[AAR] Vampire the Masquerade: Bloodlines

[Maladikt]

Vratio sam se u salon i ušao na glavni ulaz sa sve katanom u rukama. U ovakvoj situaciji nije bilo potrebe za skrivanjem i ubeđivanjem, stoka je ionako služila samo za klanje. Očistio sam celo prizemlje od gamadi, nasadivši ih jednog po jednog na oštricu. Nekima sam lomio vratove iz mraka, drugima sam isisao i poslednju kap krvi. Rezultat je bio isti za sve, nakon čega sam se zaputio u podrum gde sam pronašao ormariće, među kojima i jedan obeležen crnim krugom. Otvorio sam ga i gurnuo unutra medaljon koji sam dobio od Oksa. Zatim sam iza sebe čuo korake i aktivirao Nevidljivost, ne bih li izbegao pogled debeljka kome je cela zvrčka bila namenjena. Uspeo sam u svojoj nameri, ali sam upao u drugi problem. Debeljko je bio toliko širok da nisam mogao nikako da ga zaobiđem, a nije mu padalo na pamet da se pomeri od vrata ispred kojih se ukopao kao zacementiran. Nisam imao drugog izbora do da mu se pokažem u svoj svojoj lepoti i unesem u facu uz jedno prodorno Bu! Fora je upalila i moja žrtva je preplašeno otrčala koliko je noge nose i salo dozvoljava. Taj poslić je bio obavljen, te sam se popeo na sprat.

Tamo sam zatekao još naoružanih azijata koje sam iskasapio dok sam rekao „krv“. U jednoj od prostorija sam zatekao devojku zabarikadiranu gomilom dasaka. Pomislila je da sam nekakav demon, što me je navelo na zaključak da je definitivno u srodstvu sa Hoom.

Začepi, Kiki, rekao sam joj. Tvoj ćale me je poslao da te izbavim odavde.

Nevoljno je pristala da me prati, ali je ipak zaćutala i poslušno me sledila na tri metra razdaljine. Ostavio sam iza sebe salon pun mrtvih ljudi i ostavio je da se sama snađe do Crvenog Zmaja u nadi da je niko neće presresti u povratku. Za to vreme sam se vratio do Oksa da ga izvestim o uspešno obavljenom poslu. Sablasni prodavac mi se zahvalio i poklonio mi još jedan medaljon koj je zračio nekom čudnom energijom od koje su mi prsti bili lakši i pokretljiviji. Nisam imao neke koristi od njega, ali sam ga ipak zadržao. Nakon toga sam se vratio kod Hoa kako bih konačno dobio neku informaciju o Barabusu.

Iako je bio upućen u sva dešavanja u četvrti, vlasnik Crvenog Zmaja nije znao ništa o Nosferatuu kojeg sam tražio. No, znao je nekoga ko bi mi mogao pomoći i uputio me na njegovu adresu. U pitanju je bio njegov prijatelj Žao, koji ga je ranije obavestio o tome gde je Kiki zarobljena. Rekao mi je da Žao ima firmu na obodu ovog dela grada i da će mi on dati sve neophodne informacije. Tako je i bilo. Nije znao tačnu Barabusovu lokaciju, ali je znao da ga drži Tongova banda. Uputio me je ka njenom vođi Džoniju koji je obitavao u svom klubu Glaze. Takođe mi je otkrio sigurnosnu šifru koja mi je bila neophodna da tamo uđem. Žao je i sam bio Tongovac što mu se svega par minuta kasnije debelo obilo o glavu. Grupa njegovih bivših drugara je uletela u skladište u kojem smo razgovarali i osula paljbu iz mašinki po nama. Meni nisu predstavljali nikakav problem budući da me nisu mogli ni videti nakon što sam aktivirao Nevidljivost, ali Žao je ostao da leži u lokvi sopstvene krvi.

Glaze je bio fensi rupa u kojoj se okupljala gomila sitnih lopovčića koji su mislili da njihovi životi mogu imati ikakvu vrednost. Nosili su mašinke i paradirali oko gologuzih igračica misleći da postoji neki smisao u njihovom poimanju moći. Njihova prizemnost karakteristična za ceo ljudski rod je bila impozantna i činilo se da im ni malo ne smeta što im je u klub ušla groteskna abominacija sa katanom na leđima. Raspitao sam se za Džonija kod jednog od lokalnih pajsera koji je imao neku uvrnutu ideju da njegovog šefa ne sme da vidi niko osim ako on to ne dozvoli. Prestao sam da obraćam pažnju na njega kada mi je otkrio da se vođa Tongovaca nalazi na spratu, nakon čega sam proburazio finog mladića koji je stražario na stepenicama. Vrlo brzo Tongovi poslušnici će shvatiti da mašinka i tamne naočari ne mogu da zaustave baš svakoga ko im se ispreči na putu.

Nisam stigao ni pošteno da razgibam svoje sasušeno telo kada se zabava završila. Počistio sam ono malo korisnih stvari u vidu municije sa leševa i stupio u Džonijevu kancelariju. Kad tamo... sušto ovaploćenje arogancije i prepotentnosti. Džoni je bio mali čovek. Ne u fizičkom smislu, već u mentalno-psihološkom. Još uvek je održavao iluziju opasnog momka iako sam ceo objekat u kojem smo se nalazili popločao telima njegovih pajtaša. Glumio je autoritet pred praktično besmrtnim bićem noći, a ja nisam mogao da skinem osmeh sa svog odvratnog lica. Posle par minuta njegovog trabunjanja rešio sam da pređem na stvar.

Džoni, dečko... sedi, začepi i iskreno mi odgovori na sve što te budem pitao.

Imaš nešto da mi kažeš, šupku? Ko te je uopšte pustio u ovaj deo grada? Došao si ovde po svoju mamu? Nemaš brige, predaćemo ti je kada se svi izređamo na njoj.

Glupavo, Džoni, veoma glupavo. Gde je lik kojeg si kidnapovao?

Ko ti je rekao za njega? Kako znaš bilo šta o tome? Ko si ti? Odgovori mi!

Nemaš ti pojma sa kim imaš posla, rekao sam mu, a onda se dogodila kranje neobična stvar.

Ogroman televizijski ekran koji se nalazio iza mog sagovornika se iznenada uključio i prikazao čoveka obučenog u fensi odelce. Dotični se istog trenutka obratio vođi Tongovaca i posavetovao ga da me ne sluša, već da puca u mene, što je Džoni oberučke prihvatio. Naravno, metak je prošao kroz mene ostavljajući suv trag bez kapljice krvi, što je izbezumilo mog nesuđenog egzekutora.

Šta? Upucao sam te! Ti si mrtav!

Tako je, Džoni, rekao je pridošlica, on JESTE mrtav. Teško je ubiti nekoga ko je već pokojnik. A uveravam te da ne nosi zaštitni prsluk. Metak je prošao kroz njega u ravnoj putanji.

[Maladikt]

Čovek sa ekrana je znao dosta toga o meni, a sada je deo svog saznanja preneo Džoniju. Nakon svega što sam čuo nisam smeo da dozvolim da bilo ko od njih ostane u životu. Džoni mi je bio bliži tako da sam njemu odmah ispio kompletnu zalihu krvi. Matorac sa ekrana je bio druga priča kojom je tek trebalo da se pozabavim. Otkrio mi je da zna dosta toga o mojoj sorti i pozvao me da ga potražim u jednoj od obližnjih poslovnih zgrada. Nije bilo razloga da odbijem tako velikodušnu ponudu da mu pokidan vratne žile i istovremeno otkrijem gde je Barabus zatvoren, te sam se odmah zaputio ka njemu.

Stupio sam u zgradu u koju me je poslao čovek sa TV-a, koji se predstavio kao Mandarin. Dočekao me je na novom ekranu sa kojeg je pričao razne baljezgarije usput analizirajući moje ponašanje. Nisam obraćao preveliku pažnju na njega što ga je naizgled malo naljutilo. Rekao mi je da ću ga pronaći kada se popnem liftom na prvi sprat. Zvučalo je kao zamka, ali nisam baš imao izbora. Ušao sam u sokoćalo, dospeo na prvi sprat i zatekao se u nekakvoj komori za testiranje. Na jednom od zidova se nalazilo neprobojno staklo iza kojeg me je posmatrao Mandarin sa još nekim čovečuljkom. Bilo je očigledno da me je doveo tu kako bi ispitao moju vampirsku prirodu. Nisam znao koji su njegovi razlozi, ali sam pristao na ulogu u koju me je bacio i čekao pravi trenutak da okončam njegov jadni život.

Prvo je pustio u komoru ugljen monoksid, zasitivši njime vazduh kako bi se uverio da mi kiseonik nije neophodan. Onda me je osvetlio ultraljubičastom svetlošću dovodeći je u konotaciju sa sunčevim zracima i njegovim štetnim uticajem na vampire. Test, naravno, nije upalio, jer nije poenta u UV zracima, već u simbolici, ali nisam imao vremena da priučenom vampirologu objašnjavam tako proste stvari kada će ionako vrlo brzo biti više mrtav nego ja. Usledilo je još nekoliko testiranja, od kojih je, moram priznati, bilo najsmešnije proveravanje uticaja drvenog krsta. Jadnik kojeg su poslali pred mene sa krstačom u rukama nije ni znao šta ga je snašlo. Laseri, noževi, struja i na kraju – vatra. Tada sam se oslobodio zahvaljujući plamenobacačkom sistemu koji su instalirali sa moje strane, umesto da su ga bezbedno zaštitili iza neprobojnog stakla. Oštetio sam kanistere sa gasom koji su eksplodirali u kontaktu sa vatrom i put ka Mandarinu je bio otvoren. On je, naravno, potrčao koliko ga noge nose, ali sam ga sustigao i prelomio mu tanušni vratić.

U blizini sam pronašao Barabusa, zaključanog u improvizovanoj ćeliji. Bio je unakažen, besan i žedan osvete. Na putu ka izlazu smo se susreli sa nekoliko čuvara koje je drage volje ratosiljao života, vraćajući makar deo bola koji je dugovao Mandarinu i njegovim ljudima. Usput smo uhakovali kompjuter dotičnog lika i pobrisali sve što smo mogli da nađemo o njegovim istraživanjima. Postoje stvari koje ljudsko oko ne bi smelo nikada da vidi, sve dok ne bude prekasno. Kada smo izašli iz zgrade rekao sam Barabusu da se javi Geriju što pre kako bi mu potvrdio da sam ga pronašao i oslobodio. No, svega nekoliko sekundi kasnije sam shvatio da to neće biti potrebno i da Geri zaista ima oči i uši u svim delovima grada. Telefon u obližnjoj govornici je zazvonio i sa suprotne strane me je pozdravio dobro poznat glas vođe losanđeleskih Nosferatua.

Imam informaciju koju si tražio, šefe. Istu stvar o lokaciji sarkofaga koju sam onomad rekao LaKroju sam takođe prodao i Đovanijima, u zamenu za neke druge sočne detalje. Imali su jednake šanse da ga se dokopaju, ali su ovi drugi pokazali malo veću inicijativu.

Nikada nisam ubio Đovanija. Gde mogu da ih pronađem?

Ako ćeš da se igraš Džihada moraš da uradiš domaći, šefe. Znanje je moć, a moć ima svoju cenu. Međutim, budući da sam od njih već dobio ono što mi treba, daću ti besplatan savet.

Ok, reci mi šta treba da znam o njima.

O, ovo će ti se svideti – imaju kosture u ormarima... bukvalno! Incesti, organizovani kriminal, satanistički kultovi – sve to ćeš naći kod Đovanija. Leševi uz špagete, šefe. Ankaranski sarkofag nije jedina okultna stvar koju kriju.

Gde mogu da ih pronađem?

Rećiću ti. Ako si dovoljno glup da odeš tamo... pa, nemoj reći da te nisam upozorio, šefe. Imaju vilu u gradu, trenutno organizuju neko okupljanje. Pristup je dozvoljen samo Đovanijima.

Ipak ću rizikovati. Hvala na informacijama.

Taman sam krenuo da spustim slušalicu, kada me je Geri još jednom prijatno iznenadio.

Slušaj, šefe. Onaj tvoj stančić ti baš i ne pristaje. Imam za tebe jedno mesto u koje nijedan Ventru ili Toreador ne bi hteo ni da prismrdi. Platio si svoje dugove obavljanjem tog poslića u kineskoj četvrti, tako da dobijaš određene privilegije... za sada.

Zatim mi je objasnio gde se tačno nalazi moje novo sklonište. U pitanju je bila neka matora pomoćna prostorija u kanalizaciji. Geri je bio dovoljno ljubazan da obezbedi transport svih mojih stvari u moje novo prebivalište, tako da je tranzicija bila brza i bezbolna. Sve je bilo na svom mestu kada sam je posetio prvi put i bio sam, blago rečeno, oduševljen. Prvo, vladao je ogroman rusvaj u celom improvizovanom stančiću. Drugo, iz zidova su virile ogromne, masne cevi koje su neviđeno zaudarale, kupatilo je bilo potpuno razlupano, a zidovi su bili crni od čađi i druge prljavštine. Geri je bio u pravu, retko ko bi uopšte provirio u ovu rupu, posebno ako je neka uštirkana sorta nalik na Ventrua ili Toreadora. Za Nosferatua, sa druge strane, ovo je bio raj na zemlji. Odnosno – pod zemljom. Imao sam čak i sanduče za poštu pred vratima.

[Maladikt]

Razgledajući svoj novi dom razmišljao sam o tome kako je možda vreme da ga ulepšam onim posterom koji mi je Geri obećao u zamenu za snimak njegovog filma. Đovaniji mogu da sačekaju, nek’ se nosi mrcina LaKroj. Problem je bio što nisam imao njegovu kasetu. Porazmislio sam na tu temu i pretumbao sva moguća mesta na kojima bih mogao da pronađem tako star snimak. Flin je bio jedna opcija, ali se on bavio distribucijom malo „slobodnijeg“ sadržaja. Druga opcija je bila da tražim gde stignem i posle nekog vremena i uz pametno ispitivanje lokalaca uspeo sam da dođem u posed Gerijevog snimka. Ostavio sam ga u svom sandučetu i sačekao da ga neko od njegovih ljudi pokupi. Kada sam se vratio u stan sa zida me je gledala Dženet sa postera, a sa kompjutera mi je treperio novi mejl od Gerija.

Ovog puta mi je obećao poster od gospođice Velvet u zamenu za fotografiju Nosferatua koju su snimili momci iz emisije Haunted LA. Na moju sreću, nju sam pokupio odavno, još dok sam se rešavao gospodina Miligana nakon susreta sa Pišom. Izvadio sam je iz džepa i sa blagom setom je stavio u sanduče.

Vrlo brzo se na mom zidu našao Velvetin poster koji ju je prikazivao u njenom tipičnom okruženju – na šipci za igranje. Nastavljajući svoju seriju razmene postera, Geri mi je ponudio umetnički portret Ming Xiao, vođe azijskih vampira. Trebalo je samo da mu dostavim kasetu prošlogodišnjeg bikini takmičenja koje je organizovao lokalni časopis. Snimak je, navodno, prikazivao Imaliju u malo slobodnijem izdanju, a Geri je bio poznat po tome što se brine o svojim vampirima. Nisam imao nikakve druge podatke, tako da sam kasetu uspeo da pronađem, gotovo slučajno, pretražujući jedan od stanova iz Merkuriove zgrade. Nakon toga, moj najljući neprijatelj je udobno čučao iznad mog kreveta pozirajući u vreloj kupki.

Geri mi je ponudio još jedan poster nakon toga. U pitanju je bila Demzel, nadrndana ribica iz redova anarhista. Samo je trebalo da mu dostavim neke cevi iz zgrade Metalhead Industries. Takođe mi je preporučio da pre odlaska tamo popričam sa Mitnikom, koji verovatno ima neke dodatne informacije za mene. Nisam mogao da dočekam da čujem o čemu se radi, tako da sam se odmah zaputio u podzemlje Holivuda kako bih popričao sa Nosferatu kompjuterašem.

[Maladikt]

Šesti deo (991.7 KB, 7 strana, pdf)

[Maladikt]

Mitnik je bio na svom uobičajenom mestu, nadvijen nad kompjuterom u smrdljivoj holivudskoj jazbini. Zračio je nekim perverznim zadovoljstvom dok je kuckao po tastaturi provaljujući ko zna čije podatke po ko zna koji put.

Hej, novajlijo, rekao mi je. Šta te opet dovodi u ovaj kraj?

Hej, Mitniče, reci mi nešto više o ovom mestu.

Hm, nema mnogo toga što bih ti mogao reći. Samo gomila nas koji živimo ovde pokušavajući da izbegnemo tuđe radoznale poglede. Nije preterano lepo, ali je dom. Geri je glavni baja... on upravlja celim mehanizmom.

Izgleda mi prilično pusto.

Ha, ima nas više nego što misliš. Tu su oni. Nećeš videti mnogo članova ovog legla, ali će oni sigurno primetiti tebe.

Razumem. Da li bih nekako mogao da vam se pridružim?

Nisam bio neko ko je užasno poverljiv prema bilo kome, ali ova hrpa vampira je bila nešto najbliže sa čime sam mogao da se identifikujem u tom trenutku. Bili smo deo istog klana i svakako su mi bili simpatičniji od uštogljenog LaKroja. Stoga sam odlučio da probam da im se približim što više mogu, a Mitnik je bio prilično iznenađen mojim pitanjem.

Ti? Ovde? LaKrojev špijun? Ma hajde, novajlijo, zar zaista misliš da smo toliko glupi?

Ne gajim nikakvu lojalnost prema njemu. Jednostavno sam trenutno u takvoj poziciji da nemam izbora osim da radim za njega.

Hm, u redu. Daću ti jedan savet. Ako hoćeš da budeš dobar sa Gerijem onda slušaj šta ima da ti kaže i ne otvaraj usta previše. On je opako stvorenje, ali će biti ok prema tebi ako si ok prema njemu.

Primljeno k znanju. Šta ti radiš ovde?

Ja? Kao što rekoh, ja sam dežurni tehničar. Održavam ovo mesto u kontaktu sa spoljnim svetom. Geri želi da stalno obraćam pažnju na dešavanja na ulici, a u isto vreme treba i da unapređujem Šr... ovaj... mre- mrežu.

Da unapređuješ šta? Šta si hteo da kažeš?

Malo se zamislio pre nego što mi je odgovorio, valjda proveravajući da li može toliko da mi veruje. Složio sam najneviniju facu koju sam mogao i Mitnik mi je konačno otkrio na čemu radi priznajući da sam ipak jedan od njih i da nema razloga da ne znam za to. U pitanju je bio ŠrekNET. Strogo tajna mreža svih mreža, isključivo za klansku upotrebu. Niko od ostalih klanova nije ni znao za njeno postojanje, dok su je Nosferatui koristili za špijuniranje, izviđanje, prikupljanje podataka i razbijanje tuđih sistema. No, Geri je od Mitnika zatražio da proširi mrežu aktiviranjem dodatnih habova po gradu, ali mu je istovremeno zabranio da promalja unakaženi nos van jazbine zbog frke sa LaKrojem. Na sreću, za mene ta ograničenja nisu važila, te sam odlučio da mu pomognem ne bih li se malo više približio svojim unakaženim rođacima. Mitnik se oduševio kao malo dete i rekao mi da će mi poslati sve neophodne podatke mejlom.

Kada sam se vratio u svoju šupu pod zemljom pročitao sam detalje o aktiviranju novih delova mreže. U pitanju su bila četiri haba, po jedan u Santa Monici, centru, Holivudu i Kineskoj četvrti. Prvi zadatak je bio lagan i sveo se na provaljivanje u firmu Megahurtz Computing i pronalaženje računara preko kojeg sam se povezao sa glavnom bazom. Ostalo je bila šetnja kroz prašnjave hodnike. Bukvalno.

Hab u centru je već bio druga priča. Bilo je neophodno upasti u pozorište Nocturne i tamo postaviti kameru na dovoljno visokoj poziciji. Zatim je trebalo povezati se na glavni računar uz izbegavanje naoružanih stražara. Kada sam dospeo na odredište odmah mi je sinulo zbog čega Nosferatui žele detaljan uvid u ono što se u njemu dešava. Daleko od toga da su bili zainteresovani za operu... milionima kilometara daleko od toga. Pozorište Nocturne je isto ono pozorište na kojem sam umalo smaknut na samom početku ove priče. Ponovo sam se vratio na mesto na kojem je LaKroj držao onaj dražesni govor nakon kojeg mi je Najns čistom igrom slučaja spasao život. Kasnije sam saznao da su se sva velika okupljanja losanđeleskih vampira odvijala upravo na tom mestu, a Geri je naravno želeo centralnu poziciju u loži koju niko ostali nije mogao da vidi. Vrlo prepredeno.

Holivudski priključak je bio mesto preklapanja Mitnikovog proširivanja mreže i moje dekoracije stana. Osim što sam uspešno povezao Metalhead Industries sa ŠrekNETom, provalio sam i u njihov sef u kojem sam našao cevi koje mi je Geri tražio u zamenu za Demzelin poster. Dostavio sam mu ih, nakon čega sam na zidu svog sobička zatekao novi ukras u vidu razgolićene članice anarhista.

Nastavio sam svoj rad i otišao na poslednje mesto koje je trebalo priključiti. U pitanju je bila kompanija Kamikazi Zen u Kineskoj četvrti. To je bio najtvrđi orah jer je trebalo dodatno zamaskirati ceo upad kako bi ličio na krađu, ali ništa što nisam mogao da sredim uz malu Mitnikovu pomoć. Zaobišao sam stražare koristeći Nevidljivost, isključio struju kako bih deaktivirao elektronske brave, ukrao čip iz sefa i konačno se povezao na mrežu preko kompjutera u serverskoj sobi. Napuštanje mesta zločina je bila rutina, mada moram priznati da mi je kolega haker pomogao obezbeđivanjem bezbednog izlaza. Time je proširivanje ŠrekNETa bilo završeno, kao i moje dalje približavanje losanđeleskim Nosferatuima. Sledeći korak je bio odlazak u vilu Đovani i pronalaženje famoznog Ankaranskog sarkofaga.

Dugo sam planirao kako ću izvesti celu operaciju. Imao sam nekoliko mogućih pristupa od kojih praktično nijedan nije uključivao kasapljenje i krčenje puta kroz gomilu ljudi i vampira. No, stvari se ne odvijaju uvek onako kako ih planiramo, zar ne?

Nisam stigao ni da osetim svež noćni vazduh na svojoj truloj koži kada sam posle višečasovnog bauljanja kanalizacijom konačno ispuzao iz šahta u dvorište vile, a već sam bio primećen. Da li sam postao toliko ogavan da sam potpuno odskakao od okoline ili se moj smrad pomešan sa onim iz podzemlja toliko brzo prostirao – nisam znao. Tek, osetio sam rafal na sebi nakon svega par sekundi. Sklonio sam se iza jedne od statua, izvukao katanu i spremio se za pokolj. Kroz par minuta sam u okolini kuće odstranio iz postojanja sve što se micalo. Ne preterano težak zadatak s obzirom na to koliko su moje moći u međuvremenu narasle. Nakon toga sam ušao u kuću, ali ipak na zadnja vrata, poučen ranijim iskustvom koje mi je govorilo da definitivno nisam poželjan.

[Maladikt]

Procunjao sam malo po hodnicima koristeći Nevidljivost da zaobiđem naoružane gorile koje su patrolirale unaokolo. Nisam naišao ni na šta interesantno, sve dok nisam došao u glavni hol gde se zabava nastavila. Naizgled je sve bilo mirno - par stražara je stajalo pored stubova i još nekoliko ih se šepurilo na širokim stepenicama. Prošao sam pored njih kada je domaćin kuće konačno odlučio da me dočeka po propisu. Pojavio se kao prava holivudska zvezda – uz eksploziju i razvaljivanje vrata. U pitanju je bio jedan od Đovanijevih. Odmah sam osetio da je prilično moćan vampir, ali ne dovoljno moćan. Uspeo sam da ga sasečem u nekoliko poteza dok su ostali osuli paljbu po meni zahvaljujući tome što je moja Nevidljivost u prisustvu drugog vampira iznenada posustala i otkrila me očima smrtnika. Pobio sam bagru i ušao u prostoriju iz koje je došao Đovani. Nisam pošteno ni prešao prag kada je ponovo neko zapucao na mene. Bacio sam pogled po sobi i video da jedna od ogromnih polica sa knjigama nije na svom mestu. Bila je pomerena u stranu otkrivajući tajni prolaz iz kojeg me je rešetao još jedan od smrtnih poslušnika. Brzo sam mu okončao život i šmugnuo pored police pre nego što se vratila na uobičajeno mesto. Nakon toga sam počeo da shvatam šta je Geri mislio kada mi je rekao da dotična porodica ima kosture u ormanu. Bukvalno.

Put koji je vodio od tajnog prolaza se polako spuštao sve niže i niže. Konačno me je doveo u neku vrstu improvizovane operacione sale. Pretražio sam je i pronašao Vocce dela Morte, knjigu koja je intresovala Pišu i koju sam obećao da ću joj dostaviti ako ikada dođem u kontakt sa Đovanijevima. Zgrabio sam je i produžio dalje. Ispod sale su se nalazile prave katakombe. A u katakombama – zombiji. Kljakavi, gubavi zombiji koji su išli polako sa ispruženim rukama i raščepljenim vilicama. Baš kao oni koje sam umlatio kod biskupa Vika. Uspeo sam da prokrčim put kroz njih i konačno dođem do kraja puta. Hodnici su se završavali ogromnom grobnicom u kojoj je ležao i sarkofag koji sam tražio. Naravno, LaKrojev predmet žudnje nije bila jedina stvar koja me je tamo čekala. Tu su bila i dva vrlo zanimljiva Kuei-jina, goli do pojasa i nadrndani pet puta više od mene. Ni činjenica da su se pretvarali u vatrene i ledene bombe mi takođe nije išla u prilog. Pre nego što smo se bacili jedni na druge azijska braća su pokušala da me odgovore od dalje potrage za sarkofagom rekavši mi da upravo kršim dogovor koji LaKroj ima sa Ming Xiao. Ne moram da napominjem da sam ostao malo zatečen nakon ovih reči.

Vampiru! Tvoje prisustvo ovde krši dogovor između naših vođa! Idi odmah ili se suoči sa posledicama!

O čemu ti to?

Postoji savez između tvog vođe LaKroja i gospodarice Ming Xiao! Ti kršiš taj dogovor! Ako smesta ne odeš odavde nećemo biti odgovorni za tvoju smrt!

Definitivno moram da angažujem publicistu. Vas dvojica očigledno niste svesni moje reputacije.

Daćemo ti još jednu šansu da odeš i sačuvaš svoj život. Ideš li?

Ne.

Da sam rekao bilo šta drugo bilo bi to nepotrebno gubljenje reči. Bilo je očigledno da čuvari sarkofaga žele da me smaknu u svakom slučaju, ali isto tako nisam automatski odbacio njihovu priču o LaKroju. Namazanko je bio... pa, namazan, tako da me ne bi čudilo da se zaista urotio sa azijskim vampirima kako bi došao do nekih, meni opskurnih, ciljeva. Dok sam ja još uvek razmišljao kako ću mu sve to sasuti u lice kada ga sledeći put budem video ova dvojica su skočila na mene kako bi se postarali da se to nikada ni ne dogodi. Jedan se borio sabljama a drugi nekakvim metalnim kandžama koje je nosio na rukama. Bolelo je i jedno i drugo, a posebno iritantne su bile njihove moći u vidu elementalnih eksplozija, koje sam već pomenuo ranije. No, nisu mi bili dorasli, te sam ih brzo sklepao i organizovao transport sarkofaga do Prinčeve kule u centru grada.

[Equilibrium]

Samo tako, odlicno ti ide, ocekujemo i ostatak

[Maladikt]

Popeo sam se do potkrovlja u kojem je bila uštogljenkova rezidencija i utvrdio da je sarkofag uspešno dopremljen. Pored kamenog sanduka za kojim je Princ toliko kukao trenutno je stajao moj dobri poznanik Beket i proučavao njegove gravure. Činilo se da je LaKroj donekle iznenađen što sam uopšte uspeo da izvršim njegovo naređenje. Rekao mi je i da je pozvao Beketa da mu pomogne oko proučavanja sarkofaga, kao i da upravo nameravaju da ga otvore. Pre nego što će to uraditi suočio sam ga sa mojim saznanjem o njegovoj alijansi sa azijskim vampirima.

Šta! To je nečuveno! Nijedan vampir im ne bi verovao, kao što ne bi ni oni nama. Da li si tu informaciju dobio od Džeka? Zato što mi se čini da te je neko uspešno nasamario.

To su mi rekli Kuei-jin agenti koji su čuvali sarkofag.

I ti si im poverovao? Pa oni već godinama pokušavaju da okupiraju Los Anđeles. To je smicalica, laž raširena kako bi se podrio moj uticaj i vampiri okrenuli jedni protiv drugih. Oni su zla, dvolična bića. Zar nisu pokušali da te ubiju?

Da, ali...

Hteli su da se osiguraju. Lagali su te za slučaj da preživiš susret sa njima. Nadali su se da će tako podstaći nepoverenje u našim redovima kako bi nas se lakše rešili. To je trik stariji od tebe i mene zajedno.

Ne verujem ti, rekao sam mu, na šta mi je samo odgovorio da ne namerava i dalje da sluša moje paranoične zamisli, te da će upravo otvoriti kameni kovčeg. Frknuo sam u sebi i sačekao da vidim šta će se dogoditi. Beket se uključio u razgovor i otkrio nam da su oznake na predmetu njegovog proučavanja asirskog porekla i da, iako je u pitanju veoma značajan primerak u arheološkom smislu, cela stvar nema apsolutno nikakve veze sa pričama o drevnom vampiru koji u njemu spava vekovima. To je samo još više ohrabrilo LaKroja u svojoj nameri da ga konačno otvori.

No, postojao je mali problem – poklopac je odbijao da se pomakne. Sva trojica smo upinjali kao mazge, ali bezuspešno. Ovo je, naravno, dovelo do toga da je opet po meni osuta paljba, nakon čega je LaKroj zapovedio da Beket i ja pronađemo način da otvorimo prokletu skalameriju. Zatim je besno odjurio u ćošak i čekao razrešenje situacije mrmljajući nešto sebi u glatko izbrijanu bradu.

Kao svaki pravi čovek od nauke, Beket je već imao smišljeno rešenje. Trebalo je pronaći doktora Ingvara Johansena, čoveka koji je sarkofag i pronašao i koji zna mnogo više detalja o svemu što se tiče te tematike. Samo što je doca (sasvim slučajno) kidnapovan noć ranije.

Pa, gde onda predlažeš da ga potražim?

U njegovom stanu sam osetio jak miris tamjana, koji se obično obilato koristi u manastirima. Takođe sam pronašao pesak u blatnjavim tragovima koje su ostavili njegovi kidnaperi. Sabravši dva i dva uspeo sam da pronađem manastir blizu plaže u Malibuu, gde verujem da lovci drže Johansena.

Sve to si zaključio njuškajući po njegovoj sobi?

Zapravo, bila su dva lovca na krovu zgrade koja ima pogled na profesorov stan. Bili su veoma ljubazni da mi otkriju sve što znaju, pod uslovom da prestanem da ih držim naglavačke preko ivice krova.

Zatim mi je objasnio da ti likovi, lovci na natprirodna bića, drže Johansena zarobljenog kako bi ga zaštitili od nas, pohlepnih bića noći koja orgijaju u potocima krvi. Ili makar tako racionalizuju svoje postupke zbog nama nepoznatih razloga. Dotični lovci se, navodno, predstavljaju kao Leopoldovo udruženje koje dosta dugo ratuje protiv vampirske rase, a Johansen predstavlja svojevrsni mamac koji bi trebalo da namami LaKroja u smrtnu klopku. Samo što Leopoldovci očigledno ne kapiraju da šuntavog Princa boli uvo da se zamara sa njima i da će radije poslati mene da im prelomim vratove, rebra i sve ostalo što se može prelomiti.

Beket mi je zatim objasnio kako da dođem do manastira nakon čega sam ga propitao o tome koliko lovci zaista znaju o nama i da li bi mogli da pruže veći otpor od onog na koji sam navikao od bednih ljudi.

Ne znaju previše o nama, ali znaju kako da nas muče i ubiju i to je i više nego dovoljno. Osim toga, neki od njih imaju određene moći koje ih čine sasvim dostojnim protivnicima, tako da će ti Nevidljivost biti veoma korisna u njihovoj blizini.

Čuvši ovo navukao sam osmeh na lice – lovci ne bi trebalo da predstavljaju nikakav veći problem ako ne mogu da probiju moj veo Nevidljivosti i to mi je bilo dovoljno. Zaustio sam da se pozdravim kada me je Beket upozorio na još jednu stvar.

Zapamti, doktor Johansen je nevin u ovoj situaciji – on nema pojma da mi zapravo postojimo. Potrudi se da to tako i ostane.

Klimnuo sam glavom i zaputio se ka vratima. Zatim sam se setio da bih mogao da probam da iskamčim još koji dolar od LaKroja. Na moje ne baš veliko iznenađenje, zalizani mi je pružio $300 kao kompenzaciju za dosadašnji rad. Strpao sam ih u džep i krenuo u manastir na nečije poslednje bogosluženje.

Dok sam se spuštao u kanalizaciju i pronalazio orijentire koje mi je spomenuo Beket razmišljao sam o čudnom arheologu narandžastih očiju. Beket je bio osoba, ili bolje reći vampir, kakvog još nisam sreo. Istina, tada još uvek nisam sreo puno vampira u svom kratkom neživotu, ali se ovaj isticao od drugih. Naizgled neupleten u političke igre koje postoje između Anarhista, Kamarile i Sabata, Beket je bio sam svoja krvopija. Dovoljno pametan da ostane neutralan, a dovoljno sposoban da bi ga svi poželeli na svojoj strani. Čak je i sa Princom sarađivao zbog lične zaintrigiranosti sarkofagom, a ne zbog ikakve privrženosti. Ili je makar meni uspeo da proda tu priču.

Manastir se zaista nalazio na plaži, samo što je imao neobično mnogo naoružanih grmalja oko sebe... za jedan manastir, je li. Nisam se dao prevariti kao onomad kod Đovanijevih, te sam odmah naredio Krvi da me sakrije od njihovih pogleda i prišao bliže. Jedan od stražara je stajao na samom ulazu. Pričekao sam neko vreme da se uverim da niko od ostalih ne motri na njih direktno i šmugnuo unutra kada mi se ukazala prva prilika. Unutrašnjost manastira je takođe obilovala stražom. Naoružane rmplaije (čak i jedan metalac nalik onom iz Ešovog kluba!), laseri, nagazne mine i... krstače.

[Maladikt]

Odlučio sam da još uvek ne pravim pometnju tako da sam se samo promuvao između svih prepreka koje su postavili trudeći se da slučajno ne zakačim nekog od ljudi. Usput sam pronašao nečiji dnevnik za koji se ispostavilo da ga je pisao lično Grunfeld Bah, lovac na vampire kojeg sam sreo prilikom bežanije iz Grautove zapaljene vile. U glavi su počele da mi odzvanjaju njegove reči koje je tada provrištao kroz vreli vazduh koji mi je kidao kožu:

.........Propalice! Dok goriš, reci svima da je ovo delo Grunfelda Baha koji je tvoju prokletu dušu proterao u jezero vatre! Sve Satanine sluge će se vratiti tamo odakle su i došle! Neka je ovo za nauk svima koji služe onom demonu LaKroju!............

Izgleda da je sudbina ipak namenila i njemu i meni drugačiji kraj. Te noći nisam izgoreo u jezeru vatre, a ove noći će on dobiti svoj nauk – sečivo u grkljanu.

Površinski deo manastira je bio sasvim normalan, izuzme li se horda koja ga je čuvala i njihove eksplozivne naprave. Podrum je bio već druga priča. Iza jednog bureta sam pronašao tajni prolaz koji je vodio u dubinu zemljišta i u pravo skrovište Leopoldovog udruženja.

Pećina u kojoj su se lovci krili je bila velika, vlažna, mračna i – krcata eksplozivom. Stražari su i tu trčkarali okolo naoružani do zuba pazeći da nakon paljenja cigarete ne bace šibicu na pogrešno mesto. Suptilno sam ih zaobišao i pretražio sva okna. Tražeći mesto na kojem drže Johansena uspeo sam da pronađem kavez koji je u zatočeništvu držao jednu drugu meni poznatu ptičicu. U neverici sam mu prišao, a on je stajao iza rešetaka u pocepanoj odeći i gledao me pogledom punog sramote. Bludni sin kome je lice bilo unakaženo vatrom, otpadnik u svetu slavnih, osoba koja samo želi da ga svi ostave na miru. Eš Rivers.

O, Kaina mi i svih nečastivih koji su ikada igde postojali, kako mi je tada proključala krv u atrofiranim žilama! Bednik je dozvolio da ga uhvate iako sam ga već jedanput izvadio iz go*ana rizikujući svoj neživot. I ne samo to, samo što nije briznuo u plač kada me je video i počeo da moli da ga izbavim.

Ne brini se, Eš, izbaviću te, rekao sam mu i stegnuo šake u pesnice. Ovog puta ću te stvarno izbaviti.

Katanac koji je držao vrata je bio previše za moje znanje o obijanju brava. Morao sam da pronađem ključ za koji sam pretpostavio da se nalazi kod nekog od stražara. Samo saznanje da moram sve da ih pobijem dok ga ne pronađem mi nije posebno teško palo. Došunjao sam se svima iza leđa, još uvek Nevidljiv za njihove bedne oči i lišio ih života koji su ih vezivali za ovu prokletu zemlju. Sručio sam se na njih kao gnev sa nebesa koji nisu očekivali ni u najstrašnijim snovima. Klao sam ih i pio im krv, a da nisu znali ni ko ih napada ni odakle. Bio sam senka koja proždire svetlost - brz, okrutan i razjaren.

Kada se u okolini više niko nije mrdao osim mene i Eša pretražio sam ono što su lovci ostavili iza sebe. Kod jednog sam pronašao ključ koji je značio slobodu za bivšeg glumca. Brisao sam krv sa usta dok sam ga okretao u bravi i bacao katanac u stranu. Vrata su se otvorila sa škripom vekovnog nepodmazivanja.

Hvala ti, rekao mi je. Nikada me više nećeš videti, obećavam. Otići ću negde gde niko nikada neće... videti... ovo lice.

Znam, Eš. Lično ću se postarati za to, odgovorio sam mu i zamahnuo ka njegovom vratu katanom sa koje je obilno kapala pomešana krv svih lovaca koje sam minut pre toga poklao kako bih njega oslobodio. Oslobodio zauvek.

Njegova glava me je gledala pogledom punim neverice dok se kotrljala od svog izmrcvarenog tela koje je padalo na kolena, nakon čega je buknula u plamen i pretvorila se u sivi užareni pepeo.

Izgleda da ti je ćale imao nalet vidovitosti kada ti je davao ime, Eš, promrmljao sam sebi u bradu i nastavio dublje kroz okno koje je odjekivalo mojim ludačkim smehom. (Ash – pepeo, eng.)

Nisam morao dugo da pešačim kroz pećinu kada sam konačno pronašao ono što sam tražio. U srcu podzemnih hodnika se nalazio ogroman poligon na kojem me je čekao niko drugi do moj prijatelj Grunfeld „Jagnje Božije“ Bah. On i njegov snajper kojim je pokušao da me skrati za glavu čim sam stupio u prostoriju. Toliko o hrišćanskom gostoprimstvu.

Znao sam da će Johansen namamiti Satanine sluge, doviknuo mi je dok mu je glas odzvanjao samozadovoljnim tonom koji se brzo pretvorio u blagu mešavinu iznenađenja i besa. Ali ovu zamku sam postavio za arhidemona lično – gde je LaKroj?!?

Džabe trošiš dah, smrtniče. Iscediću iz tebe i poslednju kap krvi.

Proždrljivost je greh! Istupi i suoči se sa svojom kaznom. Mirno je prihvati i možda će Gospod biti milostiv prema tebi.

Ako toliko voliš Boga dozvoli mi da ti kupim kartu do njega. Prva klasa, samo najbolje za mog prijatelja.

Tu je bio kraj našem razgovoru, te sam potrčao ka njemu kako bih što više smanjio razdaljinu pre nego što me raspali visokokalibarskom municijom. Jesam bio otporniji na metke nego obični ljudi, ali ne toliko otporniji. Tokom borbe sa Bahom sam shvatio šta je Beket mislio kada je pominjao lovce koji ispoljavaju neke specijalne moći – Bah je bio jedan od njih. S vremena na vreme, kada bi se našao u većem škripcu, Grunfeld bi izvukao ogroman krst ispod kaputa i uperio ga ka meni. Da se razumemo, krstovi i ostala verska obeležja imaju manje više nikakav efekat na vampire, osim, naravno, ako se mogu upotrebiti kao fizičko oružje. Stoga sam bio prilično iznenađen kada me je Bah u više navrata zaslepio svojom krstačom, što bi mu dalo dovoljno vremena da se udalji od mene i nastavi da mi kida delove tela sa razdaljine.

On je bio čovek. Običan čovek, a ipak je imao tu moć. Ne previše jaku jer sam ga ipak ubio i pored njenog korišćenja, ali me je to ipak navelo na razmišljanje. Uz snagu volje i veru običan lovac na vampire i ostale natprirodne beštije je i sam postao natprirodna stvar. Ne kažu džabe da se klin klinom izbija. S tim što je klin na koji se Bah namerio ipak bio prevelik za njega.

[Maladikt]

Johansena sam pronašao u obližnjoj prostorijici. Ne moram da napominjem da je starkelja bio više nego iznenađen kada sam iskočio pred njega. Verovatno je pomislio da su oni košmari o Babarogama koje je imao kada je bio dete ipak istiniti. A onda se zabava nastavila.

Tvoje lice! Šta je sa tvojim licem? Jesu li te mučili kiselinom? – upitao me je dok je još drhtao od straha.

Jesu, a ako mi ne odgovoriš na pitanja koja ti postavim čeka te ista sudbina.

Ja sam star čovek! Kako možeš da mi pretiš tako? Gde ti je savest? Samo me pusti... imam ženu i decu, želim ponovo da ih vidim... pomozi mi.

Pogrešan odgovor, profesore, rekao sam mu i uhvatio mu ruku u polugu, naglo je cimnuvši tako da ga zaboli, ali da ipak ostane u jednom komadu. Zaurlao je od bola.

Šta želiš od mene?!

Postaviću ti pitanja. Odgovori mi i možda ti neću slomiti ruku.

Pitaj! Pitaj!

Kako da otvorim Ankaranski sarkofag?

Postoji ključ.

Gde se ključ nalazi?

Ne znam. Mislim da je u muzeju.

Mislim da lažeš. Znaš li šta to znači? Blago sam mu pomerio ruku kako bih ga podsetio na izvesnost njenog lomljenja.

O, Bože, zašto ovo radiš? Kažem ti da ne znam. Samo znam da je sarkofag ukraden. Ko ga je ukrao sigurno je uzeo i ključ. Pusti me, ne znam ništa.

Šteta. Osetio sam kako mu kost puca pod mojim pritiskom. Bol, nemoć, očaj i bes, sve to se mešalo u Johansenu. Ostavio sam ga da se bori sa bolom u slomljenoj ruci i uhvatio ga za drugu. Jedna ruka je potrošena, red je na drugu, doktore.

Sve sam ti rekao! Zašto mi ovo radiš? Sve sam ti rekao! Samo želim da vidim svoju ženu.

Onda dobro, pretpostavljam da si poslužio svojoj svrsi. Vrišti što glasnije, možda će te neko i pronaći.

Zatim sam mu prelomio i drugu ruku, iz čistog zadovoljstva, i gurnuo ga u stranu. Više mi nije bio potreban - znao sam ko ima ključ od sarkofaga i nisam bio srećan zbog toga. Zgadio sam se nad njim dok je jecao i uvijao se od bolova. Išutirao sam ga dok nije izdahnuo i izašao napolje.

Na pragu me je sačekao Bah kojeg izgleda nisam dokusurio. Ležao je na zemlji, a u ruci mu je bio daljinski sa malim crvenim tasterom koji je pritisnuo uz reči o mom konačnom kraju. Sav onaj eksploziv kojim je pećina bila krcata nije bio tu ni zbog čega, Bah ga je upravo aktivirao nakon čega je sve počelo da se urušava. Preskočio sam ga i odjurio ka izlazu što sam brže mogao. Povratak putem kojim sam došao je bio nemoguć jer je sve bilo zatrpano, tako da sam svoj spas pronašao u čamcu koji su Leopoldovci pripremili verovatno za ovakve prilike. Uskočio sam u njega i odvezao se podvodnom rečicom koja se ulivala u okean.

Nakon što sam se vratio u grad prvo sam posetio Pišu kojoj sam dugovao knjigu koju sam pokupio kod Đovanijevih. Dao sam joj ono što mi je tražila, a ona mi je u zamenu predala još jedan okultni artefakt. Nakon toga smo se rastali i to je bio poslednji put da sam je video.

Spustio sam se u kanalizaciju i popeo se u podnožje Ventru kule gde me je sačekao zanimljiv prizor. Ceo podrum putem kojeg sam pristupao potkrovlju u kojem je LaKroj obitavao je bio umazan krvlju i preuređen ispreturanim sanducima. Uskočio sam u lift nadajući se da gužva još uvek traje kako bih mogao da razbijem još koju glavudžu. Nažalost, gore me je sačekao isti przor kao pre, osim što je Princ bio malo više uspaljen nego obično.

Objasnio mi je da su Sabati izvršili napad u pokušaju da ukradu sarkofag, ili makar ono što se u njemu nalazilo. Jedna grupica je upala zavaravajući se mišlju da može da samelje Šerifa, Beketa i LaKroja uz par motki i jeftinih pištolja. To se zove optimizam.

Znam da me ne voliš, rekao mi je, ali znam i da imamo zajedničkog neprijatelja u Sabatima. Oni predstavljaju konstantnu pretnju da će ljudi otkriti naše postojanje te je stoga njihovo uništenje apsolutni imperativ. Da li misliš da si sposoban za taj zadatak?

Da uništim sve Sabate? O, da.

Sabati se kriju ispod hotela Hallowbrook, tik ispred našeg nosa u centru grada. Ubij njihovog vođu, svi ostali će se razbežati. Neka ovo bude poslednji put da su kročili u Los Anđeles. Pre nego što odeš, reci mi da li si našao način za otvaranje sarkofaga?

Pre nego što ti išta kažem želim propisnu nadoknadu za svoj posao.

Uzmi svoj novac, rekao mi je i izvukao iz kaputa svežanj od $300. Šta si saznao?

Onaj ko je ukrao sarkofag je uzeo i ključ.

Ključ? Gde? Imaš li ga?

Ne, to je sve što znam. A da, ubio sam Baha.

Jesi li? Nisi baš taktičan, ali to nadoknađuješ drugim stvarima. Makar je on uklonjen sa puta.

Svaki lovac koji mi se ispreči je mrtav. Isto važi i za Sabate.

Sabati moraju biti izbrisani pre zore. Nakon toga, kada se vratiš, ćemo krenuti u potragu za ključem.

Odmahnuo sam glavom i krenuo da izvršim još jedan zadatak koji mi je LaKroj postavio. Dobro me je plaćao, tako da se nisam bunio. Previše.

Kao što mi je Princ i rekao, ispod hotela Hallowbrook sam pronašao tajno skrovište Sabata. Detaljnija priča o tome kako sam ih sve pretvorio u pepeo bila bi prilično dosadna jer se uglavnom svela na bauljanje po hodnicima i makljažu sa grupicama drugih vampira. Ono što jeste zanimljivo je to ko je njihov šef koji je sprovodio sve njihove akcije – isto onaj ogavni (čak i po mojim standardima) Tzimisce kojeg sam (mislio da sam) ubio prilikom potrage za kasetom koja je prikazivala njegove bolesne kreacije. Lik zaista nije odustajao.

Prepoznao sam miris tvoje krvi, mladi vampiru – veoma je snažna, mnogo moćnija nego kada smo se ranije sreli. Mogu da je namirišem čak i preko krvi moje pale braće. Zar te to ne tera da se zapitaš?

Zar te nisam već ubio? Ovog puta ću završiti započeto.

Snaga tvoje krvi je sve što te je spasilo od mene. Jadni slaboumni divljače. Krv koja kola tobom je protraćena! Protraćena!

Protraćiću ja tebe, ništa se ne brini.

Bedna neznalico! Slep si! Sarkofag mora biti uništen!

Zašto? Šta će se dogoditi u suprotnom?

Uradiću to sam ako budem morao! A ti, bićeš pročišćen!

[Maladikt]

Hteo sam da ga pitam još stvari, ali kolega krvopija nije bio raspoložen za priču. Bacio se na mene transformšući se u neku još goru nakazu u letu. Borili smo se do konačne smrti i opet sam ga nadvladao. Nisam imao šta više da tražim tamo te sam se popeo na površinu gde me je sačekao još jedan zanimljiv susret na ulicama losanđeleskog centra. Prišao mi je niko drugi do Ming Xiao i obratila mi se podižući ruke kako bi me umirila.

Ispričala mi je kako je impresionirana onim što sam do sada postigao i da sam došao dalje nego što su ona i LaKroj očekivali. Zbog toga je odlučila da mi ispriča celu istinu i obavesti me da je njena alijansa sa Princom završena.

Znači ipak je postojao savez.

LaKroj i ja smo imali dogovor. Pakt čiji je cilj bio da se slabije frakcije vampirskog društva oslabe i proteraju iz grada.

Šta se dogodilo?

LaKrojev fanatizam za sarkofagom je doveo do kraja mnogih odnosa, između ostalih i našeg. Ja sam, kao i ti, bila iskorišćena zarad njegove očajničke potrage za moći.

Vrlo verovatna priča, moram reći.

LaKroj se plašio Alistera Grauta, malkavijanskog Primogena, jer mu je kletva koja je zagađivala njegovu Krv davala određeni uvid u stvari koje Princ nije želeo da drugi znaju.

I?

Samo što sam to izustio, kada se sitna azijatkinja koja je tog trenutka stajala ispred mene najednom pretvorila u krupnog mladića u plavoj košulji – Najnsa Rodrigeza. Nikada nisam video takvu vampirsku moć i bio sam na mestu zatečen.

LaKroj je video mogućnost da se reši oba problema – vođa pobunjenika i problematični Primogen bili bi uklonjeni jednim udarcem. I, kao što možeš videti, ja sam bila nezamenljivi deo njegovog plana.

Zadivljujuće. Ali zašto si pristala na to?

LaKroj me je ubedio da će to pomoći mom narodu. Tako je uz moju pomoć uspeo da smesti Najnsu Rodrigezu za Grautovo ubistvo.

Znači tebe sam zapravo video ispred njegove vile? (Što je objašnjavalo čudno ponašanje koje je „Najns“ tada ispoljio.)

Da, ti si bio svedok čija politička naivnost je davala tvojim rečima nedodirljivi kredibilitet. Niko ne bi poverovao da si izmislio priču.

Ovo je s*anje. Zašto si ZAISTA ovde, Ming Xiao?

Počuj moje reči, vampiru. Sarkofag je zapečaćen i samo pravi ključ ga može otvoriti. Taj ključ se nalazi u mojim rukama i tvoj Princ neće pokupiti svoju nagradu bez njega. No, LaKroj nam više nije od koristi, a nisi ni ti. Sveća tvoje sudbine se polako gasi.

Mnogi su mi to rekli. Ja čak ni ne volim tog lika, a tebe volim još manje.

Nakon tih reči je nestala pred mojim očima, a ja sam se zaputio kod Princa kako bih ga izvestio o uspešnom rešavanju sabatske pretnje. Kao nagradu mi je dao $800, prilično se isprsio. Pretpostavljam da je želeo da me privoli na svoju stranu jer je znao da sam saznao neke stvari koje su bile prilično inkriminišuće po njega. Nisam imao nikakvih dokaza, tako da je pokušavao da me podmaže. Suočio sam ga sa azijatkinjinim rečima na šta se po ko zna koji put nasmejao i rekao mi da su sve to gluposti. Osim onoga što mi je rekla za Najnsa, samo što je to pretočio u svoju verziju po kojoj je ona sama smestila vođi Anarhista. Rekao mi je i da je otkazao lov na Najnsa i da želi da sklopi savez sa njim kako bi se ujedinili protiv Kuei-jina.

Nikada on neće pristati na to.

Ti nisi prva osoba koju šaljem kod njih sa tim predlogom, ali tvoja relativna mladost i naivnost će učiniti da ti lakše poveruju jer ćeš u njihovim očima izgledati iskrenije. Obezbedi mi ovu alijansu, budućnost svih nas zavisi od nje.

Njegove reči su me neopisivo podsetile na ono što sam pre svega par minuta čuo od Ming Xiao i tada sam znao da mu ni malo ne verujem. Svaki korak koji sam od tog trenutka napravio po LaKrojevom naređenju je bio dobro promeren i pun rezerve jer sam znao da me osim zelenih novčanica koje mi je rado delio po završenom zadatku vrlo brzo mogu sačekati i neke druge, znatno opasnije stvari. Vampir gladan moći je opasan protivnik, a ono što LaKroj nije znao je da je upravo stekao jednog takvog neprijatelja.

[Sheridan]

Nemogu da verujem da niko nije postovao. Jako je zanimljivo za citanje. Najbolji mi je sto pises i igras sa stavom ko ih ****. Napisat za Tzimisce "Lik zaista nije odustajao" je genijalno odnosno manjak postovanja prma svemu je genijalan . Steta sto ce kraj uskoro

[Maladikt]

Sledeći korak je bio pronaći Najnsa. Nisam imao pojma gde se sakrio otkad je objavljen lov na njega, tako da sam se zaputio u Last Round gde sam pretpostavio da ću dobiti informaciju od nekog iz njegove ekipe. Na pola puta me je zaustavio poznati glas koji me je dozvao po imenu. Okrenuo sam se i video Beketa koji je izgledao prilično zabrinuto. Upozorio me je da ni u kom slučaju ne otvaram sarkofag, što me je začudilo znajući njegov raniji entuzijazam da razotkrije tajne kamenog sanduka oko kojeg se podigla tolika prašina.

Ako taj sarkofag bude otvoren doći će do velike katastrofe. U kom obliku će ona biti nisam siguran, ali sam nakon proučavanja svih dokaza siguran da je najbolje ne uznemiravati njegov sadržaj. Svako ko se odluči za drugačiji tok stvari zaslužuje da snosi sve posledice. Ja ću se distancirati od njega, a ti radi kako smatraš da je ispravno.

Zahvalio sam mu se na upozorenju još uvek nesiguran u to šta se događa i kako će se ova priča završiti. Nakon toga su se naši putevi razišli i nikada više ga nisam video.

Anarhisti nisu baš skakali od sreće kada su me ugledali na pragu svog okupljališta. Demzel je stala u svoju karakterističnu kučkastu pozu i pokušavala da izgleda opasno sevajući svojim sivim očima.

Gde je Najns? Moram da razgovaram sa njim o savezu sa Princom.

LaKroj... u savezu sa nama? Mora da me zaje*avaš? Da li ti izgledam kao neko kome je do smejanja?

Smiri se, fufice, lov je otkazan. Xiao je smestila Najnsu.

Zatim je usledila salva psovki na račun LaKroja i (citiram) Kuei-jin kučke. Nakon nekoliko pokušaja da joj utišam strasti konačno mi je rekla da se glavni Anarhista krije u Grifit parku. Ostavio sam je da se kuva u sopstvenom besu i izašao napolje. Pre nego što ću potražiti Rodrigeza častio sam se novim parčetom opreme. Katana mi je već postala izanđala tako da sam pazario improvizovano oružje u vidu ogromne kuke na štapu. Idealno za cepanje arterija i mlaćenje svega što se mrda. Namakao sam je na leđa i pošao u potragu za Najnsom.

Do Grifit parka se dolazilo žičarom, tako da sam morao što pre da završim sve poslove koje sam imao tamo kako bih uspeo da se pritajim pre svitanja, a da ne ostanem zarobljen na nepoznatom terenu. Na moju sreću, Najns me je čekao u blizini.

Drago mi je što te vidim ponovo, klinac, rekao mi je. Čujem da si izgradio priličnu reputaciju, što nije lak zadatak u ovom gradu. Ako sam dobro shvatio, odjednom smo potrebni LaKroju. Heh, neka sam proklet.

Princ predlaže savez kako bismo se zajedno rešili Kuei-jina.

Jel da? Znaš, tek smo izašli iz rata sa Kamarilom u kojem smo izgubili dosta ljudi... previše. Zar stvarno očekuje da se mi borimo za njega dok on i ostali gledaju sa strane i upućuju nam značajne poglede? Ili su stvarno spremni da se borimo rame uz rame?

Ko zna šta on planira.

I dalje mu ne verujem. Ali opet, nije Kamarila ta koja je počela da nas kolje čim smo došli u grad. Dođavola... zaglavljen sam između čekića i kučkinog sina.

Ja samo želim da pobijem Kuei-jin vampire. Možda stotinak, svojeručno.

Da li si se ikada borio sa njima? Znaš li za šta su sve sposobni? Oni su demoni, čak su ubili mog gospodara. Čudno je što LaKroj odjednom želi da ratuje sa njima. Nešto nije u redu...

Slažem se, ne možemo mu verovati.

Ne to, klinac, osećaš li taj miris? Miriše na dim.

Naterao sam sebe da udahnem vazduh u pluća kako bih razumeo o čemu govori. Zaista, osetio sam dim koji je vrlo brzo pomutio nebo i pretio da za sobom donese i gore stvari. Jer, gde ima dima ima i vatre, a ona nije nešto što vampirski rod priželjkuje u svojoj blizini.

Moramo da idemo odavde, rekao mi je osmatrajući okolinu. Neko nas je pratio. Vatra dolazi iz svih pravaca, neko ju je namerno pokrenuo. Moramo da idemo – ovo mi ne izgleda dobro.

Vatra je još uvek prilično daleko, ne moramo toliko da se brinemo. Zar ne?

Ne shvataš, klinac. Nisu podmetnuli vatru da bi nas ubili. Požuri, moramo da bežimo, prosiktao je i uhvatio me za ruku vukući me ka žičari.

Šta se događa? U čemu je problem?

Nisam se sakrio ovde zbog lepog pogleda. Uradio sam to jer sam znao da me niko tu neće tražiti. Ovo je vukodlačka teritorija, a oni će da popizde zbog plamena.

Nema veze, možemo da ih sredimo!

Ne, ne možemo. Nemaš pojma za šta su sposobni. Oružje je beskorisno protiv njih, a približavanje radi borbe prsa u prsa je ravno samoubistvu. Jedino što možemo je da bežimo koliko nas noge nose.

Nisam baš smatrao Rodrigeza za nekog razbacanka, ali sam odlučio da ga poslušam kako bi prestao da mi viče u uvo. No, onaj ko se toliko pomučio da napujda vukodlake na nas nije rekao svoju poslednju reč. Dok smo trčali ka kućici u kojoj je bila stanica čuli smo i videli žičaru kako odlazi spuštajući se ka gradu, verovatno odnoseći one koji su započeli požar. Najns je opsovao i to je bilo poslednje što je rekao, ako ne računamo vrisak koji je zaparao noć u trenutku kada je na njega natrčao ogroman čupavi vukodlak i sručio se u provaliju noseći ga u zubima. Tužan kraj, ali nisam imao vremena da ga oplakujem jer se i meni smešila (bolje reći kezila) slična sudbina. Dok sam tražio bezbedno mesto na koje bih se sklonio od vatre dok čekam žičaru da se vrati natrag pojavio se još jedan zubati i zaurlao u mom pravcu.

[Maladikt]

Pokušao sam da se borim. Stvarno sam pokušao, ali su se moje šanse za preživljavanje automatski srozale na vrednost blisku nuli. Najns je bio u pravu, a ja sam samo dokazao da sam još uvek prepotentni bilmez koji mora da prekolje sve što pokušava da mu parira. A vukoje je parirao i preparirao.

Uspeo sam da mu uzmaknem trenutak pre nego što mi je otkinuo glavu i sakrijem se u delu šume koji još uvek nije zahvatila vatra. Sklupčao sam se i bacao pogled ka praznom mestu na kojem je trebalo da stoji žičara i iščekivao njen povratak. U međuvremenu sam slušao urlike koje je prerasla džukela ispuštala tražeći me i kada sam se uverio da se žičara vratila natrag – iskočio iz zaklona. Potrčao sam što sam brže mogao jer sam osećao da nemam još puno snage i da će sledeći udarac koji primim svakako biti i poslednji. Vudkodlak me je primetio istog trenutka, ali sam uspeo da se provučem kroz vrata delić sekunde pre nego što je zamahnuo kandžama ka mom vratu i bezbedno se uvučem u kabinu. Sklupčao sam se u ćošku i sačekao da se spustim u grad.

Nisam znao šta dalje treba da radim. Najns je bio mrtav, a ja sam bio zbunjen celim ishodom stvari. Osvrnuo sam se oko sebe i video da me čeka prevoz – Džek izgleda ni najmanje nije sumnjao da će nešto poći po zlu, pa je odlučio da me sačeka ako uspem da izvučem neživu glavu iz gungule u koju me je poslao LaKroj. Strpao me je u kola i odvezao u moj prvi stan u Santa Monici.

Kada sam se probudio naredne večeri ispričao mi je šta se izdogađalo dok sam bio u potrazi za Najnsom.

Spremi se da bežiš, rekao mi je dok sam se uspravljao na noge. Uzmi sve što ti treba, ovde se više nećeš vratiti.

Zašto? Šta se događa?

LaKroj je počeo da širi određene vesti po gradu. Kaže da imaš neki dogovor sa Kuei-jin vampirima. Navodno si njihov poslušnik koji je svojevoljno smestio Grautovo ubistvo Najnsu. Vidiš, sve je složio kako mu odgovara, a tvoja smrt bi trebalo da bude kapitalna stvar u njegovoj kampanji za savez sa Anarhistima. Proglasio je lov na tebe.

Ja sam u savezu sa Ming Xiao?

Morao je da preokrene stvari u svoju korist kada je shvatio da si razotkrio njegovu dvostruku igru sa njom. Ovo je plan B. Plan A je bio da ubije tebe i Najnsa u Grifit parku. Trebalo je da ga vidiš, cmizdri kako te je uvek smatrao svojim detetom, a ti si ga izdao, toliko toga ti je poverio, a ti si ga prodao neprijatelju i slične baljezgarije. Takođe širi priču da je Najns mrtav i da si ga ti ubio.

Namazano kopile...

Vidi, ja sam ovde da ti pomognem, opet, ali nemamo više vremena.

Vremena za šta?

Moraš da napraviš izbor.

Šta kog đavola treba da uradim?

Moraćeš da se pritajiš na ulici i da stalno budeš u pokretu. Upravo je otvorena sezona lova na tebe, tako da će krvopije da te jure gde god se okreneš.

Do jaja.

Potrebna ti je podrška neke od frakcija. Ono što ti sad treba su prijatelji, ali moraš što pre da bežiš iz grada...

... i za sobom ostavim trag užarenog pepela.

Znam vozača koji može da te odveze gde god ti je potrebno. Zanimljiv lik, svideće ti se. Naćićeš ga pored otpada, ovde u Santa Monici. Probij se do njega i on će te odbaciti gde god želiš. I da, u slučaju da se više ne vidimo – drago mi je što sam te poznavao, klinac. Napravi im pakao, zaslužili su ga.

Nisam mogao da verujem da je to to. Da ću se jednostavno okrenuti i napustiti sve. Nisam bio sentimentalno vezan, ali se čovek/vampir nakon nekog vremena navikne na određene stvari. Fleksibilnost je nešto što mi krvopije baš i nemamo u dovoljnim količinama. Klimnuo sam mu glavom, pogledao kroz prozor i izašao napolje. Izvadio sam kuku i spremio se da se suočim sa svim stvarima koje mi sudbina baci u lice. A njih je bilo prilično i sve su bile žedne moje krvi. Činilo se kao da su se svi klanovi sakupili kako bi me samleli u prah i isporučili LaKroju. Nisam bio preterano iznenađen, ali mi je bilo drago što među njima ne vidim druge Nosferatue.

No, ma koliko da su oni želeli moju glavu, ja sam više od njih želeo da je zadržim na ramenima. Padali su kao klade, a kuka se pokazala kao dobra investicija koja se već isplatila sačuvavši me od njihovih sečiva, kandži i metaka. Kao što je Džek rekao, pored otpada me je čekao taksi. Uskočio sam na zadnje sedište, a vozač je ćutke startovao motor i zaputio se ka predgrađu.

Malo pažljivije sam ga osmotrio. Bio je vampir i to prilično stereotipan. Obučen u crno, sa sve tamnim naočarima na nosu u pola noći. I slepac bio znao da nije sasvim čist, a kada mi se obratio uši mi je zaparao njegov evropski akcenat čije poreklo tada nisam mogao da odredim. Pitao me je šta nameravam da uradim. Odgovorio sam da napuštam Los Anđeles i ostavljam sva s*anja za sobom.

Možeš da bežiš, rekao mi je. Ali da li zaista misliš da možeš da pobegneš svojoj reputaciji? O tebi ne znam mnogo, osim toga što sam čuo da si ubio vođu Anarhista i izdao svoj sopstveni rod. Ne baš pohvalno, zar ne?

To su s*anja.

Optužen si. Ako pobegneš, ta reputacija će te pratiti do tvoje poslednje noći. Jedino što možeš da uradiš je da dokažeš da optužbe nisu tačne... ili da uništiš one koji blate tvoje ime.

Uništavanje lepo zvuči. Najbolji predlog koji sam do sada čuo.

Istina, ali budi oprezan – to je put legendi i mučenika. Stajao sam rame uz rame sa mnogima nalik tebi. Njihovi razlozi za Džihad su bili raznovrsni, ali su se svi njihovi putevi završavali na istom mestu – u praznini.

Kako god, okreni ovaj taksi. Opraću svoje ime krvlju mojih neprijatelja.

Ako moraš. Ming Xiao i LaKroj... kada ih uništiš ovaj grad će postati haos. Skini im glave sa ramena i odšetaćeš pravo u legendu. Ali... možda nikada nećeš spoznati mir – žive legende su često glavni plen ambicioznih.

Uvek sam želeo da budem legenda, odgovorio sam mu.

[Maladikt]

Onda... ću te odbaciti do Kineske četvrti. Tvoja legenda može da počne da se razvija odatle.

Ming Xiao je bila... ljigava. Osim što je bila u savezu sa LaKrojem, prokletim triput premazanim kopiletom, imala je nastrani poriv za pretvaranjem u ogromnog monstruma sa desetak pipaka sa kojih se cedila sluz. Svako ima svoje fetiše, ali ta cura je prevazišla sve što sam do tada video. Svakako ne moram preterano da naglašavam njeno nezadovoljstvo kada sam se pojavio na pragu njenog magijski zaštićenog skrovišta. Pre nego što sam raspalio kukom po njoj tražio sam joj da mi preda ključ od sarkofaga. Da li je u pitanju bila navika ili nešto drugo nisam bio siguran, ali imao sam u mozgu određeni crvić koji je burgijao kroz moju znatiželju. Ko zna šta se sve nalazi u sarkofagu, a ako ubijem Ming i francuščića – ko može da me spreči da prisvojim sve to blago samo za sebe?

Naravno, odbila je da mi ga preda i tada se pretvorila u sluzavog stvora kojeg sam ranije pomenuo. Ogavno, čak i za moje standarde. Kada sam je preklao, a to nije bilo tako brzo i lako, moram priznati, pronašao sam ključ od sarkofaga u vidu povećeg kamenog cilindra. Bio je smešten u blizini jedne od statua, verovatno sakriven magijom koja je popustila nakon što sam ubio Ming Xiao. Pokupio sam ga i vratio se do taksija koji me je prevezao do Ventru kule. Pljunuo sam krvavu pljuvačku u izranavljene šake i popeo se do potkrovlja, gde me je sačekalo prijatno iznenađenje (zanemarimo li gomilu stražara i Ventrua koje sam usput morao da ispijem/pobijem) - konačno sam dobio priliku da naplatim određene stvari koje su mi se dogodile na početku vampirovanja. Na balkonu, podignute glave, ogoljenih širokih prsa i kose vezane u repić me je čekao Šerif lično. Čvrsto je stiskao svoju sabljetinu u ruci očekujući da se pojavim na vratima kako bi mogao da me isprepada. Na njegovu štetu, pre toga sam se obavio Nevidljivošću, a Šerif je blejao u daljinu dok sam mu prilazio i ciljao ga kukom posred nadrndane face.

Nije bio baš srećan dok sam mu pomerao du*e napadajući ga sa leđa i vraćajući se u mrak Nevidljivosti. Iznenađen i besan, da, ali srećan – ne. Na kraju je toliko pobesneo što nije mogao da me uhvati ili makar zakači svojom ogromnom nožekanjom da je odlučio da borbu premesti na nešto drugačiji teren. U trenutku se transformisao u nešto drugo, još ružnije od oblika koji je pre toga imao. Postao je neka kombinacija ogromnog slepog miša i svinje. Potpuno je izgledao kao ogromni slepi miš, ali je zato bazdio kao trista svinja u oboru punom blata. Zgrabio me je za ramena i izbacio napolje prethodno razbivši zid glavom.

Našao sam se na krovu zgrade dok je on leteo okolo pokušavajući da me zgrabi kandžama i pogodi nekim od predmeta koje je pronalazio unaokolo i bacao u mom pravcu. Sklonio sam se u zaklon i osmotrio okolinu. Nisam imao način da ga dohvatim kukom jer je leteo previše visoko. Sa druge strane, imao sam neočekivanu pomoć u vidu ljudskih stražara koji su dolazili stepenicama sa nižih nivoa zgrade i rešetali po Šerifu iz svojih automata. Pritajio sam se i povremeno ih branio od sporadičnih naleta vampira koji su dolazili sa druge strane zgrade u pokušaju da potamane napast sa zemlje. Ni prerasli miš nije leteo zaludan – obrušavao se na stražare i bacao ih sa zgrade koliko su mu vazdušne struje i njihovi meci dozvoljavali. Nešto dalje sam primetio par reflektora koji su mogli poslužiti kao dobro sredstvo da mu odvratim pažnju. Kada sam ih uključio leteća zver se stropoštala na krov nakon uletanja u zrak svetlosti koja mu je očigledno smetala. Iskoristio sam te trenutke da mu objasnim par stvari kukom. Na kraju je konačno posustao pod rafalma i mojim udarcima i moj put do LaKrojeve kancelarije je bio otvoren.

Ušao sam u prostoriju gurnuvši vrata nogom i, kao što sam i očekivao, čekao me je. Osvrnuo sam se oko sebe i prisetio se kako je sve uopšte i počelo. Video sam sebe kako stojim pred LaKrojem, besan i ponižen nakon Šerifovog izbacivanja napolje. Snishodljivih saveta o vampirskoj politici, bacanja novca u lice i prekora zbog smrti policajca na brodu koji je prenosio sarkofag. Video sam njegovo usko lice obasjano mesečinom dok mi objavljuje vest o lovu na Rodrigeza, odglumljeni bes i sjaj u očima. Žar koji ni te večeri nije usahnuo.

Moji koraci po uglačanom parketu su odzvanjali jače nego pre. Dobovali su mi po ušima koje su bubnjale od iznenadnog naleta... krvi? Adrenalina? Nisam bio dovoljno upućen da znam da li mrtvo telo još uvek proizvodi te stvari, ali sam osećao napetost koja mi je titrala u slepoočnicama. Nisam znao šta da mu kažem. Šta reći nekome kao što je LaKroj? „Zaje*ao sam te?“ „Bliži ti se poslednji čas?“ „Razmazaću tvoju fićfirićku krv po celom apartmanu?“ Nisam bio siguran. Zato sam mu prišao ćutke i sačekao da čujem govor koji je pripremio za ovaj trenutak.

Ti... izdao si me! Dao sam ti savete, odgovornost, nebrojene prilike, moć. A sada, došao si u moju zgradu, osakatio moju organizaciju, ubio moje najvernije saradnike. Ti si Juda! Đavo! Misliš da si me pobedio? Ha, još uvek imam moj sarkofag!

Gotovo da sam zaplakao nad njegovom tužnom sudbinom.

Možda, ali ja imam ključ se*onjo, rekao sam mu i pokazao mu kamenu napravicu koju sam vucarao sa sobom.

Uradio si sav posao za mene, još jednom. Toliko toga treba da naučiš. Na trenutak sam pomislio da sam izgubio sve, ali ne – ti si doplovio na talasu uništenja donoseći mi spasenje, ključ moje budućnosti.

Samo mi nije jasno zašto si ti tako srećan?

Daj... mi... ključ, rekao mi je pokušavajući da uhvati moj pogled koji je vrludao po njegovom ludačkom izrazu lica. Na trenutak sam osetio nalet napetosti sličan onom od pre par minuta. Samo na trenutak, nakon čega se sve vratilo u normalu.

Je*i se, odgovorio sam mu, nakon čega mi se učinilo da mu je krajičak usta na trenutak zadrhtao, mada sam možda i umislio celu stvar. Namrštio se i još jače zaurlao.

Rekao sam... daj... mi... ključ!

[Maladikt]

Nalet napetosti se vratio, nešto jači nego ranije. Osetio sam poriv da ispružim ruku u kojoj sam držao ključ, ali sam se brzo sabrao i odagnao tu misao. Onda sam shvatio - LaKroj je pokušavao da utiče na mene svojim vampirskim moćima sa kojima nisam bio upoznat. Na čemu su se zasnivale i kako ih je koristio – nisam znao, ali sam znao nešto drugo. Uspeo sam da se oduprem moćima nekog dovoljno snažnog da bude Princ celog grada, a to je značilo da sam i sam ojačao do granica koje tada nisam ni naslućivao. To mi je dalo dodatnu snagu i samopouzdanje. Do tada sam LaKroja smatrao za vampira koji je iznad drugih. Makar to bila obična projekcija njegovog statusa, losanđeleski Princ nije bio samo vampir. Bio je neko ko je morao biti veoma moćan, a ja sam upravo uspeo da pariram toj moći, jedan na jedan. Odjednom mi se učinio malim, sitnim kao kamenčić koji se kotrlja u talasu vode.

Budi miran, LaKroje, rekao sam mu leteći na vetru spoznaje koji me je u tom trenutku obuhvatio i poneo naviše. Zgrabio sam prvu stvar koja mi je došla pod ruku – nož za otvaranje pisama – i zakačio ga po vratu rasecajući mu grkljan. Onda sam mu ga zabio u stomak terajući ga da se presavije i sastavio ga sa zemljom jednim udarcem u leđa. Sećam se toga kao da se dogodilo ove iste noći i slobodno mogu reći da je to bio najslađi prizor koji sam ikada video i doživeo. Princ se skupio u lokvi sopstvene krvi i procvileo kroz ono malo grla što mu je ostalo.

Ne može ovako da se završi. Zar ne vidiš, Kuei-jin vampiri će nas sve uništiti! Ja... ne smem da izgubim... otvoriću sarkofag. Sagradiću imperiju... neće se ovde završiti!

Bio je to njegov mentalni kraj. Davio se u sopstvenoj krvi kujući planove za izgradnju imperije nakon što je prethodnu doveo do propasti. Zavaravao se mislima o boljoj budućnosti dok mu je dželat stajao nad glavom... u tom trenutku LaKroj je patio od neverovatno masivnog poremećaja poricanja stvarnosti. Bilo mi ga je žao. Nisam želeo da ispustim ono što se krije u sarkofagu, a opet, više nisam imao toliku želju da saznam koje tajne kameni sanduk čuva. Možda je taksista bio u pravu? Možda stvarno svaka osveta vodi u običnu prazninu? Možda sam shvatio Beketovo upozorenje kao uvid u nešto što je on znao, a ja ne? Možda je Princ opet mentalno uticao na mene nekom svojom Disciplinom, a da toga nisam bio ni svestan? Verovatno sam bio zadovoljan onim što sam do tada postigao, ali tada to nisam video na taj način. Kako god bilo, nisam ga ubio.

Otpustio sam stisak u ruci koja je držala ključ sarkofaga i on se stropoštao na blistavo uglačani parket ostavljajući poveću brazgotinu na glatkoj površini. Čuvši tresak koji je njegov pad uzrokovao, LaKroj je iznenada podigao pogled. Nije mogao da veruje svojim očima, a delom svog svesnog bića – nisam ni ja.

Evo ti ključ, rekao sam mu dok sam se okretao i koračao ka izlazu, zadavi se njime. Zbogom, LaKroj.

Zatvorio sam vrata za sobom i naterao se da duboko udahnem. Iznutra sam čuo LaKrojevo trabunjanje o moći koju će sada prigrliti za sebe i uništiti me kao parče papira. Više me nije bilo briga, samo sam poželeo da se izgubim odatle i pritajim na neko vreme. Naravno, nijedna dobra priča se ne završava bez ogromne, bučne eksplozije, pa ni ova. Jedva sam stigao da izađem kroz glavni izlaz Ventru kule kada je sa nebesa počela da sipa užarena kiša kojoj je prethodio veliki prasak označavajući Prinčev konačni kraj. Lepa Konačna smrt, ako mene neko pita. Ironična, ali lepa. U tom trenutku nisam imao pojma šta se upravo dogodilo, a nisam bio ni preterano zainteresovan. Kasnije sam saznao da je svoje prste umešao Džek, bradati pirat iz davnina, i tako zakucao poslednji ekser u LaKrojev sanduk. Neživot je bio pun neočekivanih preokreta.

Potražio sam najbliži šaht u koji bih mogao da šmugnem kada sam video tri siluete kako mi se trkom približavaju. Zastao sam na trenutak i kada su mi prišli prepoznao sam Najnsa Rodrigeza i još dvojicu Anarhista koje sam viđao u Last Round-u. Najns ipak nije poginuo u sukobu sa onim vukodlakom, što mu je podiglo rejting u mojim očima, ali ipak nedovoljno da bih se priklonio njegovoj strani. Jer, ipak, jedina svrha zbog koje me je presreo te noći pre nego što sam otplovio u mrak je bila da me vrbuje u redove Anarhista.

Prokletstvo, klinac,rekao mi je, znao sam tvoju reputaciju, ali… Dođavola, ne verujem da bi iko od nas mogao tako da sredi LaKroja.

Pogledao sam ga i video trunku nečega što je bila retka pojava na njegovom mrtvom licu. Neizvesnost, gnušanje, strah… sve u jednom? Nije imao pola lica, a jedno oko mu je bilo iskopano, verovatno kao posledica borbe u Grifit parku. Lep ožiljak, rekao sam mu uz podrugljiv smešak i pomerio ga rukom kako bih prošao pored njih. Nisu me interesovale njihove reči, jer sam znao da više nemaju ništa što mogu da mi ponude. Zakoračio sam, kada me je vođa Anarhista uhvatio za ruku.

Hej, klinac, gde ćeš? Slušaj me, koristio bi nam neko kao što si ti.

To su verovatno bile presudne reči. Završio sam svoju karijeru u vidu alata u tuđim rukama, ali Rodrigez verovatno nije ni bio svestan onoga što je upravo izgovorio. Odgurnuo sam ga u stranu i odšetao od spaljene Ventru kule sa visoko podignutom rukom i ispruženim srednjim prstom.

[Maladikt]

Šmugnuo sam u kanalizaciju i primirio se na neko vreme, dok se ne slegne prašina oko LaKrojeve smrti. Nisam se preterano bojao da će mi se nešto dogoditi nakon svega što sam preživeo, ali je valjalo biti na oprezu. Potražio sam Gerija u holivudskom podzemlju i zatražio neku vrstu azila. Na kraju krajeva, retko ko se kačio sa Nosferatuima koji znaju šta rade, a Geri i družina su itekako znali. Nisam imao političkih ambicija, tako da sam ostao relativno ravnodušan na gotovo momentalna trvenja koja su nastala na površini Los Anđelesa. LaKroj je bio mrtav, a mesto Princa upražnjeno. Vrh Kamarile sa Maksimilijanom Štrausom na čelu je pokušavao da zadrži kontrolu, dok su Anarhisti nastojali da proguraju Isaka Abramsa kao vrhovni autoritet koji bi trebalo da upravlja gradom. Vampirsko društvo je bilo na ivici otvorenog građanskog rata, a Smrt je radila prekovremeno.

Iako nisam neposredno učestvovao u tim stvarima, malo koji vampir je u to verovao. Kao što mi je Džekov vozač rekao – žive legende su često plen ambicioznih. Stoga nisam bio iznenađen željom mnogih da se dokopaju moje unakažene glave i moje uništenje pretvore u svoj trijumf koji će ih uzdići iznad proseka. Vampiri, lovci, pa i druga natprirodna stvorenja - gotovo bez izuzetaka. Evo, čak i sada vidim grupicu njih kako obigrava oko mog skloništa. Zato retko ostajem dugo na jednom mestu – ma koliko se skrivao, svaka jazbina na kraju bude pronađena. Drugi vampiri koji su možda i mogli da mi pruže određenu sigurnost posle određenog vremena su počeli da me izbegavaju. Ne krivim ih. Tuđa ruka svrab ne češe, pa čak ni vampirska.

Evo, vidim ih dok ovo pišem, ali oni toga nisu ni svesni. Tri smrdljiva početnika, ne verujem da su mrtvi duže od godinu dana. Željni brze slave i moći. Budale. Onaj četvrti je nešto čudan. Izgleda mi da nije vampir, a i kreće se drugačije od svojih pajtaša. Kao da zna nešto što oni ne znaju. Kao da… bah, verovatno nije to u pitanju. Ono što je bitno je da sam preživeo dovoljno dugo da prenesem svoju priču. Sada znaš čitaoče. Znaš kako je biti na pola puta, večno žedan, zarobljen u kavezu sopstvene Zveri. Smrt ti više nije tolika nepoznanica i iako nisi mogao doživeti horor nalik mom, znaš kako bi to moglo izgledati. Zato, budi ubeđen da dok nebrojeni ljudi umiru svuda unaokolo… nije sve onako kako izgleda. Dok sediš u svom toplom domu okružen porodicom, a napolju urla hladan vetar od kojeg trnu kosti – znaj da nisi sam. Bića noći postoje.

[The mighty Boo]

Well played dear sir!

[Maladikt]

Kraj. Konačno. Nadam se da ste uživali čitajući ovaj AAR makar onoliko koliko sam ja uživao pišući ga. Dugo je trajalo uz godinu dana pauze, ali, kako kažu, nije bitno odredište, već put do njega. A put je bio zanimljiv i ponekad - naporan. Sreća moja pa Bloodlines nije toliko duga igra kao neki drugi RPG naslovi, tako da je rezultat "samo" 96 stranica teksta. Ostajem vam dužan za konačan pdf sa celim tekstom, koji ću formatirati tako da malo više liči na ono na šta treba da liči. Evo kako izgleda character sheet na kraju igre:

[Equilibrium]

Svaka cast, stvarno si vrh odradio.

Lepo uobliceno i napisano, za svaku pohvalu, konacno da neko zavrsi AAR na forumu...