, zvukom, težinom, se uopšte usuđuje da postavlja ovakva pitanja? Kako nešto što je na prvi pogled tako prosto može da bude tako teško, i kako skidate sloj po sloj i nakon kraja same priče, sve teže i komplikovanije za razumeti? Kako ova igra tera igrača da razmišlja na načine na koji nikad nije pokušao i da traži odgovore na pitanja koje nikad nije ni postavio? A rešenje na ova pitanja, za divno čudo, je vrlo jednostavno. To rade najbolje knjige, to rade najbolji filmovi, to rade najbolje slike. Tako da se i ovde odgovor sam nameće. Braid je umetnost u svojoj najlepšoj formi.

Vladimir Pantelic

[Maladikt]

Imaš nekoliko rečenica koje bi mnogo bolje zvučale kada bi ih "prepolovio" (u prevodu - umesto zareza koristi tačku). Ovako izgleda kao da si se zalaufao da ispričaš priču što pre, pa te mrzi da staneš na mestima na kojima treba stati.

[Rainman]

U pravu si, recenice u recenziji ne bi trebalo da budu ovolike. Covek se lako pogubi kada krene, a ne naidje na tacku na ocekivanom mestu. Medjutim, poceo sam da pisem za svoju dusu, pa onda nisam ni vodio mnogo racuna, vec pisao onako kako volim, i onda reko ajde da sklopim u neku misaonu celinu i okacio na forum. Evo citam i ovu proslu recenicu, i cinjenica je da bi mogla da se podeli na dve, mozda i na tri