Nba 2k22

[NastyB]

Kada se NBA 2K21 pojavila besplatno na Epic-u, kao i mnogi i ja sam je „kupio“ i probao. Odigrao 2 i po četvrtine i izbrisao da mi ne kvari hard disk. Zbog toga 2K22 nisam hteo ni da probam, ali mi đavo nije dao mira. Zahvaljujući kodeksiranoj verziji 2K22 našao sam se u mogućnosti da je probam, a da me još jedno razočarenje ne košta.

Hm, Luka Dončić na početnom ekranu. Lepo. Prepoznatljivi meniji u pastelnim bojama, sve lako i jednostavno za snalaženje, podešavam komande i momentalno u moj omiljeni mod MY LEAGUE, a za offline ML slika Jokića. Naravno, biram Denver, malo se igram sa trejdovima i putem jednog dovodim Bogdanovića u „Grumenje“. Počinjem meč spreman na malo smejanja, nerviranja i brisanja sa hard diska opet. Nema više Šeka, Kenija i Ernija, odmah na teren, kratko javljanje sa terena, predstavljanje igrača i utakmica (relativno) brzo počinje. Grafika za pinklu bolja nego na 2K21, lica nekako prirodnija, ali ništa što oduzima dah. Moji stari sistemi podešavanja napada i odbrane su potpuno zarđali pa sam sve stavio na automatiku, a posle 3 godine neigranja i PRO težina mi je sada, verovatno, problem. Pogotovo što je prva utakmica protiv Finiks Sansa...

Posle par minuta prvo što sam pomislio je: „Šta je ovo, dođavola??“. Kao da ne igram igru koja me je 4 godine samo razočaravala, nego nešto što je tako dobro da sam se našao u čudu. Prvo što me je „izulo iz cipela“ je sistem preuzimanja, kojeg nije bilo ni u tragovima u ranijim izdanjima. Kao u pravoj košarci sada centri/visoka krila preuzimaju plejeve kada počinje pik, kretnje su tako usklađenje da treba posmatrati „širu sliku“ položaja igrača i da se udvajanjima i preuzimanjima dobije vrhunski osećaj kao da na ekranu igraš košarku, a ne neku „igricu“. Često mi se dešavalo da sa Jokićem posle preuzimanja uguram Krisa Pola pod koš i poentiram lagano. I stvar koja mi se SILNO svidela jeste što više nema teleportovanja AI igrača koji prelaze 5-6 metara u deliću sekunde i situacija u kojima je dovoljno da protivnički igrač negde podigne ruku pa da omašiš polaganje sa 30 santimetara. Sada je sve sa „meračem“ šuta i u skladu sa situacijom da li si sam ili imaš igrača koji pokušava da te blokira.

AI saigrača varira tokom utakmice. U velikoj većini slučajeva se kreću odlično, otvaraju se, izlaze iz blokova, postavljaju blokove, ulaze pod koš, ali ponekad se desi da, jednostavno, stoje i čekaju nešto, ali se onda pozivanjem bloka sve vraća na staro – kako igrač krene da postavi blok tako se i ostali pomeraju u zavisnosti od situacije.

Da ne dužim, jer pozitivnih stvari ima jako puno, ali ima i onih (malo) iritirajućih. Default kamera je dobra, prati akciju, ali kad igrač sa svoje polovine krene u napad toliko ga zumira da, ako niste plej koji ga čuva tik do njega, nemate pojma gde se nalazite i igrač kojeg bi trebalo da čuvate i kojeg ne vidite se obično iskrade do koša i dok se kamera odzumira igrač kojeg vodite je negde u autu ili ćošku dok onaj kojeg bi trebalo da čuvate lagano postiže koš potpuno sam ispod istog. Naravno, to se ne dešava često ali se i lako rešava biranjem druge kamere, no onda se gubi neka draž automatskog zumiranja dobrih akcija.

Po prvi put od kada igram NBA 2K igre sam izgubio dve utakmice (oba puta od Sansa pošto nisam sačuvao ML posle prve utakmice), a da se ni jednog trenutka nisam iznervirao, jer sam obe izgubio zbog svojih grešaka, a ne varanja AI rutine. Jednostavno, ne mogu brzo da se naviknem na sistem preuzimanja, pa sam gotovo uvek bezglavo jurcao svog igrača ostavljajući samog, na primer, Bukera, koji me je zasipao trojkama. Ali SVAKI PUT je to bilo zbog moje greške, a ne nečega što je AI rutina učinila glupim kretanjem.

Naravno, igra nije savršena, ima tu rupa, ali je gejmplej daleko bolji i zanimljiviji od mnogih ranijih izdanja i sada je „košarkaškiji“ više nego ikad. Evidentno je da je Visual Concepts uradio odličan posao i krenuo u pravom smeru jer ne pamtim kada sam imao ovakav osećaj da ŽELIM da igram ovo. A tu se javlja jedna dilema – da li se isplati kupiti je?? Kada bi je ostavili ovakvu i samo dopunjavali roster kupio bih je momentalno i ne bih žalio ni trenutka. Ali, poučen ranijim isustvima svaka verzija NBA 2K igara je izlazila kao sasvim dobar proizvod kojim su sa svakim pačem pomalo uništavali da bi posle par pačeva postala neigriva i razlog za razbijanje tastature. Bar je ja tako igram.

Uglavnom, kao neko ko je nekada bio veliki ljubitelj franšize i kojem se svaka igra od 2K17 pa do sad prosto smučila posle par minuta, ovo je i za mene više nego prijatno iznenađenje. Ono što me najviše oduševljava jeste da nikako ne treba biti fokusiran samo na igrača kojeg vodite i onog kojeg čuvate, nego na kompletne kretnje čitavog tima. Ako vidite da se protivnički igrač, ne onaj kojeg čuvate, izvlači iz blokova na trojku možete da pretpostavite gde će onaj koji ima loptu da doda. Osećaj zadovoljstva prekidanja akcije ili oduzimanje lopte kad „pročitate“ uobičajenu košarkašku akciju je veoma dobar. A toga ima dosta ako znate kako se treba kretati. Što se itekako oseti u „najkošarkaškijem“ izdanju NBA 2K svih vremena. Ubeđen sam u to, jer prvi put nemam osećaj košarkaške igre, nego košarkaške suimulacije koja nije savršena, ali bolja ne postoji.

NBA 2K22 review